десно|безоквира|263x263п Логика (гр. -{logiké}- = проза, вештина која се односи на речи и њихову употребу у закључивању и доказивању) је грана филозофије која изучава идеалне методе мишљења и испитивања; унутрашње и спољно посматрање, дедукцију и индукцију, образовање хипотеза и експеримент, анализу и синтезу. Дакле, ово је наука o формалним условима, принципима и правилима исправног, коректног мишљења. Логика представља вештину и методу правилног мишљења. Она је „логија“ или метода сваке науке, сваког учења и сваке уметности (музике на пример). Дефинише се као наука зато што се процес правилног мишљења може, као код физике и математике, свести на законе и њих може научити сваки човек; она је вештина зато што вежбањем човек стиче сигурност у своје мишљење.
Људско мишљење садржи све оно што човек мисли и тај садржај је изузетно разноврстан и велик. Мишљење је рефлексија бесконачног универзума феномена и процеса, укључујући и сам процес мишљења. Форме или облици садржаја мишљења, односно начин испољавања мишљења, уједно су и основни елементи или главне категорије логике: појам , суд и закључак. Логика је, по свом садржају, систематско проучавање тврдњи (судова, аргумената) и њихових веза са закључком. Логички исправна тврдња је она код које постоји логичка основа која повезује претпоставку из тврдње са закључком и потврђује је.
Осим наведених, научна логика користи се и другим појмовима, између осталих, то су: дефиниција, спецификација, научна чињеница, научни проблем, научно откриће, дистинкција (разлика), дескрипција (опис), експланација (образложење), предвиђање, доказ, оповргавање, проблем, хипотеза (претпоставка), теорија, закон (правило), верификација (потврђивање). Јасно је да се многи од ових појмова користе и у другим наукама, са идентичним или сличним значењем и применом.
У оквиру логике примењују се различите методологије резоновања: дедукција, која се од времена класичне логике сматрала као једина валидна метода, индукција, која је и даље предмет критика и абдукција (латински: -{abductio}- - одвођење),Формално закључивање од закључка (-{conclusio}-) и правила (-{maior}-) на задани случај (-{minor}-), од посљедице на узрок. Саставни дио сваке хипотезе. коју ревалоризује филозоф Чарлс Сандерс Перс. Увод мини|Чарлс Сандерс Перс (1839-1914): Мало људи се труди да проучава логику јер свако сматра да је већ довољно способан да добро резонује. ... Да би учио, мораш желети да учиш и немој бити задовољан са оним мишљењем којем си већ склон ... Пут истраживања се не сме блокирати! Идентитет човека састоји се од склада између онога што ради и онога што се мисли.
Логика се не бави посебним подручјима стварности; она истражује процес(е) којим се долази до сазнања о стварности уопште и то је чини филозофском науком. Дакле, логика утврђује законе којима се долази до истине. У односу на схватање појма истине издвојиле су се формална логика и садржинска (конкретна) логика - прва се бави објективном истином и третира мишљење на формалан начин а друга се бави формалним правилима и третирањем правила мишљења на конкретан (садржински начин).
Грчки филозоф Аристотел из IV века п. н. е. се сматра оснивачем европске логике, он је поставио одличан темељ овој науци и први је користио варијабле за представљање логичких израза. У средњем веку се Аристотелова дедуктивна логика само надограђивала, све до XVII века, када енглески филозоф Франсис Бејкон уводи нову, индуктивну логику. У XIX и XX веку развија се симболичка логика, на почетку је била само развијенији облик дедуктивне логике, а касније је обухватила и индуктивну логику. Ова логика је шира и егзактнија од традиционалне. Симболичкој логици је претходила математичка логика, њој је непосредно претходио рад Лајбница, а истакнути представници су били Рудолф Карнап, Бертранд Расел, Алфред Тарски и др. Ова логика користи посебан систем знакова (слично математичким) са стриктно одређеним значењима. Ипак, овакав систем је ограничен у примени на сложеним појавама изражене динамике, као што су природне и друштвене појаве.
