Стари савски мост је био 430 метара дугачак и 40 метара широк мост, преко реке Саве у Београду. Изградила га је Нацистичка Немачка током окупације Србије. Био је најмањи друмски мост у престоници Србије и користио се и за аутомобилски и за трамвајски саобраћај. Главни распон између два стуба овог везаног лучног моста је био дужине преко 157 м. Мост је користио две аутобуске и три трамвајске линије београдског јавног превоза.

Због своје историје, део јавности сматрао је да је мост имао веома важно место и улогу у обрису и сећању Београда, а многи грађани га сматрају једним од симбола града. Међутим, почев од 2016. и 2017. године, Градска управа града Београда је одлучила да га сруши и изгради нови мост. Ово је наишло на противљење дела јавности и стручњака, при чему је град неколико пута мењао будућност моста (проширење, надоградња, рушење, измештање на разне локације) пре него што је тврдио да су грађани путем интернета гласали за његово измештање на суво у Парк Ушће. Део новинара и јавности су се дистанцирали од гласања, а неки су га окарактерисали као намештено и нерепрезентативно.

У августу 2023. предложено је да се конструкција моста премести у Земун и да буде пешачки мост до Великог ратног острва. Градске власти најавиле су да ће демонтажа моста почети 2. октобра 2024. године, а да ће на његовом месту бити изграђен нови мост.

Градске власти Београда су 2. новембра 2024. поставиле сигнализацију која усмерава возаче ка заобилазним и алтернативним правцима, и формално је објављено да се овај мост сматра затвореним и небезбедним за употребу. Дана 3. априла 2025. почело је уклањање моста чија је демонтажа трајала до 30. јула 2025. године када је мост потпуно уклоњен.

Име

Током Другог светског рата Немци су мост звали „Принц Еуген“. После 1945. грађани су га звали једноставно „Немачки мост“ или „Швапски мост“ и како су се градили и други мостови преко Саве, заменио га је назив „Стари савски мост“. У новије доба, после више деценија трамвајског саобраћаја преко њега, многи Београђани су га колоквијално називали „Трамвајским мостом”. Ниједно од имена није било званично.

Удружење грађана под називом „Имамо план“ уз подршку општине Савски венац прикупљало је потписе за иницијативу да се мост назове по Миладину Зарићу, учитељу који га је по једној верзији приче спасио. Градска изборна комисија Београда која даје имена градским улицама, трговима и мостовима, почетком 2017. године није ни прихватила нити одбила тај предлог

Историјат

Изградња и Други светски рат

Мост је изграђен 1942. године, за време немачке окупације, јер је једини преостали мост преко Саве у то време срушен. Из тог разлога, намена моста је била транспорт између две обале реке. Изградња моста била је предвиђена за постављање преко реке Тисе код Жабља, али је рушење Моста краља Александра од стране Југословенске војске током бомбардовања Београда 6. априла 1941. године довело до изградње моста на овом подручју. Мост је пројектовала и изградила компанија Јухо из Дортмунда. Челична, полупараболична, носећа конструкција постављена је на привремене дрвене шипове и мост је у потпуности завршен за шест месеци. Због лаке конструкције, мост је још увек био недовољан за тешку механизацију и возила, па су Немци одлучили да поправе Стари железнички мост. десно|300п|мини||Борци 5. крајишке дивизије на Савском мосту приликом поласка на Сремски фронт, новембар 1944. Био је то једини велики европски мост који није срушен током немачког повлачења. Лудендорфски мост преко Рајне, чувени „мост у Ремагену“, Немци такође нису успели да униште, али је био толико оштећен да се срушио у марту 1945. године, убрзо након што су га заузели савезници.

У октобру 1944. године немачка војска је почела да се повлачи из Београда и на свом путу планирала је минирање моста. Миладин Зарић, учитељ који је живео у близини моста, неколико дана је посматрао где Немци постављају експлозив. Дана 20. октобра, како се Црвена армија приближавала, отишао је до моста и одлучио да ризикује живот и спасе једину везу између централне Србије и Срема. Испод трећег стуба приметио је дрвене чауре напуњене експлозивом и фитиљ је већ горео. Зграбио је пик, али то није било довољно да пресече жицу. Затим је узео крвави бајонет који се налазио поред мртвог немачког војника у близини и више пута ударао у фитиљ док није пресекао жицу.

Зарић је тада приметио три пожара на земунској страни моста. Пошто није могао сам да угаси ватру, позвао је припаднике Црвене армије и одазвала се група од 12 војника из Гардијског стрељачког пука, на челу са мајором Никанором Корњејевичем Ткаченком. Припадници Црвене армије су се борили на мостту, формирајући мостобран на другој страни. Немачка артиљерија је снажно гранатирала мост у покушају да га уништи. За нешто више од једног сата испалили су око 350 граната калибра 105 мм, али су само три погодиле мост, без веће штете. Немачке артиљеријске батерије су тада утишане доласком совјетске артиљерије и јуришне авијације. Након тога мост је остао једини у функцији у Београду.

Комплетно разминирање моста такође је извршила Црвена армија. Сви прилази мосту су били јако утврђени, тако да је једини приступ био преко реке. Совјетски бродови Дунавске флотиле стигли су у Београд у то време, пловећи из Црног мора узводно Дунавом и притом деминирајући реку. Они су упућени на Савски мост, а у блиц акцији морнари и деминери су се укрцали испод конструкције моста, савладали војнике Вермахта на самом мосту и уклонили експлозивна пуњења. То је омогућило југословенским и совјетским снагама да пређу на леву обалу Саве у ноћи 20. на 21. октобар 1944. године. Операцију су организовали и водили Алексеј Алексејевич Матушкин и Григориј Николајевич Окирменко.

