мини|десно|Боб Дилан
Кантаутор је музичар који пише музику и текст песама које изводи. У своје песме он обично уноси социјалне, политичке и филозофске теме. Једно време ова врста музике је била везана за песме у којима се обавезно изражавао неки протест. Данас овај термин није толико везан за политичку критику као раније и може имати било коју тему.
Кантауторска песма има широку и дугу традицију у медитеранским земљама Европе, и у мањој мери, у Латинској Америци. Овај тип песама је имао за тему друштвене неправде али и љубав, како срећну тако и несрећну. Врхунац је доживео седамдесетих година двадесетог века када је био повезан са друштвеним и политичким превирањима тог периода. Осамдесетих година овај жанр улази у кризу, а током деведесетих, је доживео нови успон појавом младих аутора који су унапредили овај жанр у смислу слободнијих ритмова, форми израза и речи до те мере да са кантауторима претходне генерације једино заједничко што имају је да сами пишу своје текстове и музику.
Појам долази од италијанске речи il cantautore, од da cantante e autore (певач и аутор), од које је настао назив за ову врсту извођача. У Италији се кантауторска музика развила као посебан музички правац почетком шездесетих година двадесетог века, а највише заслуга су за то имали Фестивал Санремо, на којем је негована италијанска канцона (), као и РАИ. У Немачкој је настао појам лидермахер (). У САД, то је сингер-сонгврајтер (), а у Француској постоји шансоњер (), у Русији такозвани бард.
Дефиниција и употреба
Ознаку „певач-кантаутор” (или „певач/певач”) користе издавачке куће и критичари да дефинишу уметнике популарне музике који пишу и изводе сопствени материјал, који је често самосталан – углавном на акустичној гитари или клавиру. Такав уметник обавља улоге композитора, текстописца, вокала, понекад инструменталисте, а често и менаџера. Према AllMusic, текстови кантаутора су често лични, али прикривени разрађеним метафорама и нејасним сликама, а њихова креативна брига је да ставе нагласак на песму, а не на њено извођење. Већина плоча таквих извођача има сличан директан и резерван звук који ставља нагласак на саму песму.
Термин такође може да карактерише текстописце у жанровима рок, фолк, кантри и поп музике - укључујући Хенрија Расела (1812-1900), Аристида Бруанта (1851-1925), Хенка Вилијамса (1923-1953) и Бадија Холија (1936-1959). Израз „певач-кантаутор“, пристан од 1949. године, ушао је у популарну употребу од 1960-их па надаље да опише текстописце који су следили одређене стилске и тематске конвенције, посебно лирску интроспекцију, исповедно писање песама, благе музичке аранжмане и потцењени стил извођења. Према писцу Ларију Дејвиду Смиту, због тога што је спојила улоге композитора, писца и певача, популарност феномена кантаутора поново је увела средњовековну традицију трубадура „песме са јавним личностима“ након ере Тин Пан Алија у америчкој популарној музици. Теме песама кантаутора из америчког препорода народне музике укључују политички протест, као у случају Вудија Гатрија (1912-1967) и Пита Сигера (1919-2014). Према Journal of Popular Music Studies, од препорода фолка па надаље до његове постојаности у поп музици, улога кантаутора је укључивала неколико димензија креативног идентитета:
Историја мини|десно|Хенк Вилијамс
Концепт кантаутора може се пратити до древне бардске усмене традиције, која је постојала у различитим облицима широм света. Песме би се изводиле као певање или песма, понекад уз пратњу харфе или другог сличног инструмента. Након проналаска штампарства, песме би писали и изводили продавци балада. Обично би то биле верзије постојећих мелодија и текстова, који су се стално развијали. Ово се развило у кантауторску традицију народне културе.
Путујући извођачи постојали су широм Европе. Тако фолклориста Анатол Ле Браз даје детаљан приказ једног певача балада, Јан Ар Минуза, који је писао и изводио песме путујући Бретањом крајем деветнаестог века и продајући штампане верзије.. , Methuen,
У великим градовима било је могуће зарадити за живот наступајући на јавним местима, а са проналаском фонографског записа, рани кантаутори попут Теодора Ботрела, Џорџа М. Коена и Хенка Вилијамса постали су славне личности; радио је додатно допринео њиховом јавном признању и привлачности.
Током периода од 1940-их до 1960-их, подстакнут препородом америчке народне музике, млади извођачи инспирисани традиционалном народном музиком и групе попут Алманак Сингерса и Виверса почели су да пишу и изводе сопствени оригинални материјал и стварају сопствене музичке аранжмане..
Почетком 21. века, дигиталну аудио радну станицу GarageBand користили су многи амбициозни певачи и текстописци за компоновање и снимање музике. Кантаутори који су професионално компоновали музику са GarageBand-ом су Ериках Баду (за њен албум из 2008. New Amerykah Part One) и Билал (за његов албум Airtight's Revenge из 2010. године).
Референце
Литература
Hoffman, Frank "The Singer-Songwriter Tradition", from Survey of American Popular Music (modified for the web by Robert Birkline)
(web search required). ). singer-songwriters of the Rock Era, (1996), Hal Leonard (sheet music)(web search required).
. . Routledge,
. . . Booklet to Bear Family Records BCD 15720 JL, 1996.
.
.
. PhD Dissertation, Vanderbilt University, May 2011, Nashville, Tennessee . [1981, 1990] Villard, . .
. Hatboro, Pa Folklore Associates,
. Reprint, Lincoln University of Nebraska Press, 1999.
. Ashgate Publishing, Ltd., 2007 Reuss, Richard, with [finished posthumously by] Joanne C. Reuss. . . Naperville, IL: KK, Inc, . . Bethlehem, Pa.: Sing Out Publications, "The Smothers Brothers". The Sixties in America Reference Library. Encyclopedia.com. 6 Apr. 2021 <Encyclopedia.com | Free Online Encyclopedia>.
1999.
Спољашње везе Field Recorders Collective – a collection of CDs of American traditional styles; Appalachian, fiddling, banjo, Cajun, Gospel from private collections now made available to the public "Blowin in the Wind: Pop discovers folk music" Part 1. Show 18 of John Gilliland's The Pop Chronicles
Категорија:Музички жанрови Категорија:Музичка занимања