Пиносава је приградско насеље у подножју Авале, које припада Градској општини Вождовац у Београду. Према попису из 2022. било је 3239 становника. У насељу Пиносави постоји основна школа Васа Чарапић која је истурено одељење исте школе у Белом Потоку (са старом школом, школа је славила 100 година постојања). Црква Светог Марка саграђена је 2002—2003. године. Из Пиносаве се добро види планина Авала и кроз насеље саобраћају линија 401 (Трг Славија /Бирчанинова/ — Пиносава), минибус линија 406 (Вождовац - Институт Јарослав Черни) и ноћна линија 401Н (Дорћол /Дунавска/ — Пиносава).
Историја имена Пиносава има три верзије њеног имена.Пинос почиње од латинске речи што упућује на венац и гледање са Авале према Сави. Највероватнија је верзија да су тадашњи грађани израђивали „пинкоте“ за мешање теста у справљању хлеба и да је по томе пиносава добила назив. Једна верзија је у уској вези са именом грофа Пина Савојског који је у 15. веку живео у градској тврђави а на данашњој територији села Пиносава поседовао имање.
Рељеф и основна обележја земљишта Највећи део терена је благо таласаст и сама површ на којој место лежи представља, рекло би се, једну котлину оивичену Авалом, Торлаком, Бањичким висом, Кошутњаком, Петловим брдом, Девојачким гробом, Љутом страном, Парцанским висом, Ковионом и рипањско-врчинском вододелницом. Главни и пољопривредно најпогоднији терени налазе се на јужној страни према Рипњу, северној према Реснику и Раковици и западној, ниже насеља, ако и у долини Топчидерске реке, У ствари, читава површина земљишта је избраздана са неколико већих или мањих јаруга и потока, који од подножја Авале теку према Топчидерској реци.
Равнији терени између ових јаруга и потока представљају обрадива поља. Њихове стрмине обрасле су шумом, а у самој прилично дугој долини реке налазе се травне ливаде и шуме. Преовлађујући типови земљишта су гајњача и алувијум (у долини Топчидерске реке), а ређе подзол и смоница. Према бонитету земљишта заступљене су све класе од 1 до 7, а највећи део припада класама од 3 до 5.
Највишу околну тачку представља врх Авале са надморском висином од 511 метара, а најнижу долина Топчидерске реке.Радоје Д. Цветић, Пиносава подаваслко насеље, 2003 година, страна 16
Воде Све изворске и површинске воде уливају се у Топчидерску реку, долазећи углавном са десне авалске стране, изузев потока Радушња, који долази из Рушња. Са североисточне стране насеља тече поток Паригуз, који се образује од Бунарића у Валогама, па примајући воде низводних чесама и извора (чесме-Борачка код Савића кућа и извори Сечине, Ладна вода и други...), који су иначе и водом најбогатији у атару, улива се у Топчидерску реку код железничке станице Ресник. Недавно је, 1987 године, у близини ушћа, у Реснику, на овом потоку подигнута брана са вештачким језером, ради спречавања изливања Топчидерске реке, током обичних падавина. Југоисточно од насеља протиче Дубоки поток, који прву воду добија из извора Сакинац на Авали, па по пријему Анатемског потока, који се образује од Димилића извора код Камењака и Кусог потока (неки га зову и Павлов поток), који потиче од извора у Механској њиви, и Дубоки поток се улива у Топчидерску реку у близини железничке станице Пиносава. Потоци Пантина чесмица и Зобљак, примајући воде из истоимених извора састају се испред рудника Црвени брег у поток Тучница, који се улива у Топчидерску реку код Перионице. Осим ових, постоје још неки мањи потоци, који настају од извора и чесама у западном делу, од насеља према реци, од којих је нарочито значајан поток између доњег дела села и Таборишта, односно његови извори и чесме у чијој близини је насеље и настало.
