мини|Колаж слика различитих комуникацијских медија – од писма до сателита Комуникација (од са значењем „делити“ или „учинити заједничким; саопштити; објавити”) представља чин преношења разумљиве информације. Комуникација захтева пошиљаоца, поруку и примаоца. Комуникација је важна активност коју чак и несвесно спроводимо у сваком тренутку нашег свакодневног живота. Често нисмо ни свесни да као појединци, комуницирамо са одређеном појавом или са више њих истовремено. Многи аспекти савремене комуникације се данас подразумевају, јер су постали природна активност у нашим дневним навикама. Комуникологија, као научна дисциплина, највише се бави комуникацијама.
Познати српски комуниколог Мирољуб Радојковић нуди три својства комуникације. Прва је да се у њој одиграва нека врста размене и да у тој размени онај који комуницира не губи ништа, дакле када размењујемо материјална добра увек неко (онај који даје) мора бити на (материјалном) губитку. Код комуникације то није случај. Друга одлика је оспољавање менталних садржаја и емоција кроз знакове и симболе. Коначно, последње својство је поопштавање увида информација, знања и емоција. Та последња одлика има везе с цивилизацијом, пошто се знакови и симболи могу „и кроз простор и кроз време (...) тако су тековине цивилизације 'путовале' са континента на континент”.
Пренос информација као најчешћи облик савремене комуникације, може се, како у историји, тако и данас одвијати: у простору, при чему је потребно максимално смањити време потребно за пренос одређене информације у времену, о чему сведоче трајни записи
И ако има дугу историју, практично од постанка света, савремена комуникација остварује три основна начина: говорним методама које користе живу реч у писаној форми, која користи знакове и симболе, као што су на пример слова алфабета (што представља графичку комуникацију) визуелним ефектима, где се такође користе знакови и симболи, који су осмишљени као придруживање једне или више речи посматраном објекту.
Поруке које се шаљу путем комуницирања, могу имати различите намене у зависности од потреба појединца или организације, која комуницира. Ове поруке се користе да информишу, упитају, стимулишу, подстакну, наговоре, утичу, пруже знање или да забаве. Стога начин на који се остварује комуникација – стварање и слање поруке, најчешће зависи од неколико главних чинилаца: Ситуације Природе (садржаја) поруке Броја људи којима је порука намењена, што је посебно значајно
Дефиниције комуникације
Слично као и у многим сродним наукама, постоји више десетина, па чак и стотина различитих дефиниција комуникације и још увек нема једне коју би прихватила већина научника који се баве овим пољем.Čerepinko, D. (2012): Komunikologija: Kratki pregled najvažnijih teorija, pojmova i principa; Veleučilište u Varaždinu, Varaždin (pp. 13)
Харолд Ласвел, амерички политолог и комуниколог, описао је њене компоненте познатом, тзв. Ласвеловом формулом: '’Ко, каже шта, којим каналом, коме и с којим ефектом?’, али теоретичари комуникације нису се на томе задржали.
Катерина Милер у књизи „Теорија комуникације: перспективе, процеси и контексти“ () даје преглед чак седамнаест различитих дефиниција комуникације кроз историју. Вивер, нпр. каже да комуникација „укључује све процедуре којима људи утичу једни на друге“,Shannon, C. E., & Weaver, W. а Ховс комуникацију назива „структурираним понашањем у простор-времену са симболичком одредницом“.
У свима њима комуникација се посматра или као процес или као стварање значења или као пренос одређене информације или поруке, а врло често и као комбинација двају погледа, или чак као све троје заједно.
Психолози дефинишу комуникацију у ужем и у ширем смислу. У ширем, комуникација је интеракција путем знакова (у које спадају сигнали и симболи), а у ужем је интеракција путем симбола. мини|Основни елементи интерперсоналне комуникације
Облици комуникација
вербална комуникација невербална комуникација интраперсонална комуникација интерперсонална комуникација групна комуникација јавна комуникација масовна комуникација активно слушање телекомуникација рачунарско-посредована комуникација здрава комуникација
Радојковић уводи следећу класификацију комуникација: према духовним активностима човека:
научна уметничка религиозна према људским чулима:
визуелна аудитивна тактилна олфакторна густативна према броју учесника и величини простора:
интраперсонална интерперсонална групна масовна руморна (од уха до уха, из ње настају гласине) виртуелна према начину како је почела:
увежбана („кућно васпитање”) спонтана планирана према употреби техничких средстава:
непосредна посредна према отворености, доступности у кругу учесника и видљивости порука:
јавна тајна према врсти гестова:
вербална невербална
Невербална комуникација
Невербална комуникација описује процесе преношења типа информација у облику нелингвистичких репрезентација. Примери невербалне комуникације су хаптична комуникација, хронемична комуникација, гестикулација, говор тела, мимика, контакт очима, и начин одевања. Невербална комуникација се такође односи на намеру поруке. Примери намере су добровољни, намерни покрети попут руковања или намигивања, као и нехотични, као што је знојење. Говор исто тако садржи невербалне елементе познате парајезик, e.g. ритам, интонација, темпо, и нагласак. То највише утиче на комуникацију на подсвесном нивоу и успоставља поверење. Слично томе, писани текстови садрже невербалне елементе као што је стил рукописа, просторно уређење речи и употреба емотикона ради преношења емоција.
Невербална комуникација демонстрира један од Вазлавикових закона: „не можете да не комуницирате”. Након што близина формира свесност, жива бића почињу да тумаче све примљене сигнале.Wazlawick, Paul (1970's) opus Сврха неких функција невербалне комуникације код људи је да допуне и илуструју, да ојачају и нагласе, да замене и надокнаде, да контролишу и регулишу, и да противрече деновативној поруци.
