Версај

Версај (), раније зван Версаљ, је француски град (општина) у департману Ивлен. Град је предграђе Париза, а раније је служио као де факто главни град Француског краљевства. Широм света град је познат по Версајској палати која је била краљевски дворац. По подацима из 2006. године број становника у месту је био 87.549.

Етимологија Име -{Versaillesa}- (Версај) вероватно долази од латинске речи -{versare}-, окренути. Израз се изворно користио од 11. века за површине које се обрађују.

За време Француске револуције град је преименован у -{Berceau-de-la-Liberté}-. tj. „колевка слободе”. мини|Награда „Цветни град” Историја 1083. у повељи опатије Сент-Пер из Чартреса спомиње се становити -{Hugues de Versailles}- што је први спомен имена. Све до 1678. када Луј XIV одлучује пребацити двор и владу у Версају, ово је било мало село окружено шумама. Доласком краља и његовог двора 6. маја 1682. ово мало место убрзано се развија, и до краја владавине Луја XIV има око 30.000 становника. Град се наставља развијати и за време његових наследника, и до револуције има око 50.000 становника.

Важност града почиње опадати одласком власти из њега. Ово опадање престаје након 1871. године, када је успоставом Париске комуне власт премештена у Версај, ког је напустила тек 1879. године.

Касније, Версај се развија као провинцијски град, са важном туристичком улогом. Постаје поновно славан потписивањем Версајских уговора крајем Првог светског рата.

Данас је растом париских предграђа, Версај, који је доживио велики економски и демографски развој, укључен у париску агломерацију. Улога града као политичког и правног средишта појачана је 1960-их и 1970-их, кад је град постао средиште западних предграђа Париза.

Географија

Граничне општине су према северу -{Rocquencourt}- и Ле Шене, према западу Баји и -{Saint-Cyr-l'École}-, према југу Гијанкур, Бик и -{Jouy-en-Josas}-, према истоку Велизи Вилакубле, -{Viroflay}-, и према североистоку, три општине у департману Горње Сене : -{Vaucresson}-, -{Marnes-la-Coquette}- и -{Ville-d'Avray}-. Општинско подручје налази се на кречњачком мочварном платоу које се налази на 100 до 150 m надморске висине, и које граничи на југу са долином реке Бевре, док се на југозападу и североистоку налазе брда, а на западу се продужује на версајску низију. Ово подручје је одводњено са два потока, -{ru de Marivel}- на истоку који се у Севру улива у Сену и -{ru de Gally}- који се у Бену спаја у реку -{Mauldre}-. Ток ових речица је измењен због урбанизације, ток потока -{ru de Gally}- је скраћен за време градње палате и копања канала (Гранд Канал).

Урбанистички део Версаја састоји се од шест главних четврти: четврт -{Chantiers}-, с истоименим колодвором. четврт Свети Луј, у близини палате, у којој се налази историјска зона са катедралом Свети Луј, игралиштем итд. четврт Нотр-Дам, симетрична четврти Саинт-лоуис, где се налази црква Нотр-Дам и трговачка улица. стамбене четврти -{Montreuil}-, -{Porchefontaine}- и -{Clagny-Glatigny}-. историјска четврт Монтбаурон, чије се име данас практично не користи.

Важне су и четврти -{Jussieu Petits-Bois}-, -{Picardie}- и -{Satory}-.

Политика мини|250п|Седиште департмана Ивлен Версај је седиште департмана Ивлена, округа Версаја и три кантона. Версај је означен као префектура департмана Сена и Оаза стварањем департмана у марту 1790. Након реформе у јануару 1968. која је довела до распада департмана Сена и Оаза, град је постао главно место новог департмана Ивлен који чини око 40% површине старог департмана. Од 2002. године, Версај је средишње место заједнице општина Гранд Парк, која је названа по великом парку Луја XIV. У овој заједници живи око 150.000 становника Ивленса, а од 2003. придружена је и општина Бјевр из департмана Есон.

