Лајош -{I}- Анжујски (, , , ; Вишеград, 5. март 1326 — Трнава, 10. септембар 1382), познат и као Лајош I Велики (, , , ), био је угарски и пољски краљ из породице Анжујаца.

Био је највећи владар угарске државе, мудар, енергичан и веома активан. Нашавши колико толико сређене односе у Угарској, приступио је обнављању краљевске власти у далматинско-хрватским областима. Ослањајући се на градове и на средње и ниже племство, тежио је да уништи самосталност крупних феудалаца и да ојача своју власт. Покоривши хрватске великаше, 1345. године, у први план је дошла освајачка спољна политика и он је повео десетогодишњи рат против трговачке Млетачке републике, која је тада била на врхунцу моћи, са циљем да поврати далматинске градове.

После дуготрајних ратова и успешних похода у Далмацију, па и саму Италију, срећа је изневерила Млечане, који су сада морали узмакнути пред јачим Лајошем и Задарским миром 1358. године се одрећи свих далматинских градова и острва од Кварнера до Драча. Тако да је Лајош прикључио јадранску обалу својој држави. Његовом је победом Угарска осигурала себи премоћ на јадранским обалама све до доласка Турака. Водио је широку спољну политику, имајући у плану да уједини анжујске поседе у јужној Италији, тј. Напуљску краљевину, са Угарском. У ту сврху предузео је два похода у Италију, који, ипак, нису дали никаквих резултата, али су делом потрошили снагу економски ојачале Угарске. Што се балканске политике тиче, Лајош је успео да учврсти своју сизеренску врховну власт. Ратовао против српског цара Стефана Душана око Хума. Приморао босанског краља Твртка I да му уступи неке области. Лоша страна ових успеха било је то што су они, у предвечерје опасности од Турака Османлија, уместо збијања снага, на трагичан начин супротставили Угарску њеним јужним суседима.

После смрти пољског краља Казимира III, који није имао наследника, 1370. године, постао пољски краљ. Владао огромном државом која се простирала од Висле до Јадрана, али без веће политичке користи, у то више што ни ту није био поштеђен ратова, због сталних упада Литванаца. У његово доба Угарска је стекла велики политички утицај у Европи. Био је најмоћнији владар Европе свог времена.

Са Јелисаветом Котроманић, кћерком босанског бана Стефана II, је имао три ћерке Катарину (1370—1378), Марију (1371—1395) будућу краљицу Угарске и Јадвигу (1374—1399) будућу краљицу Пољске.

Порекло и младост Лајош је био најстарији од тројице синова угарског краља Карла Роберта и његове треће жене Елизабете Пољске. Родио се 1326. године, после шест година брака његових родитеља. Његова браћа били су Андрија, касније војвода Калабрије и Стефан, касније хрватски херцег. Карло Роберт се трудио да преко Елизабете, иначе сестре пољског краља Казимира III, Лајошу обезбеди пољску круну. Успех је био готово сигуран, јер Казимир није имао деце. И доиста, Казимир је придобио пољске сталеже да свог нећака, 7. маја 1339. године, на сабору у Кракову прогласи за престолонаследника Пољске. Казимир је после тога, са великашима и бискупима, дошао у Столни Београд, где се 28. јуна састао са Карлом Робертом. Ту је био потписан уговор да пољски престо по Казимировој смрти припада Лајошу, кога се присутни Пољаци тада признали за свог будућег краља.

Долазак на угарски престо

Карло Роберт је умро 16. јула 1342. у Вишеграду, где је највише волео боравити, а сахрањен је у Столном Београду. Нови угарски краљ постао је шеснаестогодишњи Лајош, крунисан 21. јула.