На невербалне знаке се људи у знатној мери ослањају при изражавању комуникације и при интерпретирању комуникације других, и они могу да замене или надокнаде вербалне поруке. Међутим, невербална комуникација је двосмислена. Кад су вербалне поруке у контрадикцији са невербалним порукама, посматрање невербалног понашање се користи за расуђивање ставова и осећаја других особа, пре него да се подразумева да је сама вербална комуникација истинита.
Постоји неколико разлога зашто невербална комуникација игра виталну улогу у комуникацији:
„Невербална комуникација је свеприсутна.”Burgoon, J., Guerrero, L., Floyd, K., (2010). Nonverbal Communication, Taylor & Francis. Она је део сваког појединачног комуникационог чина. Да би постојала тотална комуникација, сви невербални канали као што су тело, лице, глас, изглед, додир, растојање, временски размаци, и други фактори окружења морају бити ангажовани током интеракције лице-у-лице. Писана комуникација исто тако може да има невербалне карактеристике. Електронска пошта и веб ћаскање омогућавају саговорницима да промене фонт и боју текста, позадину, емотиконе, и величину слова да би се изразили невербални знаци у вербалном медијуму.
„Невербална понашања су мултифункционална.”Burgoon et al.. Мноштво различитих невербалних канала се симултано користи при чину комуникације, што пружа могућност симултане размене више порука.
„Невербално понашање може да формира универзални језички систем.” Смејање, плакање, показивање, миловање и зурење су невербална понашања која се могу користити и која други људи могу разумети независно од националности. Такви невербални сигнали омогућавају најосновнију форму комуникације кад вербална комуникација није ефективна услед језичких баријера.
Вербална комуникација
Вербална комуникација је говорно или писано преношење поруке. Људски језик се може дефинисати као систем симбола (понекад познатих као лексема) и граматичких правила путем којих се манипулишу симболи. Реч „језик” се такође односи на заједничка својства језика. Учење језика се нормално најинтензивније одвија током људског детињства. Велика већина од хиљада постојећих људских језика користи обрасце звукова или гестикулација као симболе који омогућавају комуникацију. Језици имају тенденцију да деле одређена својства, мада постоје изузеци. Не постоји дефинитивно разграничење између језика и дијалекта. Конструисани језици као што је Есперанто, програмски језици, и разни математички формализми нису неопходно ограничени својствима која су заједничка за људске језике.
Као што је раније поменуто, језик може да буде карактерисан као симболички. Чарлс Огден и И. А. Ричардс су развили модел троугла значења да би објаснили симбол (релацију међу речима), означену ствар (ствар коју симбол описује), и значење (мисао која је асоцирана са речју и предметом).
Својствима језика руководе правила. Језик следи фонолошка правила (звукове који се јављају у језику), синтаксна правила (аранжман речи и интерпункцију реченице), семантичка правила (договорено значење речи), и прагматичка правила (значење изведено из контекста). Значења која су везана за речи могу бити дословна или другачије позната као денотативна; везана за предмет дискусије, или, значења која узимају контекст и релације у обзир, иначе позната као конотативна; везана за осећања, историју и динамику моћи међу особама које комуницирају.
Усвајањем језика се усвајају и доминантна уверења и вредности заједнице у којој особа одраста, али и специфична слика света. Значење језичких исказа се не може потпуно разумети уколико се у обзир не узме социјални контекст комуникације. Један израз може имати различита значења у различитим културама.Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2.razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
Сексистички језик Поред тога што доприноси развоју како појединца, тако и друштва у целини, језик може бити инструмент за очување потлаченог и неравноправног положаја друштвених група. Један такав пример јесте оно што се назива сексистички језик, који одржава уверење да је мушки род доминантнији од женског. То је видљиво уколико се сагледа значење појединих речи попут: домаћин и домаћица, секретар и секретарица. Или речи које се употребљавају у множини су чешће читаоци, грађани, ученици, односно сасвим у мушком роду.
Симболи и сигнали Симболи и сигнали спадају под знакове. Знакови су драж или стимулус који представља или указује на нешто. Сигнал је спонтано емитовани знак који указује на нешто са чиме је природно (нужно) повезан. Сигнали: пас који режи, кашаљ, зној... Уколико је некоме непријатно, он поцрвени... Особа не жели намерно да пошаље поруку (можда жели и да је сакрије), али ће за другу особу то бити информација на основу које ће донети закључак.
Тон и висина гласа, усмеравање погледа, изрази лица, положај главе и тела, гестикулација, али и мјаукање мачака, лавеж паса, песма птица - све су то сигнали на основу којих се нешто закључује о стањима других људи и организама.
Људи неке знакове не емитују спонтано и ненамерно, већ напротив, желе да пренесу информацију са значењем. Ако човек жели да свесно саопшти неку поруку, он користи симболе. Симбол је намерно емитован знак са договореним значењем који представља нешто или стоји уместо нечег другог са чим није природно повезан. Једино су људи у стању да смишљају и употребљавају симболе.
Асертивна комуникација Асертивна комуникација подразумева изражавање ставова, мишљења, осећања и потреба уз уважавање друге особе. Кључ за асертивну комуникацију јесу "ја-поруке". Помоћу њих, особа може да искаже своје унутрашње стање, а да притом уважава другу особу.
Писана комуникација и њен историјски развој
Временом су форме и идеје о комуникацији еволуирали кроз континуирано напредовање технологије. Напреци обухватају психологију комуникација и медија, једно ново поље студирања.
Напредак писане комуникације се може поделити на три „револуције информационе комуникације”: