Ботаничка башта Јевремовац је ботаничка башта у Београду. Најстарија је ботаничка башта у Србији и њено оснивање везано за једно од највећих имена српске ботанике – Јосифа Панчића. Цео комплекс са великим стаклеником има значајну архитектонску и културно-историјску вредности. Од 1995. године има статус споменика природе II категорије, а 2007. заштићена је као споменик културе. Заједно са Институтом за ботанику наставна је јединица Биолошког факултета у Београду.
У оквиру ботаничке баште налази се стакленик површине 500 m², подигнут 1892. године, а од 2004. и јапански врт. Биљни фонд обухвата више од 2.000 домаћих и страних биљних врста, од којих је у стакленику око 1.100 и тај број се сваке године увећава.
Од свог оснивања Ботаничка башта је универзитетска установа којом се управља као делом високошколског система у просвети и науци, али је временом додатно ширила своје активности и у правцу других области, као што су заштита природе и култура.
Положај и површина Ботаничка башта се налази на надморској висини од 86,82 -{m}- до 99,85 -{m}-. Заштићена површина износи 4 ha 81 ar 23 m². У њеном саставу налазе се Стаклена башта, Јапански врт, Хербаријум, Библиотека, отворене површине, управна зграда Института за ботанику, слушаонице и лабораторије. Биљни фонд обухвата око 2.000 страних и домаћих биљних врста, од којих је у стакленику око 1.100 и тај број се сваке године увећава.
башта се налази у ужем центру Београда, на територији Општине Стари град и окружена је значајним саобраћајницама: са источне стране ограничена је Улицом војводе Добрњца, са западне комплексом зграда у Палмотићевој, са северне Булеваром деспота Стефана, са јужне Далматинском, а са југоисточне Таковском, у којој се, на углу са Далматинском, на броју 43, налази главна капија Баште.
Природне карактеристике Имање на коме је настала башта налазило се на месту искрчених мешовитих шума лужњака, цера, пољског јасена и букве. Појединачна стабла лужњака, цера, пољског јасена, чија се старост процењује на преко 120 година, једини су остаци некадашње аутохтоне вегетације на овој површини.
Геоморфолошке карактеристике Башта се налази на падинама које се пружају од теразијског платоа према Дунаву. Горњи, јужни део Баште је највиши одакле се терен постепено спушта све до границе Природног споменика - улица 29. новембра. У Башти се налазе три уздигнућа, од којих су два вештачки подигнута.
Геолошке карактеристике Према малобројним истраживањима, утврђено је да Башта лежи на седиментима неогена које сачињавају лапоровити пешчари и глине. Дебљина ових седимената је веома велика.
Историјат 250px|мини|лево|Двориште Конака кнегиње Љубице у ком је Јосиф Панчић подигао своју прву ботаничку башту
Прва башта у дворишту Лицеја (1853) Потреба да Србија добије ботаничку башту јавила се у тренутку када је у Београдском Лицеју, у оквиру нове групе јестаствених (природних) наука, уведена и ботаника. Јосиф Панчић, који је 1853. године постављен за професора природних наука, сматрао је да ботаника „може једино да се научи у ботаничкој башти или у пољу, а учење у пољу, осим тога што је не подпуно, стаје свакад и већег труда и дужег времена.” Због тога је исте те 1853. године подигао једну сасвим скромну ботаничку башту затвореног типа на половини дворишта Лицеја, који се тада налазио у згради Конака кнегиње Љубице и за ту сврху му је дозвољено да посече дуд који му је био на сметњи. Од тада се борио да за ту сврху добије нови, већи простор.