Далмацијом и Хрватском је у почетку управљао остарели бан Микац Михаљевић. Међутим већ 1343. године бан Микац је умро, оставивши пет синова: Стефана, Акуша, Ладислава, Лоранда и Николу. Тада је Лајош за новог далматинско-хрватског бана именовао Николу Банића , господара града Доње Лендаве. Никола се први пут назива као „бан читаве Славоније” у писму краља Лајоша, 25. маја 1343. године. Николи Банфију је превасходни задатак био да у јужној Хрватској обнови већ одавно посрнулу централну власт, а пре свега да скрши моћ наследника моћног великаша Ивана Нелипчића.

Лајошева активистичка политика изазвала је брзо против њега његове угрожене суседе. Први рат за време Лајошеве владавине био је против његовог јужног суседа, српског краља Стефана Душана, у ком је постигао видне успехе. На северу Србије, Лајош је посео Мачву, коју је Душан раније преотео Карлу Роберту, и узео јако утврђене градове Београд и Голубац. Говорећи о пореклу свог рода у својој аутобиографији, Стјепан Митров Љубиша је поменуо како је 1343. године угарска војска упала у земљу Паштровића и убила 1400 људи.

мини|лево|Лајош I, Chronica Hungarorum Босански бан, Стефан II Котроманић, један од најисправнијих вазала краља Карла, не верујући у способности шеснаестогодишњег Лајоша, је 1343. године понудио савез Млечанима са жељом, да у њега уђе, поред хрватских великаша из залеђа Далмације, још и српски краљ Стефан Душан. Републици у тај мах није било у интересу, да се босански бан меша у далматинске послове с њом заједно, јер је желела да тамо ради сама и чисто за свој рачун. Она је стога није потпуно одбила банову понуду, али је и није примила. Стога је пустила да њени далматински градови преговарају са баном, и то само у своје име. Постојао је и један непосредан разлог због чега је Република хтела да бана не одбије коначно, наиме, она је те године ратовала са кнезом Нелипчићем, па се хтела осигурати да јој бан не би правио каквих сметња, премда је знала да су односи између њих двојице били одавно непријатељски.

Рат око Книна У септембру 1344. године бан Никола је са 4.000 војника упао у Далмацију, првенствено да освоји Книн, где је владала Нелипчићева удовица Владислава Нелипчић као регент свог малолетног сина Ивана. Ова вест је уплашила Млетачку републику, јер је бан после пада Книна могао редом заузети млетачке градове у Далмацији. Република је зато већ 28. јуна 1344. заповедила Шибенику, Сплиту и Трогиру, а 20. јула и Задру, Нину, Рабу, Хвару и Брачу, да помогну Владислави, јер је Книн био „кључ читаве Далмације”. Млечани су истовремено наговарали и хрватске кнезове Франкопане и Курјаковиће, да Владислави прискоче у помоћ. Видевши ту уздржаност Млечана, а чувши за ову банову војску, која се кретала према Далмацији, бан Стефан је решио, да поново иде уз Угарску, али да ипак, потајно, одржава везе и са Млечанима.

Чим је Банфи опсео Книн, позвао је Нелипчићеву удовицу, да без отпора преда тај краљевски град, који је њен супруг 22 године незаконито држао у својој власти. На то је бан почео са пустошењем книнског поља и паљењем суседних села, не би ли Книн заузео на јуриш. Међутим, Книн је био доста добро утврђен и брањен, да је Никола узалуд губио људе и време. Владислава је, ипак, побојавајући се да јој бан не пресече доток хране, почела преговоре о миру. На Владиславино обећање, да ће се по свом посебном посланику покорити краљу Лајошу, Банфи је дигао опсаду и повукао се у Бановину Славонију. Обећање је ускоро учињено и Владислава је дала потпуну покорност краљу Лајошу. Међутим, краљ није имао поверења ни у њу, ни у хрватске племиће, сматрајући сигурним јемством само увођење свог чиновништва у њихове градове. Захтевао је, да му Владислава преда све своје градове, што је она, уздајући се у помоћ других хрватских кнезова, свакако по савету Млетачке републике, одбила. Разјарени краљ је потом кренуо да скупља војску за рат против Владиславе и свих њених помагача. Припреме за рат су биле врло скупе и обимне, што је изазвало велики страх Млетачке републике која се бојала да не изгуби своје далматинске градове. Због тога је приближавање између Душана и Млетачке републике дошло готово само од себе. Млечани су тада предузели припрему одбране градова и почели живу агитацију у Далмацији и Хрватској. Хрватским кнезовима су слали оружје, а 7. јуна 1345. у Хрватску су чак послали 3 провидура , да је припреме за отпор.

