Феликс Лопе де Вега и Карпио (; Мадрид, 25. новембар 1562 — Мадрид, 27. август 1635) је био један од најбитнијих драмских писаца и песника Златног века шпанске књижевности. Сервантес му се у исто време дивио и критиковао га, називајући га „генијалним Феникс“ и „монструмом природе“.

Лопе де Вега је обновио шпански театар у време када је позориште почињало да постаје масовни и културни феномен у Шпанији. Уз Калдерона де ла Барку и Тирса де Молину, довео је шпански барокни театар до савршенства. Његова дела се и данас приказују у позориштима широм света. Поред врсног драматурга, Лопе такође важи за једног од најбољих лирских песника на шпанском језику, а такође се окушао и као прозни писац. Његов опус је непојмљиво велики и импресиван — написао је око хиљаду осамсто комедија, три хиљаде сонета, три новеле, четири кратке новеле, девет епских песама.

Још за живота стекао је славу и углед, и имао је много следбеника али и љутих непријатеља. Био је близак са Кеведом и Хуаном Руизом де Аларконом, док га је Гонгора жестоко критиковао, а Сервантес је према њему гајио поштовање, иако га је у својим делима критиковао због увођења новина у драмски жанр, и напуштања правила класичног позоришта. Такође, и каснији писци су налазили инспирацију у Лопеовим делима и дивили су му се —Гете је, на пример, једном изјавио да би волео да је способан да напише тако огроман, разнолик, свеобухватан и разнобојан опус као што је то био Лопеов.

Лопе де Вегин живот је био пун авантура, ратова, љубавних пустоловина и разних занимања. Био је осуђен због клевете и прогнан, ратовао је против Португалаца на Азорима, добровољно је ратовао у редовима Шпанске армаде против Холанђана, био је службеник разних великаша, од којих је најзначајнији био војводе од Албе, да би се у 50 години заредио и постао свештеник. Два пута се женио, али га то није спречило да има више љубавница. Имао је велики број деце како са законитим женама, тако и са својим љубавницама, коју је при крају живота окупио све под једним кровом.

Лопе де Вега је теме за своје комедије црпео из разних извора: Библија, митологија, легенде, шпанска и светска историја (стари Рим, Византија, Колумбов пут у Америку), књижевна дела, стварност и машта. У његовом стваралаштву осећа се утицај народне поезије и драме, античке и италијанске драме, као и италијанске комедије дел арте коју је имао прилике да види на њиховим гостовањима по Шпанији.

Младост Феликс Лопе де Вега и Карпио потиче из скромне сеоске породице из долине Кариједо, код кантабријских планина. Син Феликса де Веге, угледног занатлије-уметника и Франсиске Фернандез Флорес, о којој не постоје прецизни подаци. Отац се преселио из Ваљадолида у Мадрид 1561. привучен могућностима које је пружала нова престоница.

Први наговештаји Лопеовог генија појављују се у његовим најранијим годинама. Са пет година већ је читао шпански и латински језик, до десете године преводио је латинске стихове, а своју прву драму написао је са 12 година.

Његов велики таленат доводи га до школе за поезију и музику 'Висенте Еспинел' у Мадриду, према којој се увек опходио са поштовањем. Своје образовање наставио је у језуитској школи, која је касније постала 'Colegio Imperial' (1574). Из Мадрида бежи како би се прикључио војној експедицији у Португалији. У току тог бекства имао је среће да упозна и буде под заштитом Бискупа од Авиле, који је у њему препознао таленат и уписао га на Универзитет Алкала.

После четири године (1577 — 1581) проведене на Универзитету Алкала де Енарес, није успео да добије ни једно звање. Можда због његовог неуредног начина живота и афера које је имао са разним женама, он доноси одлуку да крене стопама свог заштитника и приступи свештенству, али ти планови бивају прекинути његовим заљубљивањем и сазнањем да целибат није за њега. Напушта студије, а како није матурирао, морао је да почне да зарађује за живот. Године 1583. регрутује се у морнарицу и бори се у бици код острва Терсеира, по наредби његовог будућег пријатеља дон Алвара де Басана, маркиза Санта Круза де Муделе. Затим се враћа у Мадрид и почиње озбиљно своју каријеру драмског писца. Такође је започео љубавну аферу са Еленом Осорио, глумицом и ћерком власника водећег позоришта. Након пет година ватрене љубавне везе, Елена га презриво одбија и даје предност другом просцу, а Лопе заједљиво напада њу и њену породицу, те доспева у затвор због клевете и на крају добија казну од осам година изгнанства из Кастиље.