Поред ових извора од којих су они ближи насељу коришћени за потребе снабдевања домаћинства водом, при пољским радовима коришћени су и извор-чесмица у Мајданима, извори у доњем току Дубоког потока (Камењњак и други), у Горњим ливадама (Илића Маџарица, Јанковића и Цветића извори), затим Миљков извор-Миљковица, Орловац, Селиште и други. У периоду од Другог светског рата, када је стока ишла у пашу, било је више извора, које су чобани одржавали и користили.
Воде постојећих изворишта нису испитиване и не зна се њихов састав и евентуална лековитост, али су појединци, док су те воде више коришћене, говорили како им вода са неких извора прија, смањује стомачне тегобе и поспешује варење и апетит.Радоје Д. Цветић. Пиносава подавалско село, 2003 година, страна 26
Шуме У деветнаестом веку у Пиносави, као и у читавој Шумадији, било је много више шума. Оне данас заузимају прилично мале површине и налазе се на падинама у долини Топчидерске реке и поред потока, који се у њу уливају на јужној и западној страни села. Шумског земљишта (на којем су некада биле шуме), има више, али је непланским и необазривим крчењем, крајем деветнаестог века огољено и претворено у обрадиво земљиште или пашњаке, нарочито у долини Топчидерске реке, која је тиме знатно изгубила у свом изгледу и лепоти.
мини|лево|Мапа Пиносаве нова Шума је листопадног састава и у њој преовлађују цер, храст, граб, јасен, брест, дрен и други лишћари. У годинама између два светска рата на раније искрченим теренима подизани су и нови багремари. На Авали и њој припојеним деловима наше бивше утрине има доста подигнутих четинара, а појединачна четинарска стабла већ се налазе и у многим окућницама.
Клима Временски услови су као и у осталим крајевима Шумадије. Ипак, обзиром да место лежи на површи окруженој узвишењима, са благим падом према западу и југозападу, постоје незнатне климатске разлике у односу на околне мало више терене које се поред осталог испољавају у нешто ранијем отапању снега, сазревању усева (пшенице, кукуруза и слично), па и у извесним квалитативним разликама зрна. Тако ови усеви стижу код нас за 5 до 8 дана раније него у Рушњу и Рипњу, а млинари су често говорили да је њихова пшеница тежа и хлебнија него она која расте у Пиносави. Иако је Авала са источне стране места, она му не обезбеђује, скоро никакав заклон од кошаве, али је обавијеност њеног врха маглом често мештанима наговештавала промену времена. Иначе најбољи и најлепши временски период је крајем пролећа и почетком јесени, а најлепши месеци су мај, јун, септембар и октобар.Радоје Д. Цветић, Пиносава подавалско село, страна 28
Биљни и животињски свет Погодни природни услови, у првом реду положај и особине земљишта о поднебље утицали су на заступљеност и богатства биљног и животињског света, који је иначе, својствен за Шумадију и сличне делове Србије. Поред гајеног биља заступљене су и разне врсте самониклог растиња, корисног и штетног (коровског), зељастог и дрвенастог, лековитог и отровног, коришћеног за разне потребе (за јело купине, шумске јагоде, шипурак, дрењина, печурке..., у сточној исхрани траве, детелине, лисник, жир..., у народној медицини за чајеве...).
Постојећи биљни свет је погодно станиште о одређеним животињским врстама. Са променом стања у биљном саставу и односима на појединим теренима, настајале су промене и у животињском свету. Смањење површина под шумама утицало је пре свега на смањење и нестајање крупне дивљачи (вукова, орлова, крупних птица-јастребова, рода...), док се мале птице, селице и полуселице и оне које су стални пратиоци још увек налазе и одржавају. Ловна дивљач је такође доста проређена (зец), чак и скоро нестала (јаребица, препелица, јазавац...), а заузимањем ловачких организација последњих година уместо ових виђају се фазани и срне.Радоје Д. Цветић, Пиносава подавалско село, страна 29
Рудно благо Некада је авалски крај био богат рудом и то оловом, цинком и живом. Позната су била налазишта Шупља стена (жива), Љута страна (олово) у Рипњу и Црвени брег (олово и цинк) у Пиносави. Руда је искоришћавана у доба Римљана, за време средњевековне српске државе и у првој половини двадесетог века. Пре свега развојем рударства, а затим и трговине, занатства и пољопривреде српска деспотовина за време деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара је постигла свеопшти напредак. Поред осталих рудника који се помињу, старих и новоотворених је и рудник и трг Рудишта поред Авале. На Авали је пронађен минерал зеленкасте боје назван авалит. У подножју и падинама ближим Авали, до последњег рата коришћено је и неколико каменолома у којима је вађен камен кречњачког састава, тада више употребљаван при подизању зграда.
