Прњавор

Прњавор је градско насеље и сједиште града Прњавор у Републици Српској, БиХ. Налази се између Дервенте и Бање Луке. По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према коначним подацима за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику, у насељу Прњавор је живјело 7.651 лице.

Географија Град Прњавор налази се у сливу ријеке Укрине. Град се налази на надморској висини од 185 метара. Површина територије града је око 631 km², а сам град Прњавор се простире на површини од око 5,5 km². У близини града Прњавора се налази бања Кулаши, позната по свом љековитом, природном врелу минералне воде.

Историја

У Прњавору је основана 1835. године парохија Српске православне цркве. Умјесто раније Котарске испоставе Прњавор је постао од 1. јула 1880. године Котарска област од дијела Котара Бањалука и од по неколико општина из котара Босанска Градишка и Дервента. У Прњавору српска православна црква је саграђена 1884–1887. године.

Српска, конфесионална школа отворена је у Прњавору 1842. године, а државна, комунална школа почиње са радом од школске 1886/87. године. После Првог свјетског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у Прњавору наставља да ради само државна школа.

Године 1891. бањалучки бискуп фра Маријан Марковић основао је римокатоличку жупу св. Анте Падованског у Прњавору.

Године 1897. основана је у Прњавору украјинска (тада русинска) грко-католичка парохија. Матице се воде од 1900. године. Први парох био је о. Андрија Сегеди. 1909. године отишао је из Босне и парохију предао о. Феликсу Шчурку.

Жупник Мирослав Хрула изградио је римокатоличку цркву у Прњавору. Цркву је 14. новембра 1909. благословио Доминик Асфалг, опат самостана траписта у Бањој Луци.

Котарски уред у Прњавору по бројем 13043/910 обавјештава: Услијед наредбе високе земаљске владе у Сарајеву од 2. маја 1911. број 89.493/I-13 дозвољава се сакупљање милодара у Босни и Херцеговини за градњу грко-католичке цркве у Прњавору Босна и то за вријеме од двије године тј. од 1. августа 1911 до 31. јула 1913. За ово сакупљање овлаштени су: Исидор Тур из Коњуховаца и Филип Скакун из Мравице српске.

Градњу украјинске гркокатоличке цркве Преображења Господњег завршио је о. Михајло Киндиј 1912. године.

Сарајевски лист бр. 251 од 14. новембра 1912. на првој страни информисао је да је Земаљска влада за БиХ одобрила статут и пословање ГРКОКАТОЛИЧКЕ СЕЉАЧКЕ КАСЕ ЗА ЗАЈМОВЕ И ШТЕДЊУ у Прњавору.

Соколско друштво под називом „Српски соко“ основано је у Прњавору 1912. године.

Прву телефонску централу Прњавор је добио 1924. године.

Дозвола Банске управе Врбаске бановине 6882-Т-1935 за робни и сточни сајам у Прњавору на празник св Параскеве 27. октобра сваке календарске године. У Прњавору је 1937. године саграђен Украјински православни манастир који је због дотрајалости срушен 1968. године.

У вријеме пред Други свјетски рат, тачније 1938. године, на улазу у Прњавор са дервентске стране, налазио се "Артманов млин". Власник је био највјероватније Хартман, али су га становници Прњаворског краја називали Артман. Власник млина се на простор прњаворске општине доселио за вријеме Аустроугарске колонизације."Мој Прњавор, моји Прњаворци" Радослав Брацо Ђерић,Прњавор 2016.године

Други свјетски рат Хрватске власти су у обесправљености изједначиле Србе са Јеврејима и Циганима. У Прњавору су Србе прогласили грађанима другог реда, чак и иза Цигана чергара.Јован Јовановић, прота у Прњавору, 17. IV 1947. год (П)

Са прњаворског среза у партизанима је учествовало стално или повремено око 4.500 бораца од којих је погинуло око 900.

Васиљ Семак из Прњавора био је као представник Украјинаца Босне и Херцеговине вјећник Првог, Другог и Трећег засједања ЗАВНОБиХ-а. Пољаке је заступао Игнац Кунецки, такође из Прњавора.

Рада Врањешевић била је члан централног одбора АФЖ-а, а Вид Њежић први председник Среског народноослободилачког одбора за Прњавор.

Рат у Босни и Херцеговини После оснивања Првог крајишког корпуса, основана је и Прњаворска бригада Првог крајишког корпуса.

Већина бораца је била српске националности, али било је ту и Бошњака, Хрвата, Украјинаца, Пољака, Чеха, Словака... Сви они данас уживају права бораца ВРС. За битку на Возући животе је дало 56 припадника ове бригаде од тога 21 борац муслиманске мањине, затим Хрвати и Срби.

Становништво

Према попису Краљевине СХС из 1921. године у котару Прњавор национални састав је био следећи: Срби или Хрвати-34.164 Словенци-108 Чеси или Словаци-482 Малоруси или Украјинци-5.997 Пољаци-6.283 Руси-6 Мађари-371 Нијемци-1.486 Албанци-2 Румуни-556 Италијани-292 Французи-1 Остали-145

Укупан број становника у котару Прњавор према попису из 1921. године износио је 49.893 особе.