Изгнанство Осим студијама граматике и математике на Краљевској академији, Лопе је био заузет и многим љубавним везама. Елена Осорио, Филис из његових стихова, била је његова прва велика љубав. У то време је била одвојена од свог мужа, а Лопе је користио сваку прилику да се приближи њеном оцу Херониму Веласкезу, власнику позоришта. Међутим, Елена је 1578. године пристала на брак из користи са Франсиском Перенотом Гранвелом, нећаком моћног кардинала Гранвеле. Огорчен, Лопе де Вега је објавио неколико чланака у којима је понижавао Еленину породицу; ситуацију је објавио и у својој драми „Бесни Белардо“ и у низу сонета и пасторалих романси, због чега је једно време провео у затвору. Поновио је грешку и следећа судска одлука била је строжа — протеран је на осам година из Мадрида и на две године из Краљевине Кастиље, уз претњу смртном казном ако се оглуши о одлуку суда. Годинама касније се присећа своје љубави према Елени Осорио у дијалогу у роману „Доротеја“.

Приликом одласка из Мадрида отео је 16-годишњу Исабел од Урбина (Белиса из његових стихова), ћерку важног саветника на двору Филипа II, којом се касније оженио. Неколико недеља после венчања Лопе се пријавио за нови задатак са шпанском флотом; лета 1588. године Шпанска армада је испловила ка Енглеској. Лопе је поново имао среће, и његов брод Сан Хуан је био један од ретких који су се безбедно вратили у шпанску луку после ове пропале експедиције. По повратку се са Исабел настанио у Валенсији где је планирао да проведе остатак изгнанства и да поново започне драматуршку каријеру. Године 1590. позван је да служи као секретар војводе од Албе и преселио се у Толедо.

Повратак у Кастиљу Године 1595, после Исабелине смрти, напустио је службу код војводе и после 8 година у егзилу вратио се у Мадрид. Имао је много љубавница и велики скандали везани за њих су били честа појава: суђено му је као љубавнику глумице Антоније Триљо. Оженио се Хуаном де Гвардо, ћерком богатог месара, 1598. године и са њом имао четворо деце, али то га није спречило да настави да се виђа и са другим женама. Вратио се да ради као лични секретар Педра Фернандеза де Кастра и Андрадеа до 1603. када се преселио у Севиљу. Тамо се заљубио у Микаелу де Лухан (Селију из његових стихова), удату жену која му је била инспирација за богату збирку сонета. Са њом је остао до 1608. године; имали су петоро деце.

Током много година Лопе је живео између ова два дома и великог броја љубавница, од којих су многе биле глумице (Херонима де Бургас, Антонија Триљо, Марина де Арагон). Да би одржао овај темпо живота, толики број веза и да би могао да издржава сву своју признату и непризнату децу морао је да ради јако много; у то време је написао огроман број дела, углавном лирских песама и комедија, које су често биле штампане без његове дозволе и без корекције. Тек са 38 година је први пут имао прилике да коригује своја дела — грешке које су други направили су коначно исправљене.

Последње године После овог плодног периода, његова лична ситуација се погоршала. Од 1608. године губи се сваки биографски и литерарни траг Микаели де Лухан, јединој од Де Вегиних важнијих љубавница од које се није „растао“ и у неком свом делу. Убрзо затим умро је његов омиљени син, Карлос Феликс, а 1612. и његова мајка Хуана умире на порођају. Лопе, скрхан овим догађајима, окупља сву своју децу под истим кровом. Све што се десило навело га је да се 1614. године замонаши. То га, међутим, није спречило у романтичним излетима са бројним женама. Најважнија и најдужа од ових веза била је са Мартом де Неварес, која је с њим остала све до своје смрти 1632. године. Трагедије се настављају и 1635. његов и Микаелин син Лопе гине у бродолому близу Венецуеле. Исте године отета је његова најмлађа ћерка.

