Андроник I Комнин (; рођ. око 1120, убијен после 12. септембра 1185) био је последњи византијски цар из породице Комнина. Понајбоље је остао упамћен по бурном начину живота пре доласка на престо, док је као владар од 1183. до 1185. био сурови противник племства што га је на крају и коштало живота.
Порекло и младост Андроник је рођен око 1120. године као друго од укупно шесторо деце севастократора Исака, сина цара Алексија I Комнина, и извесне Ирине која је можда била кнегиња родом из владарске породице Кијевске Русије. Андроник је васпитаван на царском двору у Константинопољу заједно са својим братом од стрица Манојлом, сином будућег цара Јована II Комнина. Између Манојла и Андроника од младих година развијено је снажно ривалство, прво у разним спортским такмичењима а доцније и на многим другим пољима.
Династија Комнина је у принципу представљала проширену породицу, прави владарски клан у коме је царска грана била стално угрожена од својих рођака. Јован II је обезбедио престо у борби са својом сестром Аном која је покушала да наметне свог супруга Нићифора Вријенија за цара, док је 1130. севастократор Исак морао да напусти Византију и потражи уточиште на источњачким дворовима. Повратак му је дозвољен 1136. и као резултат помиловања његовом сину Андронику је касније поверена команда на истоку царства где је 1141. заробљен од стране Селџука. После годину дана у заточеништву Андроник се вратио у Цариград.
У царској милости Андроник је важио за привлачну и шармантну особу, а у исто време и је био и вешт политичар и војсковођа. Међутим, ноторну репутацију у престоници стекао је као велики женскарош, тако да је историчар Никита Хонијат описао Андроника као пастува лудог за женама. Иако је имао супругу, вероватно једну грузијску принцезу чије нам име није остало забележено, Андроник је био у честим и дугим везама и са женама из своје фамилије. Прва по рангу међу његовим бројним љубавницама била је Евдокија, братаница цара Манојла, чија су браћа у неколико наврата безуспешно покушавала да породичну част спасу убиством разузданог Андроника.
По повратку у престоницу Андроник је подржао 1143. године Манојлов успон на престо насупрот царевом брату Исаку. Заузврат, Исак је на лицу места потегао мач на Андроника који је остао у животу само захваљујући Манојловој интервенцији. Као царев штићеник, Андроник је 1152. прво постављен за намесника Киликије и на овом путу му се уместо законите жене придружила Евдокија. И поред неуспеха у покушају да одузме Јерменима град Мопсуестију, Андроник је задржао свој положај. Манојло му је поново указао највеће поверење када га је 1154. послао у Подунавље ради преговора са угарским краљем Гезом II који је дотада нападао византијске испоставе. Андроник је са успехом обавио мисију, али се већ наредне 1155. показало да Угри не намеравају да се придржавају споразума. Укратко, Андронику је пребачено да је тражио угарску помоћ како би сам постао цар док је Гези наводно обећао византијске градове Београд, Браничево и Ниш. Одмах затим је ухапшен и притворен је у тамницу царске палате под изговором да је припремао атентат на цара Манојла. Иако Андронику судећи по каснијим догађајима није мањкало царских амбиција, остаје могућност да је утамничен под утицајем севастократора Јована Комнина, Евдокијиног рођеног брата. Севастократор Јован је управо постао најмоћнија особа на цариградском двору и хапшење Андроника Комнина могао је бити и чин личне освете и политички мотивисано уклањање опасног ривала.
Бекство и даља лутања мини|лево|310п|Византија око 1180. године (пурпурна боја) и Румски султанат (зелена боја). Након смрти Манојла I Комнина Византија је изгубила контролу над Далмацијом, Босном и Немањином Србијом, као и над крсташком Антиохијском кнежевином. У Андрониково време криза се погоршала па се и Кипар осамосталио под влашћу једног од царевих рођака. Током заточеништва Андроник је уз помоћ својих присталица на двору неколико пута покушавао да побегне. У једном од наврата успео је да побегне из Цариграда али је опет ухваћен пошто се докопао околине Никеје у Малој Азији. Најзад, 1165. Андроник је побегао и овога пута је решио да се склони ван граница царства. Упутио се у једну од руских кнежевина, Галич, где га је кнез Јарослав свечано примио и доделио му на уживање неколико села. Међутим, велики кнез кијевски Јарослав II је управо био у спору са цариградском патријаршијом која је традиционално имала привилегију да поставља кијевског митрополита. Манојло је покренуо праву дипломатску офанзиву како би и у далеким руским кнежевинама сачувао престиж византијске цркве. Изгледа да је и Андроник узео учешћа у преговорима у византијску корист тако да му је ускоро дозвољено да се врати у Цариград.
Руски кнежеви су се одрекли и веза са Угарском, тако да је 1165. византијска војска заузела Земун. Манојло, који је лично предводио војску, поверио је Андронику заповедништво над руским помоћним одредима. Међутим, до новог сукоба је дошло 1168. када је Манојло објавио да, пошто већ нема синова, намерава да престо остави својој ћерки Марији и њеном веренику деспоту Бели-Алексију, угарском принцу који је као талац боравио на цариградском двору. Андроник је одбио да положи заклетву верности приговарајући да ће Манојло оставити престо странцу. Како је Андроник стекао доста присталица, Манојло га је поново послао у Киликију, овога пута како би га удаљио из престонице.
