Никола Калабић (Подновље, код Добоја, 20. децембар 1906 — Дегурић, 19. јануар 1946) је био српски и југословенски геодета, начелник Катастарске управе у Ваљеву и резервни инжењеријски поручник Југословенске војске. Током Другог светског рата је био командант Горске краљеве гарде Југословенске војске у Отаџбини и важио је за једног од најистакнутијих Михаиловићевих официра коме се приписује одговорност за већи број појединачних и масовних злочина које су, широм окупиране Србије, починили припадници корпуса Горске гарде под његовом командом, у којима је убијено најмање неколико стотина људи. Најпознатији злочини су извршени у космајском, смедеревском и аранђеловачком крају током друге половине 1943. и прве половине 1944, нпр. масакр у Друговцу.
Постоји неколико прича о његовој коначној судбини, које углавном деле то да је трагично окончао живот. Према званичној, али и оспореној верзији, Калабића су после рата заробили припадници Озне и прихватио је да сарађује у операцији хапшења Драгољуба Михаиловића. Његова судбина после тога није позната.
Биографија
Породица и младост Рођен је 20. децембра 1906. године у српској православној породици из Подновља код Добоја, од оца Милана и мајке Јоке. Имао је сестру Ангелину, рођену 1912, која је живела и преминула 1999. у Ваљеву.
Отац Милан је био аустроугарски гранични подофицир, а на почетку Првог балканског рата 1912. године, илегално прелази Дрину и јавља се као добровољац у српској војсци. Приликом преласка реке, опазиле су га његове колеге граничари и почеле да пуцају, а пошто им се учинило да су га погодили и да се удавио, породицу су обавестили о његовој смрти. То је Миланову супругу Јоку навело да се поново уда за Николу Продановића, са којим је 1916. године добила сина Недељка. Недељко Продановић умро је у Тасманији 2011. године.Преминуо најстарији Србин у Тасманији | Дијаспора | Novosti.rs
Када се сазнало да је Милан Калабић још жив, аустроугарске власти су Јоку са децом Николом, Ангелином и Недељком одвели у логор Нежидер у западној Аустрији. Након Првог светском рата, у којем се борио као српски војник на Солунском фронту, Милан се развео од Јоке и узео Николу са собом. Преведен је у жандармерију, тако да је сина водио по местима у којима је имао службу.
Образовање и геометарска каријера мини|189x189px|Фотографија Николе Калабића из војничке књижице (1927)|левоКалабић је у Београду завршио шест разреда гимназије, а затим уписао геометарски одсек у средњој техничкој школи 1925. године. Школу је завршио 1927. године са добрим успехом и стекао звање геометра. Одмах је упућен на одслужење војног рока у инжињеријском подофицирском школи у Марибору, где је добио чин каплар-ђак.
Катастарску службу у Нишу је добио одмах по окончању војног рока и тамо је почео са спремањем државног стручног испита за геометра. За време припреме испита, упознао је годину дана млађу колегиницу Стајку, звану Борка, родом из ваљевског села Рајковић. Венчали су се 1929. године у Ваљеву, а Калабић је потом позван на једну војну вежбу, на којој унапређен у чин резервног инжињеријског поручника Југословенске војске. мини|Резервни инжињеријски потпоручник Никола Калабић са супругом Борком, сином Миланом и кћерком Мирјаном, непосредно уочи Априлског ратаБлизанце Мирјану и Милана су добили 3. августа 1930. године. Калабић је убрзо положио стручни испит са врло добрим успехом, дана 5. децембра 1930. године у Београду. Тако је и прву геометарску службу добио у Београду. Уследио је премештај у Аранђеловац и најзад у Ваљево, где Калабићи и данас живе. Ту је најпре био један од геометара, а потом и начелник Катастарске управе од 1932. године. У Ваљеву му се придружила мајка Јока, а након развода и сестра Ангелина. Зато је Калабић ту купио кућу, потом и аутомобил марке Бјуик, што је тада била права реткост и привилегија.
Отац Милан је наставио жандармеријску каријеру, а због прекомерне употребе силе током службе 1924. године и смрти Шћепана Мијушковића и његовог рођака Стевана, бивших комита и организатора Божићне побуне, Окружни суд у Никшићу га је 1930. године, осудио на затворску казну од 18 година. Помилован је и одмах пензионисан 1932. године. Брат убијеног Шћепана је 30. јула 1940. године пуцао на Милана испред његове зграде у Улици краља Томислава бр. 64 у београдском насељу Котеж Неимар. Иако озбиљно рањен, успео је да се извуче и буде пребачен у болницу, да би се опоравио након операције.
Никола Калабић је био члан соколских организација и соколски инструктор. Као активни припадник „Удружења четника за част и слободу отаџбине” војводе Косте Миловановића Пећанца, одликован је 1936. године Орденом Југословенске круне.
Други светски рат
Служба код Пећанца мини|Отац и син: Милан и Никола Калабић|лево Први дан рата, 6. април 1941. године, резервног инжињеријског поручника Николу Калабића затекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни распоред. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о расулу Југословенске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љубо Новаковић, командант Ваљевског гарнизона Пети пук. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. Ту је срео војводу Косту Миловановића Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији, у коју је генерал Новаковић већ ступио. Борка је приговорила Николи на његовом одласку у четнике, на шта је он одговорио: „Пречи су ми краљ и отаџбина, заклео сам се.” По Пећанчевим директивама, међу првима је почео формирање четничког одреда у Ваљеву и Колубари, у коме је касније вршио функцију обавештајног официра. За овај рад, Пећанац га је наградио звањем војводе церског и ваљевског.