Лопе де Вега је умро 27. августа 1635. године у Мадриду. За њиме је жалио велики број Шпанаца, а 200 аутора је написало збирку похвала која је објављена у Мадриду и Венецији. Током његовог живота дела су добила митску репутацију; његов савременик Мигел де Сервантес је Де Вегу називао „монструмом природе“ због његове књижевне плодности.

Позната дела Епска дела -{La Dragontea}- („Пират Дрејк“)

Лопе је уложио значајан део својих најбољих година да се пробије као шпански епски песник. Прва објављена поема, -{La Dragontea}-, имала је приметне проблеме при свом појављивању. Дозвола да се књига објављује је одбијена од стране власти Кастиље 1598. године, због чега је морала бити штампана у Валенсији. Ослањајући се на дозволу Валенсије, Лопе је поново затражио одобрење да је објави и у Кастиљи. Не само да му није било дозвољено објављивање новог издања, већ су и примерци, који су постојали на територији Краљевине Кастиље, морали бити прикупљени. Није одустао, и замаскирана делом -{La hermosura de Angélica}- (Анхеликина лепота) и са две стотине сонета, поема је објављена у Мадриду 1602. године. У 732. октави (5856. реду) убачена је поема која је приказивала анимозитет целокупног шпанског народа према сер Френсису Дрејку и краљици Елизабети I.

-{El Isidro}- („Исидро“)

Житије Исидро (објављен у Мадриду 1599. године), говори о животу Светог Исидра Лабрадора, заштитника Мадрида, који је зивео у раном периоду реконкисте, око 1100. године. Написан у такозваним quintillas-строфама од пет стихова и осам слогова, Исидро се састоји од десет песама у чијим фрагментима песник приступа руралном свету којим се кретао светац. Лопе је волео једноставан живот сељака и чезнуо читав свој живот за већим контактом са природом. Међутим иако је ова поема једним делом биографска, она је и више од тога а то је и документовано: “Прочитао сам све што сам раније написао о свецу, и имао сам приступ радовима о узроку канонизације Светог Исидра, које је прикупио и саставио отац Доминго де Мендоза, епископски комесар, одговоран за његову канонизацију.“

-{La hermosura de Angélica}- („Анхеликина лепота“)

Ова поема је објављена 1602. године, заједно са -{Rimas}- и -{La Dragontea}-, и била је посвећена његовом пријатељу, севиљском песнику и сликару Хуану де Аргиху ().

У предговору Лопе открива како је настала у периоду његовог поморског живота, “На води, између једара Сан Хуана и застава Католичких краљева “, настављајући да пише историју Анхелике о којој је Лодовико Ариосто писао у свом делу -{Orlando furioso}- (Бесни Орландо) јер је он само предложио осталим писцима да сами наставе причу уколико то могу урадити боље од њега. Поема прати Анхеликин живот у Шпанији, њене авантуре и незгоде кроз двадесет певања у октавама.

-{Jerusalén conquistada}- (Освојени Јерусалим)

У предговору севиљског издања дела -{Rimas}-, 1604. године, Лопе је најавио нови изглед епске поеме. Дело није било издато до фебруара 1609. године. Текст који је штампан није имао шеснаест песама већ двадесет. Лапеза (Rafael Lapesa) сугерише да је оригиналан текст завршен негде око крунисања краља Ричарда I „Лавље срце“ као краља Јерусалима, међутим како би изједначио број песама са поемом -{Jerusalén liberada}- (Torquato Tasso, 1581. године), Лопе је додао још четири у којима говори о напуштању Јерусалима од стране крсташа.

Поеме 1598: -{La Dragontea}- (Пират Дрејк) 1599: -{El Isidro}- (Исидро) 1602: -{La hermosura de Angélica}- (Анхеликина лепота) 1602: -{Rimas}- (Риме) 1609: -{Arte nuevo de hacer comedias}- (Нова уметност комедија) 1609: -{Jerusalén conquistada}- (Освојени Јерусалим) 1614: -{Rimas sacras}- (Сакрарне риме) 1621: -{La Filomena}- (Филомена) 1624: -{La Circe}- (Кирка) 1630: -{El laurel de Apolo}- (Аполонов ловор)