Ботаничка башта на Дорћолу (1874) 120px|мини|лево|Књига Јосифа Панчића из 1881. године Прва Ботаничка башта у Београду, Српска Краљевска ботаничка башта, основана је 1874. године одлуком Министарства просвете и црквених послова Кнежевине Србије, а на предлог Јосифа Панчића. Те године је, према сопственим речима, Панчић први заградио једну ледину на Дорћолу, површине само 1,75 ha, у државном власништву насталом после одласка београдских Турака. Плац се налазио на јалији, између Дунавске улице и Дунава. Будући да је био уз саму обалу реке, овај простор се врло брзо показао као неадекватан јер је био је склон плављењу. Већ 1879. осетну штету нанео је крупан град са бујицом, следеће 1880. веома оштра и дуга зима, а 1887. поплава је пробила новоподигнут насип и Башти нанела додатну штету. Следеће, 1888. године Панчић је умро, а одмах по његовој смрти дошло је до велике поплаве, каква се поновила и наредне 1889. што је скоро у потпуности уништило биљни фонд који је покојни Панчић био сакупио и неговао. Преостале биљке су 1889. премештене у двориште Велике школе у Капетан Мишином здању, да би одатле могле бити пресељене на ново, безбедније место. Сматра се да су те редовне поплаве изазвале или убрзале доношење одлуке за трајно решење простора за нову Башту.
Значај Радове на уређењу Баште Панчић је започео одмах по добијању одлуке, у пролеће 1875. Плац је најпре ограђен тарабом, озидана је зграда за радионицу и стан за послужитеља, а пред зиму су на два краја баште озидана два бунара. Српско-турски ратови су успорили, али не и зауставили подизање Баште. Вршена је нивелација земљишта и набављене су прве биљке. Неке су узгојене из семена, а неке пресађиване. Биљни материјал је набављан из Топчидерске економије, али су неке врсте добијене разменом или куповином од других ботаничких башта или познатих расадника у иностранству. У лето 1880. сазидан је и стакленик.
Јосиф Панчић је као управник Српске краљевске ботаничке баште добио прилику да почне да остварује два своја циља: да олакша ученицима ботанике приступ у све гране те науке и да гајењем биљака пореклом из Србије поступно спрема и што брже доврши познавање аутохтоне флоре.
Панчић је ту имао у виду Ботаничку башту у служби научно-стручног задатка израде Флоре као националног пописа биљака (Enumeratio Plantarum Serbicarum). Првих пет година радова на подизању Ботаничке баште, разлоге за њено подизање и циљеве које треба достићи Јосиф Панчић је описао у својој књизи Ботаничка башта у Београду из 1881. Три примерка ове књиге чувају се у Народној библиотеци Србије и Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду. О значају Ботаничке баште Јосиф Панчић је rekao:
Јевремовац
Знајући за проблеме које је Панчић имао око подизања прве Ботаничке баште у Србији, краљ Милан Обреновић је 1889. године, за потребе подизања нове Ботаничке баште, поклонио Великој школи своје имање, воћњак величине 5,2 ha, који је наследио од деде Јеврема, уз обавезу да служи у просветне циљеве, да се на њему подигне ботаничка башта и да се, у част његовог деде назове Јевремовац.Његово величанство краљ Милан. - У: Просветни гласник, 1. фебруар 1901. године. Овај назив се задржао све до 1940. године, а затим је сасвим неслужбено престао да се употребљава све до 1991. године када је поново враћен на предлог Колегијума Института за ботанику и Ботаничке баште Биолошког факултета. Постоји мишљење да је то учинио по савету или наговору свог личног лекара, др Саве Петровића. Иако своје имање краљ Милан помиње као „башту”, на том простору налазио се његов воћњак, коњушнице, доста шумског дрвећа, као и неке ретке зељасте биљке. Нека од старих самониклих стабала тих врста и данас се налазе у Башти.
