Манила (, -{IPA}-: ), званично Град Манила (, -{IPA}-: ; , -{IPA}-: ; , -{IPA}-: ; памп. -{Menila}-; самб. -{Ibali}-), главни је и други најнасељенији град Филипина.
Основао га је шпански конкистадор Мигел Лопез де Легаспи, 24. јуна 1571. године. Један је од најстаријих филипинских градова и био је седиште моћи већине колонијалних владара у овој земљи. Смештен је на источној обали залива Манила и има мноштво знаменитости од којих неке датирају и до 16. века. Прву повељу је добио 31. јула 1901. године, усвајањем Акта Филипинске комисије 183; аутономију је стекао 18. јуна 1949. године, доношењем Републичког акта бр. 409 познатог и као Ревидирана повеља Града Маниле. Истраживачка мрежа глобализације и главних градова () сврстала је 2012. године Манилу међу глобалне градове.
У градском језгру . године становник; оно чини историјско језгро Метро Маниле, региона главног града. Метрополитанска област, која обухвата и много већи Кезон Сити те Централни пословни дистрикт Макати, једно је од најнасељенијих урбаних подручја на свету. Манила је најгушће насељен град (градско језгро) на свету, са 41.515 ст./km². Термин Манила иначе се односи или на цело метрополитанско подручје или на само уже градско језгро.
Манила је смештена на источној обали залива Манила, у једној од најбољих филипинских лука. Чини је укупно 16 дистрикта: , , , , , , , , , , , , , , и . Град има шест конгресних дистрикта за доњи дом Конгреса Филипина.
Краљевство Тондо је једно време владало Манилом, након чега је град накратко постао провинција краљевства Маџапахит. Током брунејске инвазије (1368—1888) Филипина, султан Болкијах (1485—1524) заузео је Селудонг (село у данашњој Манили) и преименовао га у Мајнила (), што на тагалогу означава распрострањеност грма нила (). Манила је постала вазална држава Брунеја, основана с циљем да се надјача Тондо.
Конкистадори су 1571. стигли из колонијализованог Мексика, преко Пацифика, и основали данашњу Манилу где је сада Интрамурос. Шпански мисионари су убрзо христијанизовали град, инкорпорисали Тондо, а потом изградили неке од најстаријих филипинских цркава — укључујући Цркву Сан Агустин. Конкистадори су област преименовали у Ново Краљевство Кастиља ().
Манила је постала шпански центар на Далеком истоку и један крај трговачког галеона , повезујући Шпанску Америку са Азијом — један од најранијих примера глобализације. Због централне локације за трговачке путеве преко Пацифика, Манила је добила надимак „Бисер Оријента” (). Шпанска управа Филипинског архипелага трајала је више од три века, све до 1898. године. У различитим моментима током колонијалног раздобља, било је локалних револта, кинеских побуна, пиратских напада, јаких земљотреса, холандских рација и покушаја инвазије, те британска окупација града. Ред је најчешће био брзо успостављан, а град се враћао трговини и сличним пословима.
Током 19. века, Манила је била један од најмодернијих градова у Азији. Пре рата у граду се одвила Филипинска револуција. Након рата, тадашње Сједињене Америчке Државе су преузеле контролу, замениле званични језик шпански са енглеским и увеле неке промене у образовању, локалним законима и урбанистичком планирању. Пред крај Другог светског рата, током битке за Манилу, већина града је била сравњена са земљом од интензивног ваздушног бомбардовања -{USAF}-. Као резултат овога, у Манили је остало релативно мало предратне и колонијалне архитектуре; и даље су у току неки пројекти рестаурације — поготово старог каменог града Интрамуроса.
Етимологија -{Maynilà}-, филипинска реч за астионим Манила, потиче од термина нилад ( -{nilad}-; ); ово је мангровска биљка која је расла на делти реке Пасиг те обалама залива Манила. Од цветова плеле су се гирланде, које су се — према фолклору — предавале киповима на религијским олтарима односно у црквама. Пошто су израде од нилада доспеле и у друга места, људи су подручје почели да називају -{Sa may Nilad}-, што на тагалогу значи „место где има нилада”. Сама реч нилад вероватно долази из санскрта — -{nila}- (-{नील}-) на овом језику значи „дрво индиго”; префикс ма- из тагалога указује на изобиље овог дрвета тј. манила на крају означава „место где има много дрвета индиго”.