Од 1792. године, Версај је седиште једне од тридесет академија, тј. управне јединице министарства образовања, а покрива западно подручје старог департмана Сена и Оаза, тј. Есен, Сенски висови, Ивлин и Долина Оазе.

1975. године, Версај је постао седиште призивног суда чија се овлаштења простиру на подручје департмана Ер и Лоар, Горња Сена, Сенски висови и Ивлин.

Версај је седиште и дијецезе Католичке цркве која је створена 1790, па је под управом париске надбискупије.

Иако је Париз увек остао службени главни град Француске, Версај је неколико пута био седиште средишње власти, и тиме заправо главни град државе: од маја 1682. када је Луј XIV одлучио преместити дворац и владу из Париза у Версај, па све до септембра 1715. (смрт Луја XIV), када се регент Филип Орлеански одлучио преместити у Париз. од јуна 1722, када је краљ Луј XV преместио дворац у Версај, па до октобра 1789. када је народ присилио краља Луја XVI на повратак у Париз. од 20. марта 1871, када су влада Треће Републике и парламент побегли у Версај, бежећи од устанка Париске комуне, до новембра 1879, када је избором Жила Гревија на место председника враћена влада и парламент у Париз.

Версај је такође врло важан гарнизонски град још од раздобља монархије. У војним и одбрамбеним органима запослено је око 7.000 цивила и војника, већином високообразованих и смештених у четврт Сатори.

Палата је била седиште двора француских краљева за време Луја XIV, Луја XV и Луја XVI. У њој је Велика Британија признала независност САД (1783), овде се прогласило уједињење Немачког царства (1871), и овде је потписан Версајски уговор (1919) у Галерији огледала. Палата се још увек користи за проглашење измена француског устава. Велики Тријанон (-{Grand Trianon}-) Мали Тријанон (-{Petit Trianon}-) Амо (-{Hameau}-) игралиште музеј кочија катедрала Свети Луј црква Нотр Дам црква свети Симфоријен -{Bruxella}- 1238 гимназија -{Hoche}- железничка станица Версај позориште -{Montansier}-

Дворац у доба Лујева Резиденција краља Сунца и његових наследника мини|Дворац крајем владавине Луја -{XIV}-, Поглед на -{Corps de Logis}-. Слика Пјер-Дени Мартена Француска је у 17. веку била најмоћнија европска држава која је под влашћу краља Сунца постала културни, привредни и политички центар континента. Дворац у Версају је био слика француских достигнућа и симбол њене величине и снаге. Ред у уређењу паркова одражавао је ред који је Луј донео својој држави.

Краљ је волео мали ловачки дворац свога оца. Ту је могао саградити репрезентативну нову палату, која би у уском Паризу била незамислива. Његова одлука да двор 1682. пресели из Лувра и палате Тиљерије у Версај обележила је наредне деценије француске историје. Овде је засновао стил владавине касније познат као апсолутизам. Луј -{XIV}- је овим потезом желео да спречи побуне попут побуне фронди и да строго контролише племство које има приступ до њега. Спречио је аристократију да се бави својим некадашњим послом регионалних администратора и заменио их бирократама. Само је двор додељивао положаје, титуле и надлежности, а они који би били далеко од краља, ризиковали би да изгубе привилегије и права. Тиме је смањена опасност од склапања завера далеко од двора, каква је постојала у време његовог оца.

