Сочиво или лећа () једногодишња биљка из породице махунарки је пореклом са Блиског истока. Гаји се због јестивог семена које је облика сочива.

Ова биљка је део људске исхране још од неолита, и једна је од најранијих припитомљених врста. Сочиво је поврће са највећим уделом беланчевина после соје — 26%, зато и заузима и врло важну улогу у исхрани становништва неких делова света, нарочито у јужној Азији и обично се користи за чорбе и супе и лакше се вари од пасуља.

Постоје разне сорте сочива, различите по боји семена (смеђе, жуте, црвенкасте, зелене и црне).

По овом поврћу названа су сочива у оптици, због облика који подсећа на семе. У многим језицима, реч за оптичко сочиво је иста или је изведена из речи која се користи за сочиво као биљку.

Таксономија Род Vicia је део потпородице Faboideae која се налази у породици цветница Fabaceae или познатој као породица махунарки или пасуља, реда Fabales у царству Plantae. Бивши род Lens, који се сада сматра делом рода Vicia, састојао се од култивисаног L. culinaris и шест сродних дивљих таксона. Биљка има многе сорте и врсте које се разликују по облику, величини, боји, текстури и времену кувања.

Употреба у кулинарству Сочиво се може јести у разним начинима припреме било да је натопљено, проклијало, пржено, печено или кувано, како се најчешће и једе. Различито време кувања зависи од сорте и обично траје од 10 до 40 минута. Сочиво са љуском остаје цело уз умерено кување, док оно без љуске има тенденцију да се распадне и претвори се у густи пире и оно се искључиво користи за чорбе и супе. Јела од сочива су најраспрострањенија у Азији и Латинској Америци, али се генерално користи у целом свету. На Индијском потконтиненту кари од сочива је део свакодневне исхране и једе се са пиринчем. Сочиво се често комбинује са пиринчем пошто имају слично време кувања. На светском нивоу сочиво се најчешће припрема као супа или чорба.

Изглед и опис биљке Сочиво је хипогеално, што значи да изданци клијавог семена остају у земљи унутар семене љуске. Такве биљке су много отпорније и мање подложне мразевима, ерозији ветра или нападу инсеката. Биљка је диплоидна, једногодишња, жбунаста биљка усправног, полуусправног или раширеног и компактног раста и обично варира од 30 до 50 центиметара у висину. Има много длакавих грана, а стабљика је витка и угласта. Листови су наизменични, дугуљасто-линеарног и тупог облика и боје од жућкастозелене до тамно плавкастозелене. Горњи листови су претворени у витице, док су доњи листови мукронатни. Ако су уопште присутни листови, они су мали. Цветови, од једног до четири у низу, су мали, бели, ружичасти, љубичасти, бледољубичасти или бледоплаве боје. Махуне су дугуљасте, благо надуте и дугачке око 1,5 центиметара и обично свака од њих садржи два семена, пречника око 0,5 центиметара карактеристичног облика сочива.

Семе се сади у плодоред, у пролеће када прођу мразеви, а бере се када су махуне при дну биљке смеђе боје, а оне вишље на стабљици жуте боје. Обично се чека да две трећине засада махуна буду зреле и тада се приступа жетви. Након кошења обично се остављају на њиви још пар дана да се додатно осуше.

Типови Постоје разне сорте сочива, различите по боји семена и могу бити смеђе, жуте, црвенкасте, зелене, црне или нека нијанса између. Боја семенске љуске је одређена генотипом родитељског биља, а не генетиком биљке из које ће семе постати.

Црвено сочиво Сорте црвеног сочива дефинишу се по црвеном котиледону и умерено танкој до танкој семеној љусци. Сорте црвеног сочива су обично мање од својих зелено-смеђих рођака, при чему велике сорте црвеног сочива достижу сличну величину као и мале сорте зеленог сочива. Највећи произвођач црвеног сочива у свету је Аустралија.

Зелено и смеђе Сорте зеленог и смеђег сочива имају жуте котиледоне, обично умерене или танке, и зелене или смеђе љуске семена. Ово сочиво ретко задржава облик када се кува, па се често користи у супама или чорбама. Ово је генерално најзаступљенија и најраспрострањенија врста сочива у свету. Највећи произвођач ове врсте сочива је Канада.

Црно сочиво Црно сочиво је специјална сорта јер је настало у лабораторији у Канади и не постоји у слободном узгоју. Комерцијални назив овог сочива је црна Белуга и ово је најмања врста сочива са жутим котиледоном и црном љуском семена. Иако је сочиво белуга првобитно гајено као крмно биље, постало је нека врста дизајнерске хране 1990-их и добило је име под којим је сада познато због сличности са кавијаром белуге. Ова сорта добро задржава облик када се кува, захваљујући дебелој љусци семена, и широко се користи у програму узгоја као извор отпорности на болести.

Остали типови Постоји још неколико типова сочива, али она нису широко заступљена или их има у малој мери да би задовољила тржиште, као што је случај са Пуј сочивом пореклом из Француске са заштићеним географским пореклом или Алб немачком сортом са Алпа која исто има заштићено порекло.

Референце

Спољашње везе Историја сочива

Категорија:Махунарке Категорија:Поврће