Али после свега три дана, Калабић се вратио са Букуље. По сведочењу супруге Борке, био је нерасположен и пун горчине. Пећанцу је послао униформу и објаву, с поруком да га напушта зато што је кренуо са Недићем. Никола је псовао на сав глас, био је убеђен да ће Недић сарађивати са Немцима. Није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вести биле све горе, одлучио је да пође у борбу, сведочила је Борка. мини|Никола Калабић за време рата|200п
Под Михаиловићевом командом Средином августа 1941, Калабић је ступио у везу и са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем, нудећи му своје услуге за склапање споразума с Пећанцем. За пуковника Михаиловића, Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом-препоруком, лета 1941. године одлази на Равну гору. Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михаиловића, тако да већи део времена до зиме прве ратне године проводи уз њега. За то време, његов отац Милан Калабић се придружио Српској државној стражи под управом Владе народног спаса генерала Милана Недића. У почетку се није слагао са Николином одлуком да буде у шуми са Михаиловићем, али и сам убрзо почиње да им помаже достављањем муниције.
Од новембра 1941. године, Калабић је постао командант Горске краљеве гарде, која је у том тренутку још имала улогу пратеће чете Команде четничких одреда, односно пуковника Михаиловића. Неколико дана пре велике немачке операције Михаиловић у децембру 1941. године, Никола је организовао састанак пуковника Михаиловића и његовог оца потпуковника Милана Калабића, на којој је договорено да Милан преко расположивих органа власти Владе народног спаса настави да помаже Михаиловићеву организацију у шуми. Када је почела операција Михаиловић, пуковник Михаиловић је раздвојио своје снаге, како би се лакше пробили кроз непријатељски обруч. Калабић је тако са својом групом кренуо и наишао на немачке снаге, којима се представио као командир одреда под командом Милана Калабића.
Како jе Михаиловић до јесени 1941. напустиo чак и ограничену сарадњу сa партизанима и прихватио политику отвореног непријатељства, одлучио је дa већину својих јединица привремено стави под номиналну Недићеву команду. Калабић је био један од Михаиловићевих команданата који су своје одреде легализовали код Недића и Немаца.
Осим преко свог оца, Калабић је одржавао везу и са другим представницима колаборационистичког режима. Тако се јуна 1942. састао са Драгим Јовановићем преко Илије Михаиловића, бившег председника Народне скупштине и члан најужег руководства Југословенске националне странке.
Такође, Окружно начелство крагујевачког округа оставило је у извештају из јуна 1942. о Калабићу следеће податке: „У једној колиби налази се радио-станица; ту се налазе официри — мајор Палошевић, капетан Душан Смиљанић, капетан Марко Музикравић, потпоручник Живадин Павловић и Никола Калабић. Са собом имају око 30 војника који врше курирску службу, брину се за безбедност и набавку намирница; на дан 14. јуна одржан је у поменутој колиби састанак, конференција делегата из свих околних одреда Српске државне страже (СДС) који су углавном били раније у саставу одметничког одреда Д. Михаиловића”.Коста Николић, Историја равногорског покрета 1941—1945, књига прва, Тада је Никола Калабић боравио у Страгарима, у орашачком срезу, оформивши са неколицином официра из Шумадије штаб који је био смештен у манастиру Вољавчи.
Прогон Калабићеве породице мини|200пиксел|Никола Калабић са кћерком Мирјаном, непосредно по њеном бекству из Бањичког логора Након сазнања да четницима тајно допрема муницију и информације, Гестапо је 3. октобра 1942. године ухапсио Николиног оца Милана Калабића, потпуковника Српске државне страже и начелника пожаревачког округа за време окупације, који је стрељан након саслушања под тортуром. Открило се да је Калабић под својом командом пријавио неколико стотина војника више него што је било реално стање, а плате које је за њих преузимао, прослеђивао је четницима преко наредника Боже Панића. Пошто су средином новембра 1942. године, четници убили начелника среза жупског и једног председника општине, СС и полицијски заповедник окупационе управе у Србији Аугуст Мајснер је издао саопштење да је за одмазду стрељано 20 присталица Драже Михаиловића, а на списку се нашло и име Милана Калабића.
Нешто касније, 19. децембра исте године, припадници Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса су ухапсили Николину кћерку Мирјану, мајку Јоку и сестру Ангелину, а потом их одвели у Бањички логор, а исто су учинили и са родбином његове супруге Борке. Тамо их је лично саслушавао Светозар Тоза Вујковић, управник логора. Уочи ових хапшења, Борка је схватила да је прате и успела да се сакрије. Исто је учинио и њихов син Милан, који је тада имао 11 година и Калабићу је било потребно дуго времена да га пронађе.
У јесен 1943. године, Калабић је успео да кћерку Мирјану избави из Бањичког логора, преко свог обавештајног официра Костадина Кошутића из Управе града Београда. Наиме, он је дошао у логор са лажним налогом да је води на ново саслушање, али је уместо тога одвео и предао Калабићу у тополском селу Божурња. Остали чланови Калабићеве породице су ослобођени из Бањичког логора почетком 1944. године, заједно са Јелицом Михаиловић (супругом генерала Михаиловића), а по наређењу др Хермана Нојбахера, специјалног Хитлеровог изасланика, чија је идеја била да у предстојећим борбама придобије четнике на сарадњу, те је ово требало да буде гест добре воље.
Током 1944. године, Гестапо је ухапсио и студенткињу Бориславу Бобу Станишић из Пожаревца, са којом се Милан Калабић верио пре хапшења. Откривено је да је и она била четнички илегалац у Београду, па је након саслушања и тортуре у Бањичком логору, депортована 2. јуна у логор Аушвиц, где је највероватније и убијена.
Споразуми са Немцима и терор