Са Хегелом, који је први дао формулацију правила дијалектичког мишљења, развија се дијалектичка метода која је значајно погоднија за третирање таквих појава зато што увек разматра и посебности датих ситуација. Ипак, његова логика је остала у оквиру идеализма а материјалистичку интерпретацију добија у радовима марксиста (нпр. Марксов Капитал садржи изражену примену дијалектичке логике). Логика није нормативна наука, али познавање форми мишљења и логичких закона помаже јаснијем и правилнијем изражавању као и проналажењу грешака у властитом и туђем мишљењу. Што се тиче односа психологије и логике, уочава се разлика у опсегу проучавања: психологија се бави свим психичким, интелектуалним, емотивним процесима и процесима воље док је логика усмерена само на форме истинитог и правилног мишљења.
Логика се у одређеним круговима посматра као део филозофије, а у другим као посебна наука. Представници онтолошке логике заступају становиште према којем су сви филозофски проблеми у основи онтолошки тако да ни логика није могућа као одвојена наука. Код гносеолошке логике заступа се мишљење да је логика дисциплина која се бави искључиво формалним условима спознаје и као таква само је део теорије спознаје која третира спознају у њеној укупности. Антропологизам у логици сматра да је мишљење део човекових активности па је према томе логика, која се бави човековим мишљењем, део антропологије. Лингвистички правац у логици налаже да нема мисли без језика, па је зато логика само практична примена лингвистике или њен део. Свим овим мишљењима супротан положај заузима схватање присталица чисте логике који наглашавају да логика не проучава реална дешавања (нпр. психичке процесе), већ идеалне појаве - мисли, а њима се не бави ниједна друга наука.
Не постоји општа сагласност о опсегу и предмету истраживања логике. Према традиционалном учењу, логика се бави класификацијом аргумената, систематског подвргавања логичких форми свим валидним аргументима, те проучавањем парадокса и логичких грешака (заблуда, неистина). Током историје логика се проучавала у оквиру филозофије (од античког доба), математике (од средине XIX века), а у XX и XXI веку, логика је важан део лингвистике, психологије, рачунарства и других интелектуалних активности.
Подела Разликују се: Бивалентна логика је логика која садржи само две истиносне вредности: истинито и лажно. Модална логика за разлику од класичне прихвата модалне операторе. Модални оператор је пропозиционални оператор који није функтор истине, него појмова као што су могућност, контингентност, немогућност, нужност. Модерна логика, за разлику од класичне, аристотеловске, уводи нове типове логичких веза и строге поступке аксиоматизације, формализације и симболизације. Поливалентна логика за разлику од класичне, бивалентне, прихвата више од две истиносне вредности. Формална логика описује форме систематског исправног мишљења: појам, суд, закључак (силогизам). Израз се најчешће употребљава као ознака за традиционалну, аристотеловску логику. Хегелова логика, за разлику од аристотеловске, заснована је као синтеза традиционалне логике, гносеологије и онтологије, па су у њеним оквирима сви принципи аристотеловске логике ревидирани и приказани само као празне форме „разумског мишљења“. Она се понекад неадекватно поистовећује c дијалектиком. Логички принципи, уобичајени назив за четири основна принципа или „закона“ коректног мишљења: принцип идентитета (), принцип противречности (), принцип искључења трећег или средњег (i), принцип довољног разлога (). Прва три принципа у основи је наговестио Аристотел, a четврти потиче од Лајбница. Класична логика је уобичајени назив за логику конституисану на основу Аристотелових логичких списа, бивалентна, подразумева три темељна принципа: идентитета, непротивречности и искључења трећег. Некласична логика је општа ознака за модалну, поливалентну и ослабљену логику.