Краљ је, пошто је 1. јануара 1345. године склопио савез са пољским краљем Казимиром, војводом Свидњице Болком II Малим и Лудвигом IV Баварским, царем Светог римског царства, против Луксембурга, који су тада владали у Бохемији; у јуну кренуо у Далмацију. Његова војска бројала је између 20.000 и 30.000 људи. Бан Никола је пре краља стигао у Далмацију и састао се код Книна са босанским баном Стефаном II Котроманићем. Имајући око 10.000 војника, позвали су Владиславу, да преда Книн. Владислава је склопила с њима 23. јуна уговор, којим је обећала, да ће краљу предати Книн, Унац, Почитељ, Срб и Острог, ако краљ њеном сину потврди сав посед породице Нелипчић, тј. Сињ са цетинском жупом и Бречево са његовим пољем. Средином јула 1345. године краљ Лајош је продро до Бихаћа на Уни, где је пред њега изашла Владислава са својим сином Иваном, са својим братом Гргуром Курјаковићем и са босанским баном. Краљ је прихватио садржај уговора од 23. јуна, па се измирио с Нелипчићима и Курјаковићима. Све ово је утврђено повељом од 21. октобра исте године. Бан Никола је потом ставио своју посаду у Книн, одакле је управљао целом Далмацијом и Хрватском, као и Славонијом. Зато се од тада назива: „бан читаве Славоније и Хрватске”. Бан Никола се овом титулом први пут ословио у повељи од 13. марта 1346. године.

Та капитулација Нелипчића и Курјаковића уплашила је велики део северних племића, који су пошли за њиховим примером. Упорни противници круне остали су само Павле и Младен III Шубић, који, потпомогнути од Млечана, нису хтели да напусте своје градове.

Први рат са Млетачком републиком Избијање сукоба око Задра мини|десно|Лајош Анжујски, слика Јана Матејка у боји. Краљевом доласку су се, неочекивано, обрадовали Задрани, који су послали три изасланика, који је требало да се поклоне угарском краљу и предају му богате дарове, а потајно га замоле, да њихов град прими под своје окриље и ослободи га од млетачке врховне власти. Међутим, задарски изасланици су дошли у Бихаћ прекасно, јер се краљ, задовољан овим половним успехом, наиме, почетком августа ненадано морао вратити у Угарску уместо да крене даље у Далмацију. Млечани су, ипак, по својим уходама сазнали намеру Задрана, па су одмах послали ратно бродовље, које је већ 12. августа 1345. стигло пред Задар и опсело га заједно са копненом војском. Млетачки војвода Петар Канале је сутрадан поручио Задранима, да поруше градске бедеме, а да тврђаве предају Млечанима; а да ће, ако не изврше тај налог, бити нападнути од стране Млетачке републике. Задрани су се одлучили за борбу с Млечанима, па су што брже допремили у град масу хране и оружја, додатно утврдили град, спремили градску посаду и унајмили плаћенике. Улаз у луку је 30. августа затворен дебелим ланцем, који је био оплетен око 13 балвана. Покушај Млечана да 6. септембра покидају ланац, завршио се поразом на мору. Међутим, под Задар је убрзо дошла млетчка копнена војска од 20.000 људи под командом Марка Ђустинијанија, која је три дана пустошила Задарски котар. Из попаљених села народ је масовно бежао у Задар, где се скупило 28.000 људи. На то се Ђустинијани улогорио источно од Задра, где су Млечани 14. септембра почели градити велику дрвену тврђаву , из које ће извршити јуриш на Задар.

Развој сукоба