Данас рудник Црвени брег се користи у туристичке сврхе, као и у научно образовне и налази се под контролом Рударско-геолошког факултета у Београду.Радоје Д. Цветић, Пиносава подавалско село, страна 30
Историја Пиносаве пре Немањића У овом периоду Пиносаву не треба схватити и не треба замишљати као насеље, јер она то није била. Она ће као насеље настати највероватније у позном средњем веку, а њен први званичан сачуван помен биће у XV веку, од када историја бележи њен континуирани развој, који ће свој процват да доживи тек у XIX и XX веку. За сво то време свог постојања Пиносава је расла и смањивала се, уздизала се и падала, напредовала је и назадовала и лутала и лутала тражећи себе, и тражећи прави пут, да би га тек почетком века и пронашла. Данас крупним корацима на правом путу незадрживо граби напред.
А некада, пре 34 милиона година, Пиносава је била само простор. Земља, на којој није било кућа, на којој није било путева, на којој људи нису живели. Земља која је била прекривена водом, водом Панонскога мора. Тада су Авала и Космај било спојени и чинили су полуострво у том мору, чије су јужне обале биле отприлике на линији Младеновац-Лазаревац. Београд је исто био под водом, као уосталом и цела данашња Северна Србија. Временом море се ширило према југу, до Аранђеловца и планина Букуља и Венчац и према западу до Дрине, да би још касније дошло до раздвајања Авале и Космаја тако да чине два острва у Панонском мору. Променама у земљи дошло је до издизања Карпата и море продире још даље ка југу до Ниша достижући дубину од скоро 850 метара, када полако почиње да отиче кроз Ђердапску и Качаничку клисуру, да би пре око 600.000 хиљада година пре Христа потпуно нестало. Да је за сво то време простор данашње Пиносаве, као и околних подавалских села био под морем сведоче и бројни потоци који са различитих страна Авале отичу ка Сави и Дунаву, рекама које представљају остатке некада великог мора.
Тада и људска нога полако почиње да стаје на тло Пиносаве и околине, јер је након отицања мора иза њега остало огромно пространство обрадиве земље изузетног квалитета које су људи почели да користе.
Различити народи и различите културе су постојале на простору Панонског мора, али је за Пиносавце дефинитивно најзначајнија и можда једина важна из тог периода она која је свој траг оставила на тлу Пиносаве, а то је Винчанска култура, Цео тај период познат по најдужем трајању мира у историји људске цивилизације. То је доба од 6.500 до 4.300 године пре Христа. Око 2.000 година није било рата.
То је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у читавом свету. Она је названа по локалитету Винча — Бело брдо, које се налази на десној обали Дунава, у селу Винча, 11 километара низводно од Београда и око 10 километара северно од Пиносаве. На том простору је постојало 9 насеља од којих су нека била и утврђена.
Житељи овог насеља су на кућном поду имали дрвене греде, између којих су, опет, наносили слој блата и плеве, а завршно, изнад њега стављали су слој глине коју би додатно углачали. Тако би добијали исполиране патосе које су лако одржавали.
У кућама прављеним у доба од 5.300. до 4.300. п. н. е. археолози нису налазили огњишта, што значи да су они још у то време имали затворене пећи. У свакој кући је пронађена по једна пећ, а у некима чак и у свакој соби по једну, што говори да им нису служиле само за спремање хране, већ и за грејање.
Куће су прављене у низовима, стварајући својеврсне улице, и све су имале исту оријентацију, од североистока ка југозападу. Занимљиво је да су између њих постојали само уски пролази, широки око 1,5 метара, односно да куће нису имале окућнице, нити дворишта .