Аристократија је политички ослабљена и уједно умирена скупим поклонима и раскошним прославама. Да би били у складу са најновијом модом, учествујући на прославама и лововима, племићи су пристајали да примају апанажу од краља. Добити стан у Версају била је посебна привилегија уз коју је ишла илузија да се учествује у управљању из центра моћи. Некад моћна француска аристократија добровољно се одрицала замака у провинцији да би време проводили у близини краља. Тако се дешавало да би неки племићи наслеђивали титуле војводстава које никада не би лично посетили. Ако би краљ за неког узгред поменуо да би „могао да проведе неко време у провинцији“, то би значио његов сигуран пад на друштвеној лествици. Зато се аристократија јако трудила да се допадне краљу. У дворцу су стално становале хиљаде људи.Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles pp. 88 ff. Ово је био прави град под једним кровом, са становима, простором за рад и забаву. У ходницима и дворанама су радили трговци., List Verlag. . Међу хиљадама аристократа становника Версаја многи су били сиромашни. Они би становали у таванским просторијама. Виктор Иго је касније описао зграду дворца као „дворску касарну“. мини|Извођење позоришне представе -{Алсест}- од Молијера у Мермерном дворишту. Слика Жана Лепотра из 1676.

Француско друштво је било веома оптерећено трансформацијом земљопоседничког у дворско племство. Племство се ослободило старих управљачких обавеза и почело живот у декадентној доколици. Трећи сталеж је за то време преузео терет пореза и морао да вредно ради да би се приближио стандарду живота повлашћене аристократије. Ово стање је стотињак година касније било један од узрока Француске револуције.

Под наследницима краља Сунца Версај је изгубио некадашњи централни значај, па се отмено друштво поново почело окупљати по провинцијским дворцима или париском салонима. Версај је и даље служио као резиденција краљева Луја XV и Луја XVI. Иако су коришћени и други дворци у околини Париза, Версај је увек био седиште владе и центар француског двора. Само је после смрти Луја -{XIV}- 1715, у доба регентства Филипа II у име дечака Луја -{XV}-, краљевска породица напустила Версај и боравила у дворцу Сен Клу.Hermann Boekhoff (Hrsg.) Paläste, Schlösser, Residenzen - Zentren europäischer Geschichte pp. 100 f.

Овде се налази Версајска оранжерија из 1680-их.

Дворац и јавност Палата није била резервисана само за племство; ући је могао свако ко је поседовао шешир и мач. Обичан народ је имао приступ дворанама Версаја. Краљевска породица је тако и обедовала у присуству јавности. Познато је да је Марија Антоанета родила своје прво дете у соби препуној посматрача. Приступ дворцу није значио и могућност контакта са дворјанима. Контакт са службеницима и дворјанима је био могућ само поштовањем устаљених дворских правила и посредника.

Дворски протокол И претходници краља Сунца су имали развијен систем правила у глорификовању француских владара. Ипак, церемонијал који је развијен у доба Луја -{XIV}- их је све надмашио. Етикеција је диктирала сваки поступак, од великих прослава и пријема до обичних ручкова. Правила су постојала и за случај болести и смрти. Тако се Луј -{XV}- 1774. разболео од великих богиња у Тријанону, па су га брзо пренели у Версај, где је умро под будним оком целог двора.

Краљ је у овом систему био центар готово божанског обожавања. Краљева сврха је била да служи Француској. Бити краљу од помоћи када би он ујутру устајао, додати му воду или кошуљу, значило је врховну почаст. Право да се буде у присуству краља, право да се у његовом присуству говори, чак и право да се уће у његове одаје кроз одређена врата, било је одраз нечије моћи и репутације. Луј XIV је написао у својим мемоарима:

Етикеција се није односила само на однос према краљу, већ је важила и за војводе, принчеве, сваког дворјанина. Протокол је одређивао међусобне односе и свакоме додељивао место у дворском друштвеном систему. Пример за строг дворски церемонијал је следећа анегдота, коју је пренела једна од дворских дама Марије Антоанете (мадам Кампан). мини|усправно|Марија Антоанета са децом у спаваћој соби, слика мадам Лебрен

Прославе у Версају Да би се забавили беспослени дворјани у Версају су организовани балови, прославе и турнири. Лично је краљ био организатор редовних забавних вечери у својим апартманима.Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles pp. 71 ff. Поред сталних банкета, маскенбала и извођења опера, повремено су организоване вишедневне прославе које су својом блиставошћу и бројем званица служиле да увеличају краљеву славу.

Версај

Źródło i licencja