Структура становништва прњаворског котара по вјероисповијести 1921. била је: православци-28.604 римокатолици-10.338 гркокатолици-6.252 евангелисти-832 муслимани-3.827 јевреји-17 Без конфесије-23

Украјинска национална заједница На подручју Прњавора према пописима становништва бројно стање Украјинаца било је сљедеће: 1910. године...................4.625 1921. године...................6.252 1931. године...................5.750 1948. године...................4.976 1953. године...................4.698 1961. године...................3.052 1971. године...................2.020

Прњавор је у прошлости био познат и под незваничним називом Мала Европа јер су ту крајем 19. и почетком 20. века населили бројни Пољаци, Украјинци (тада Русини), Нијемци, Чеси, Мађари, Италијани и неколико словачких породица. Нијемци су организовано исељени од стране нацистичке Њемачке за вријеме Другог свјетског рата. У исто вријеме нестали су и Мађари са Вучијака. Пољаци су исељени одмах након 1945. године у Пољску, у град Болеславјец и његову околину. Десило се то на основу споразума Југославије и Пољске. Остали су Украјинци, Чеси и Италијани, али ратни вихори и економске прилике на подручју прњаворског краја допринеле су да је представника и тих европских народа остало веома мало.

Локални Срби звали су Нијемце са именом Швабе а све остале прњаворске мањине тј. Пољаке, Украјинце (тј. Русине или Малорусе), Италијане и Чехе још увијек са Галицијани. Назив Галицијани ако би се исправно употребио могао би се односити само на Пољаке и Украјинце и то не све, већ само оне рођене у аустроугарској покрајини Галиција која је обухватала пољске територије источно од Кракова и украјинске око градова Лавова, Трнопоља и Иванофранковска (за аустроугарске Станиславова). Назив Галицијани у Прњавору и околини се често користи од стране Срба и као назив за Украјинце (Русине-Малорусе).

У својој књизи „Хроника среза Прњаворског“ Љубо Јанковић је о Украјинцима и Пољацима написао: „Ови људи који су доселили да овде међу нама живе, они су својим доласком у Поточане и друга села прњаворског среза са собом донијели низ позитивних особина за живот босанског села. Они су први овде у нашим селима увели чешће и дубље орање, употребу гвозденог плуга, јер се раније у нашим селима орало само дрвеним плугом, који је вукло више пари запреге и са којима је радило 4-5 људи. Практично су показали да, ако се плуг добро постави, њиме може да оре један човјек и са једним паром запреге, а то је за наше људе-сељане била велика новост. Сијали су више разних пољопривредних култура (дјетелину, хељду, раж, веће површине кромпира и више разних повртарских производа-першуна, шаргарепе, цвекле, спанаћа и другог) које су културе овде у нашим селима мало биле познате. Увели су употребу сјечке код храњења стоке, ваљковање и кречење кућа, штала, кокошињаца (споља и изнутра), спавање на кревету, печење хљеба у пекари и кување на шпорету. Сијали су више лана и конопља од чијег су влакна плели уже и конопце и ткали без. А они, који су имали коњску запрегу, правили су себи и орму за коње.

Руковали су пољопривредним справама, сјечком, репарицом, крунилицом и вршаћим машинама, а поједини су почели да врше припреме и за подизање хмељарника (за овај посао се у овим крајевима први ангажовао угледни домаћин Корпак Максим из Насеобине Хрваћани). Хмељ је у оно вријеме био тражен као важна индустријска сировина за производњу пива, па му је тада и цијена била изузетно висока..."

Никодин Слатинац је у часопису „Наш Завичај“ бр.1 1970. године објавио: "... У игри и шали међу нама могли су се чути у исто вријеме српскохрватски, украјински, чешки, пољски и њемачки језик. Имитирајући једни друге, говорили смо ове језике помало, а посебно смо знали интересантне досјетке, пословице, шале, вицеве, па и псовке на свим језицима. Украјински језик нам је био готово познат и ми смо га радо говорили онако на ухо наученог. Обичаји и фолклор су се посебно прожимали и допуњавали између украјинског и домаћег становништва. колико смо научили само украјинских љубавних и родољубивих пјесама."

Култура Прњавор без обзира на своју величину има богату традицију аматерског културног рада, нарочито везано за припаднике националних мањина које су тамо живјеле или још увијек живе у мањем броју.

Кад је ријеч о Украјинцима потребно је истаћи да је прво украјинско друштво под називом „Русинска читаоница друштва Просвита“ у Прњавору основано 1909. године. Њему је одобрила рад Земаљска влада у Сарајеву 20. октобра исте године под бројем 184641 I-A. Статут друштва су потписали сљедећа лица:Васиљ Семак, Степан Грицај, Дмитар Гермањук, Иван Рудник, Стефан Хомишин, Иван Сивињски, Дмитар Сивињски, Иван Ардан, Грињко Маланчук, Дмитар Фарина, Михајло Маланчук, Михајло Заболотни и Александар Косаревич.

Након „Русинске читаонице друштва Просвита“ Украјинци су основали 1919. године „Драмски кружок“. Његови чланови 1922–1923. године били су: Петар Шлапак, Александра Романчук, Иван Небесни, Максим Боци, Васиљ Хемон (украјински Гимон), Иљко Романчук, Стефан Свидерски, Натаљка Јуриста, Ана Киндиј, Иљко Хемон (укр. Гимон), Јарослав Фарина, Андрија Билењки, Стефанија Билењки, Гена Свидерски, Ивасјук, Михајло Музика, Марија Хемон (укр. Гимон), Анељка Фарина, Иван Свидерски и Катарина Фарина.