Андроник је 1166. посетио крсташку кнежевину Антиохију Боемунда III. Наводно, незванични разлог посете била је лепота Боемундове сестре Филипе коју је већ средовечни Андроник успео да заведе. Тим потезом разјарио је и свог домаћина Боемунда и цара Манојла коме је Филипа била свастика тј сестра његове супруге Марије. Пошто је Филипа тиме била у духовном сродству са Комнининима, Андроник је од црквених кругова проглашен за родоскрвника. Преостало му је једино да побегне у Јерусалимску краљевину где га је Амалрик I Јерусалимски произвео у лорда од Бејрута. Неуморни Андроник је сада завео Теодору Комнину, братичину Манојла и удовицу јерусалемског краља Балдуина III. Када је Теодора посетила Бејрут Андроник ју је убедио да заједно побегну даље на исток. Љубавници су нашли уточиште у Дамаску на двору Нур ад Дина (1146—1174) где је Теодора родила двоје деце Алексија и Ирину. Пошто је веза била ванбрачна, Андроник је додатно кажњен екскомуникацијом. Близина Дамаска византијској граници натерала је Андроника на даља путовања све до Багдада а затим преко Закавказја у Малу Азију где је локални емир Салтуџ даровао бегунцима замак у близини Колонеје, недалеко од граница византијског Понта. Андроник је из свог уточишта редовно пљачкао византијске територије а његове романтичне авантуре и стално одолевање Манојловим потерама учиниле су га популарним у Цариграду. На крају је Манојло решио проблем тако што је трапезунтски намесник Нићифор Палеолог заробио Теодору и њену децу и послао их у престоницу. Андроник је одмах затражио помиловање за све што је учинио и цар га је у јулу 1180. године позвао и Константинов град. Склон театралности, Андроник је у Цариград ујахао у ланцима и пред Манојлом је покајнички показао своје ране од тешког гвожђа. Цар је бризнуо у плач и наредио једном од племића да скине Андронику ланце како би овај прихватио место на двору које му припада.
оквир|десно|Марија Антиохијска на савременом портрету у виду минијатуре у византијском рукопису који се данас чува у Ватиканској библиотеци. Као Латинка и љубавница корумпираног протосеваста Алексија Комнина, Марија је била лака мета за уклањање од стране Андроника. Иронијом судбине њен рођени син Алексије II Комнин је потписао указ по коме је касније осуђена на смрт.
Поход на Цариград Манојло Комнин је у свом другом браку са Маријом Антиохијском најпосле добио сина Алексија 1169. године. Цар је покушао да обезбеди да сви фактори, и спољни и унутрашњи, прихвате младог престолонаследника како би наслеђивање престола прошло без потреса. Андроник се морао заклети на верност царском огранку Комнина и да ће уколико сазна за заверу обавестити Манојла или његовог сина и учинити све што је до њега да их заштити. Након тога, Манојло је именовао Андроника за намесника Понта који је сада уживао приходе читаве провинције као своју сопствену пронију. Андроник и Теодора Комнина су се населили у Оинајону на обали Црног мора, али је Манојло као таоце задржао троје Андроникове легитимне деце.
Манојло је изненада преминуо 24. септембра 1180. и његов малолетни син Алексије II Комнин је званично почео да влада под регентством царице-мајке Марије Антиохијске. Као Латинка Марија није била популарна у Цариграду, а даље поделе је изазвала након што је постала љубавница Манојловог синовца протосеваста Алексија који је тако постао прави владар царства. Тиме су распаљена стара ривалства унутар породице Комнина и сада је Марија Порфирогенита, Манојлова ћерка из првог брака, била главни организатор немира против владајућег регентства. И Андроникови синови Манојло и Јован су 21. фебруара 1181. узели учешћа у завери и покушају атентата на протосеваста Алексија. Најзад, протосеваст је покренуо прави улични рат против присталица Марије Порфирогените и њеног супруга цезара Јована-Ренијеа од Монферата. Сукоб је окончан у мају 1181. победом царске партије, Марији и њеном мужу је дозвољено да некажњено оду из Цариграда али су њихове присталице кажњене. Јован и Манојло су тако притворени, али је њихова сестра Марија побегла у Синопу код њиховог оца Андроника.
Андроник је већ био у преписци са вођама побуне, а 10. априла 1181. приликом једног од напада цариградске светине на палату градом се пронела вест да је Андроник са својом војском већ на азијској обали Босфора. Марија је пренела оцу да се у Цариграду прво уздају у Бога, а затим у њега. Бројна писма су већ потврдила Андронику да је жељно ишчекиван у Константинопољу. И он сам је почео да пише младом цару, патријарху и другим великодостојницима о својој намери да испуни заклетву положену преминулом цару и уклони тиранско намесништво. Андроник је убрзо окупио војску најамника и малу флоту и кренуо на дуг пут кроз Малу Азију. У пролеће 1182. Андроник је поразио царску војску коју је предводио Андроник Анђео заједно са својим синовима, будућим царевима Исаком II и Алексијем III. Анђели су затим прешли на Андроникову страну, а исто је учинила и читава флота. Протосеваст Алексије је ухапшен од стране своје франачке гарде и изручен Андронику у Халкедон. Андроник га је ослепео и послао у манастир.
Регентство Слично Манојлу Комнину и протосеваст Алексије се ослањао на Латине током своје владе. Андроников уступак цариградској светини био је дозвола да се изврши истрага Латина у Константинопољу уз помоћ пафлагонских најамника. Поред католичког клера пострадали су и чланови породица ђеновљанских и пизанских трговаца. Тек када је прогон окончан, Андроник је и званично ушао у град и прво посетио Манојлову гробницу у манастиру Христа Пантократора. На Педесетницу 16. маја 1182. године млади Алексије је поново крунисан овога пута из руку Андроника, а заузврат нови регент је младог цара на раменима однео од саборне цркве Свете Премудрости до царске палате.