Историја
Предколонијално раздобље Најранији доказ људског живота око данашње Маниле су оближњи Петроглифи Ангоно (), који датирају из Негритоси, Аустралоиди који су постали абориџински насељеници Филипина, живели су на острву Лузон (на којем је смештена Манила) све док мигранти нису дошли и асимилирали их.
Краљевство Тондо се јавља током друге половине раздобља владавине династије Минг, као резултат директних трговинских веза с тадашњом Кином. Дистрикт Тондо је био традиционални главни град краљевства, а његови владари били су суверени краљеви а не пуке поглавице. Ословљавали су их на различите начине: пангинуан (-{panginuan}- на меленауу) или пангиноон (-{panginoón}- на тагалогу) — срп. „господар”; анак банва (-{anák banwa}- на тагалогу) — срп. „син раја”; или лакандула (-{lakandula}- на тагалогу) — срп. „господар палате”. Цар Кине () одређивао је владаре древне Маниле, лакане (-{lakan}- на илоканском од. тагалогу) односно краљеве ().
У 13. веку Манила се састојала од утврђеног насеља и трговачке четврти на обали реке Пасиг. Град је тада насељавало индијанизовано хинду краљевство Маџапахит, како се наводи у епској еулошкој поеми Нагаракр(е)тагама () која описује пад Маџапахита односно освајања махараџе Хајама Вурука (познат и као Раџасанагара, или Батара Прабу). Селуронг () односно Селудонг () с још неколико варијација (нпр. Салудонг, ) било је историјско име града и помиње се поред Сулота () — имена данашње провинције Сулу — и Калка () — данас град у индијској савезној држави Харајана.
За време владавине шестог брунејског султана Болкијаха у раздобљу од 1485. до 1524. године, Брунејски султанат је извршио инвазију желећи да искористи трговину Тонда с Кином, и то нападајући и окружујући га; на крају се успоставља Краљевство Мајнила (, , ). Моћ Краљевства Тондо се изгубила и сада је као трибутарна држава Султаната Брунеј Тондо морао да плаћа годишњи данак. Успостављена је нова династија с локалним вођом (раџа), који је прихватио ислам и постао раџа Салалила односно Тарик Сулејман -{I}-. Он је такође постао и изазов што се тиче трговине за већ богатог лакандулу у Тонду. Ислам је још више ојачао доласком муслиманских трговаца из области, односно Блиског истока и југоисточне Азије. Манила је 1574. године привремено била под опсадом након инвазије кинеског пиратског господара рата по имену Лин Фенг (), ког је локално становништво на крају ипак успело да отера и ослободи свој град. Град је потом постао седиште шпанске колонијалне владе.
Шпанско раздобље мини|лево|Тврђава Сантијаго у Интрамуросу, цитадела коју је 1590. изградио Мигел Лопез де Легаспи
Конкистадор Мигел Лопез де Легаспи је 24. јуна 1571. године стигао у Манилу и прогласио је територијом Нове Шпаније (данас Мексико), оснивајући градско веће где је сада дистрикт Интрамурос. Де Легаспијева локална краљевска породица је била погубљена или протерана након неуспеха завере Тондо; наиме, било је испланирано да датуи, раџе, јапански трговци и Брунејски султанат заједно нападну и погубе Шпанце те њихове латиноамеричке најамнике и савезнике Висајце. Победници Шпанци су Манилу прогласили главним градом Шпанских Источних Индија и Филипина, којим ће њихова империја владати наредна три века.
Манила је постала позната по трговинском галеону Манила—Акапулко (, ), а бродови су међу пацифичким острвима саобраћали преко три века и у југоисточну Азију (која је већ била ентрепот за робу која је долазила из Индије, Индонезије и Кине) допремали добра из Европе, Африке и Латинске Америке; трговина се такође одвијала и у супротном смеру. Сребро које се ковало у Мексику и Перуу се мењало за кинеску свилу, индијске драгуље и зачине југоисточне Азије. Исто тако, вино и маслине из Европе и северне Африке су преко Мексика бродовима налазили пут до Манилаца.