Постоји и друга верзија и прича о спасавању моста од стране Земунаца Николе Милованчевића и Крсте Вујичића. Наводно је мост могао да се деминира само са земунске стране, па је тако поменути двојац подмитио неког војника, како би деминирали мост. О њиховом херојству рад је написао Милорад Тончев, који је објављен у Институту за савремену историју, као и у својој књизи 22. српска космајска бригада. Трећа верзија о спашавању моста нашла се у новинама Политика, 1964. године под насловом „Како је спасен Савски мост”, у сећањима Александра Алексејевића Матушкина, члана војног савета дунавске флоте СССР.Ко је спасио Стари савски мост 1944. године Политика 27. 2. 2021. По његовој верзији бродови Црвене армије су засипани муницијом, али су ишли у правцу моста како би пререзали каблове који су водили до експлозива.Kako je izgrađen i ko je spasio Stari savski most nedeljnik.rs 1. 11. 2024.

Реконструција На мосту је 1953. завршен аквадукт пречника 70 цм који је преносио воду из рени бунара на левој обали. Уклањањем ранијих водоводних цеви су ослобођене пешачке стазе.„Рени бунар биће пуштен у погон половином августа”, Борба 1953-07-23, стр. 5 (фото)

Саобраћај преко моста је био обустављен у новембру 1964, након што је комисија оценила да је угрожен и да би могло доћи до „катастрофе” – конструкција је „ненормално осцилирала”, стубови нису били у „нормалном положају”. Дирекција за путеве и Дирекција за мостове су затим разматрале треба ли мост оправити или срушити. У то време, у Београду је постојао још само један друмски мост преко Саве, Бранков мост,„Затворен Стари савски мост”, Борба, 6. нов. 1964, са дупло ужим профилом него данас.

Мост је имао дрвени прилаз до 1964. године, када су пројектанти предложили реконструкцију моста председнику општине Бранку Пешићу. Након петогодишње реконструкције 1969. године постављена је нова бетонска плоча. Након одбијања изградње метроа, упркос томе што се пројекат развијао више од деценије, 1984. године преко моста су постављене трамвајске пруге до Блока 45 и бетонска плоча је замењена челичном.Linija tramvaja koja je bila simbol Novog Beograda kaldrma.rs 27. 11. 2023.

Саобраћај на мосту је увек био мањи у односу на друге београдске мостове који су прелазили реку, посебно до деведесетих година, због лошег приступа мосту на новобеоградској страни. То је био један од главних разлога зашто је обимна реконструкција моста почела 13. октобра 2007. године, а завршена је 31. марта 2008. године.Otvaranje Starog savskog mosta 31. marta - u prvo vreme bez tramvajskog saobraćaja ekapija.com 28. 3. 2008. Реконструкција је укључивала нову саобраћајну сигнализацију, изливен асфалт, ограде и декоративну расвету. Капацитет моста је повећан на 30.000 возила дневно.

Планирано рушење

2010 лево|мини|304x304п|Бочни поглед на решеткасту конструкцију Старог савског моста у Београду, Србија. Градоначелник Београда Синиша Мали најавио је у марту 2016. године масовну реконструкцију моста, која би требало да почне крајем 2017. У наредних 15 месеци Мали и градски архитекта Милутин Фолић објаснили су да пројекат подразумева проширење моста, мост са једном додатном траком за аутомобиле у сваком смеру и одвојеним трамвајским колосецима. Метална лучна конструкција је требало да буде исечена и подигнута изнад саобраћајних трака, чиме би мост заправо био на два нивоа, а документацијом је тражено да се сачува специфичан метални лук моста. Горњи ниво је требало да буде претворен у пешачке и бициклистичке стазе са бујном вегетацијом. Завршне конструкције су биле замењене и уместо распона главног моста пројектован је један стуб са спојном гредом. Ширина пловидбеног пута на Сави на главном распону моста остала је иста. Као инспирацију навели су техерански мост Табиат, пошто се Мали тада вратио званичне посете Техерану.

У мају 2017. године, Мали и Фолић су променили мишљење и истакли да је мост застарео, неподесан за саобраћај, са трулим дрвеним шиповима и омета речни саобраћај. Некадашњи услов да се лук мора сачувати разводњен је сугестијом да ће нови мост личити на стари, али је дан касније Фолић рекао да је то само препорука и да град не мора да је поштује, такође, истакао је да је овај мост „само један од многих генеричких немачких мостова“. Неки грађани су се успротивили, организовали петицију и тврдили да мост има традиционалну и историјску вредност, као једини мост који су Немци хтели да сруше током рата, али нису успели.

Инжењер Љуба Костић, који је изградио неколико мостова, укључујући и Павловића мостна Дрини, критиковао је пројекат изградње новог и рушења старог моста. Он је истакао да ако мост није ометао речни саобраћај 75 година, неће ни сада. Истакао је и да остали мостови у Београду, Обреновцу, Остружници (сви на Сави) и Пупинов мост (на Дунаву) сви имају стубове у реци и ниједан од њих не спречава саобраћај. Он се дотакао и дрвених шипова, рекавши да су направљени од храстовог дрвета које је заштићено и може да траје скоро вечно. Осим тога, ионако постоје технике за њихово очување, наводећи пример Венеције, која је углавном изграђена на дрвеним шиповима. Он је такође сматрао да је челична конструкција предност, јер се мост лако може проширити, као што је то био Бранков мост педесетих година, а мост има историјску вредност. десно|300п|мини|Поглед на мост из правца Новог Београда, 2011. године

Архитекта Бранислав Јовин, који је пројектовао и реконструисао многа обележја Београда (оригинални пројекат београдског метроа, мостарска петља, Аутокоманда, Кнез Михаилова) сматрао је да мост ионако није важан за саобраћај, али би могао да буде пешачки.