Изградња Баште 250px|мини|десно|Ботаничка башта Јевремовац са стаклеником на цртежу Феликса Каница из 1897. године 180px|мини|десно|Недељко Кошанин, под чијом је управом 1930-их башта досегла пун сјај Године 1890, одмах чим су се скупила почетна средства, почело је уређивање београдске Ботаничке баште. За првог управника постављен је Стеван Јакшић, професор ботанике. Радови на уређењу Баште трајали су неколико година. Неки делови Баште су морали бити риголовани, неки нивелисани. Занимљиво је да је током прекопавања нађена римска некропола. Подизање ботаничке баште, скуп и спор посао, у тадашњој Србији био је додатно отежан лошим унутрашњим комуникацијама и слабим везама Краљевине Србије са светом, што је чинило препреку за брже прибављање како биљака из свих крајева Србије, тако и оних егзотичних. На великом делу Баште остављен је воћњак, с намером да се ту засаде све врсте воћака нашег поднебља, али се од те идеје касније одустало. У северном делу је задржана затечена вегетација као шумадијска храстово-церова шума, како је остало до данас. Одмах по почетку радова направљена су два базена за воду. Један је био претворен у фонтану, али је фонтана касније уклоњена, а базен затрпан. Остао је доњи базен за водену вегетацију и као појило за птице. Приликом новијих реконструкција и горњи базен је делимично обновљен. У Башти је задржана и зграда бондручара некадашње коњушнице кнеза Милоша од 60 m2, која је као домарска кућа чувана у изворном стању све док није почела да се распада, па је реконструисана 80-их година 20. века.
Недуго по пресељењу Баште на данашњу локацију, 1892. године купљен је од фабрике Моцентин из Дрездена велики стакленик површини од 500 -{m²}-, који и данас постоји. Састоји се од два крила спојена централном куполом. Изграђен је из делова који су пренети из фабрике и монтиран 6 месеци. У то време била је то једна од најлепших и највећих стаклених башта у овом делу Европе. Ова стаклена башта имала је првенствено намену одржавања биљака током зиме, али није била погодна и за клијање семена и вегетативно размножавање. За ту сврху подигнут је 1931. године надомак колског прилаза посебан мали стакленик - „Множара“. Оба стакленика оштећена су током бомбардовања у Другом светском рату. Касније су, упркос вишеструким поправкама, константно пропадали. Велики стакленик у потпуности је реконструисан 2014. године, док је мали тада порушен и изграђена је нова „Множара“.
У то време Башта је била ограђена дашчаном тарабом, што је било краткорочно решење, јер је таква ограда брзо трулила. Тим проблемом бавили сви први управници, а сваке године је по неки део тарабе бивао замењен. Већ се крајем 19. века расправљало о замени дрвене ограде зидом од чврсте опеке. Коначно је 1925. дрвена тараба почела поступно да се замењује зиданим парапетом и стубовима који носе филарете од кованог гвожђа. Изградња ограде трајала је годинама због спорог прилива новца.
Ботаничка башта „Јевремовац“ наставила је да се уређује и обогаћује. Почетком 20. века слате су саднице и семе ретких биљака ради подизања школских ботаничких башти уз гимназије у Пироту и Врању и Општинске градине у Нишу. Досегла је пун сјај 1930-тих, у време када је управник био академик ботаничар Недељко Кошанин († 1934).Доцент Недељко Кошанин. - У: Просветни преглед, 1. фебруар 1914. године. Убрзо након тога се говори о тешким данима баште због малог буџета. Пошто нема новца за експедиције, ендемске југословенске биљке се наручују из иностранства, из башти које су их некада добиле на поклон."Политика", 29. март 1936 У то време се у београдској општини размишљало о сеоби баште на Топчидерско брдо."Политика", 2. апр. 1936 Крајем 30-их се говори да "скоро нико и не посећује Београдску ботаничку башту"Тропске биљке у Ботаничкој башти Београдског универзитета. Време, 19. нов. 1939, стр. 13. digitalna.nb.rs.
Управници Стеван Јакшић (1889—1899) Живојин Јуришић (1899—1901) Недељко Кошанин (1905—1934) Љубиша Глишић (друга половина 20. века) Петар Марин (2000-их) Слободан Јовановић (2010-их) Гордана Субаков Симић (2020-их)
„Јевремовац” данас мини|лево|180п|Табла на улазу Од свог оснивања Ботаничка башта „Јевремовац” је универзитетска установа којом се управља као делом високошколског система у просвети и науци, али је временом додатно ширила своје активности и у правцу других области, као што су заштита природе и култура. У њеном саставу налазе се Стаклена башта, Јапански врт, Хербаријум, Библиотека, отворене површине, управна зграда Института за ботанику, слушаонице и лабораторије.
Отворене површине 180px|мини|десно|Жалосна софора