Почеци логике, Античко доба мини|Аристотел (384. п. н. е. – 322. п. н. е.): „Сваки човек по природи тежи знању.“
Почеци логике везују се за старе цивилизације, од оних насталих на тлу Индијског потконтинента, преко Кине до Грчке. Аристотел је први успоставио логику као филозофску дисциплину доделивши јој фундаменталну улогу у филозофији. Аристотел је у свом делу Органон (инструмент, оруђе) детаљно и на систематичан начин испитао облике мишљења и одредио правила с којим мишљење мора бити усаглашено. Сам Аристотел није користио назив логика, овај назив у ширу употребу уводе стоици у раном III веку п. н. е. Они су својом филозофијом донели нови, унификовани поглед на свет који су тумачили уз помоћ три основне дисциплине: логике, монистичке физике и натуралистичке етике.
Појам (грчки): -{λογικός (loghikòs)}- је кориштен у античкој филозофији још од времена Хераклита и Зенона, преко софиста до Платона, и то у генеричком смислу: оно што се односи на (грчки): λόγος" (-{logos}-), са вишеструким значењем „разум“, „дискурс“, „закон“ и сл. У стоичкој школи појмови (грчки): -{ἡ λογική (τέχνη) (e loghiké tékne), τὰ λογικά (tà loghikà)}- добивају техничко значење: „теорија просуђивања и знања“ које се односи не само на гносеологију (теорија спознања, епистемологија) већ и на формалну структуру мишљења.
Аристотел је логику поставио на систематичан начин; за њега, она се подудара са методом дедукције, јединим методом, како је сматрао, који поседује потребну и стриктну последичност која је очигледна у силогизму (дедуктивни закључак са две премисе и конклузијом (закључком)). Пример: Сви људи су смртни. Сократ је човек. Дакле, Сократ је смртник.
Ипак, Аристотелова логика остаје само оруђе које само по себи не може аутоматски отворити пут ка истини. Истина зависи од премиса које формулише интелект, он интуицијом долази до спознаје универзалних концепата из који логика доноси само формално исправне закључке, од општих ка посебним.
Логика у Средњем веку до модерног доба мини|Франсис Бејкон (1561-1626): „Знање је моћ.“
Током средњег века Аристотелове формулације су се допуњавале и додатно систематизовале. У делу -{Novum Organum}-, Франсис Бејкон је покушао да изгради нову методологију темељену на индукцији, а да логику представи као инструмент за научно истраживање.
Рад на овим питањима наставио је Рене Декарт, који је покушао да утврди да ли типичан ригорозни математички дискурс може постати темељ сваког знања, укључујући и оно филозофско. Томас Хобс, такође на пољу математике, сматрао је да је логика комбинација знакова и правила. Готфрид Лајбниц и његови следбеници покушали су да обједине комплекс логичко-лингвистичких структура у један универзални научни језик, односно, „симболичку и комбинаторичку логику“.
У XVIII веку дати су значајни доприноси развоју савремене логике. Имануел Кант, у Критици чистог ума, дефинисао је трансценденталну логику као део опште логике која се бави начином на који се људско знање може применити на емпиријске концепте, односно, како наука може помоћи људској спознаји. Кант је разликовао две врсте логичких хипотеза: аналитичке и емпиријске. Прве не могу бити контрадикторне, а друге су констатације. Ипак, ни једна од њих није била у могућности да побољша људску спознају о свету, јер аналитичке хипотезе нису давале додатну спознају премисама, а емпиријске нису имале универзални карактер. Зато је Кант предложио трећи тип хипотеза: (-{a priori}-) синтетичке у које је поново увео математичке хипотезе.
Готлоб Фреге је касније показао да аритметика води до суште логике, јер је сачињена од чисто аналитичких хипотеза. И други научници из Бечког круга су критиковали постојање а приори синтетичких судова. Хегел је затим одбацио оне филозофије које су у темеље логике постављале интуицију надразумске природе и претворио је дедуктивну методу у спирални поступак који на крају сам себе оправдава. Такав дијалектички систем сматра се супериорнијим од оног класичног.
Савремена логика мини|Курт Гедел (1906-1978): „Или је математика превелика за људски ум или је људски ум више од машине.“