мини|Поглед на Манилу ()
Двадесет месеци, од 1762. до 1764. године, Манилу су окупирале британске снаге и користиле као базу за неуспешни покушај освајања Филипина биткама Седмогодишњег рата. У коначници су се Британци повукли у складу с Париским мировним споразумом. Непознат број индијских војника познатих као сипаи, који су дошли са Британцима, дезертирао је и населио оближњу Каинту; ово објашњава јединствене индијске одлике генерација становника Каинте. У међувремену су Кинези кажњени за помагање британске инвазије, а тврђава Интрамурос — коју је у почетку насељавало 1.200 шпанских породица, са заштитом гарнизона од 400 шпанских трупа — задржава своје топове усмерене ка Бинонду, најстаријој кинеској четврти на свету. Такође, латиноамеричко становништво је било концентрисано на југу, у Кавитеу где су пристајали њихови бродови те Ермити која представља област коју је основао и чији је епоним постао мексички пустињак који је ту живео.
Након што се Мексико изборио за независност 1821. године, Шпанија је почела да директно управља Манилом. Под директном шпанском управом, банкарство, индустрија и образовање развијени су више него у претходна два века. Отварање Суецког канала године 1869. омогућило је директну трговину и комуникацију са Шпанијом.
Све веће богатство и образовање у граду привукли су аутохтоно становништво, Кинезе, Индијце, Латиноамериканце и Европљане, да из оближњих провинција дођу у Манилу; потакнут је настанак академске класе илустрадоса која је заговарала либералне идеје — идеолошки темељ Филипинске револуције, којом се настојала стећи независност од Шпаније.
Америчко раздобље мини|Бернамов план Маниле(север је на левој страни)
Након битке за Манилу (1898), Шпанија је предала град Манилу Сједињеним Америчким Државама. Прва Филипинска (Малолоска) република, основана у оближњем Булакану, борила се против Американаца за контролу града.Комплетан текст измењене и допуњене верзије коју је објавио генерал Отис је цитиран у следећој књизи: Такође погледајте Писмо од Е. С. Отиса за становнике Филипинских острва (4. јануар 1899). Американци су победили Малолоску републику и заробили председника Емилија Агиналда, који је лојалност САД прогласио 1. априла 1901. године.
По изради новог статута (повеље) за Манилу јуна 1901. године, Американци су озваничили оно о чему се одавно ћутало: град Манилу чини не само Интрамурос већ и сва подручја која га окружују (). Новим статутом је прокламовано да је Манила сачињена из једанаест муниципалних дистрикта: по свој прилици Бинондо, Ермита, Интрамурос, Малате, Пако, Пандакан, Сампалок, Сан Мигел, Санта Ана, Санта Круз и Тондо. Додатно, Католичка црква је као делове Маниле признала пет парохија: , Гагалангин, Санта Меса, Сингалонг и Тросо; касније су додате још две: Балут и Сан Андрес.
Под америчком контролом, нова грађански оријентисана Острвска влада на челу с Вилијамом Хауардом Тафтом, позвала је урбанисту Данијела Хадсона Бернама да Манилу прилагоди савременим потребама. Бернамов план је укључивао развој цестовног система, употребу водених путева за транспорт те улепшавање Маниле уређивањем рива и изградњом паркова, булевара и зграда.
Планирана градња је обухватала и центар владе који је требало да заузима целокупан Волис Филд, који се пружа од парка Ризал до данашње авеније Тафт. Филипински капитол је требало да се изгради на крају на ком је авенија Тафт, тако да гледа на море. Заједно са зградама разних владиних бироа и одељења, требало је формира четвороугаоник с лагуном у центру и спомеником Хосеу Ризалу на другом крају комплекса. Од Бернамовог предложеног плана за владин центар, само три јединице — Законодавна зграда, Зграда за финансије и Зграда за пољопривредна одељења — успешно су завршене пре избијања Другог светског рата.
Јапанска окупација и Други светски рат мини|Разарање које је изазвала битка за Манилу (мај 1945)