Жича је српски средњовековни манастир из прве половине 13. века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), а изградња је трајала од 1206. до 1221. године. Стефан Првовенчани је такође желео да се и будући краљеви Србије крунишу у Жичи. Седам српских краљева из династије Немањића је ту крунисано.
Изузетно значајну улогу у подизању манастира имао је и његов брат, Свети Сава (1219—1233). Након стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. На славу Манастира, Спасовдан, 1221. у Жичи је Свети Сава сазвао црквено-народни сабор на коме је крунисао свог брата Стефана по православном обичају, рукоположио епископе - своје ученике, светогорске монахе, и изговорио своју чувену беседу о правој вери. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Бугара, после чега је седиште архиепископије пренето у цркву Светих Апостола код Пећи, а сам манастир је почетком 14. века обновио свети краљ Милутин (1282—1321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и крунисани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата.М. Чанак-Медић, Д. Поповић, Д. Војводић, Манастир Жича, Београд 2014. Иако је легенда, она је изузетно поучног карактера - врата која би за принцем који би ишао на своје крунисање била затварана симболички су представљала крај његовог дотадашњег живота, а нова која су отварана пошто би излазио као краљ представљала су нови живот у који је ступао у коме је требало да служи својој Цркви и свом народу.
Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав 13. век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место. У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа:
старији, настао око 1220. године и припада тзв. Златном добу српског сликарства млађи, настао почетком XIV века и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем Ренесансе Палеолога за које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у 14. веку.
Током периода османске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову заслугом светог владике Николаја Велимировића, а велики радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године.
Постојале су Жичке повеље краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава чији су текстови били првобитно исписани на бочним зидовима портика. Сматра се да су повеље биле исписане и у доба првих ктитора, а да су у доба краља Милутина допуњене трећом повељом која је касније уметнута, те да су је његови сликари додали када су обнављали фрескосликарство. Уосталом, док понављање првобитног преписа повеља оснивача у време обнове изгледа сасвим прихватљиво, дотле би било тешко разумети жељу нових ктитора да у програму портика први пут истакну баш та три акта, стара стотинак година.
Свештеномученик јеромонах Михаило Ђусић, био је сабрат овог манастира у периоду од (1936—1945). Најистакнутији духовници манастира су били Доситеј Марјановић и Герасим Крстић.
Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја и налази се под заштитом Републике Србије.
Историја мини|Ђорђе Крстић, Манастир Жича, 1881. мини|Жича, године 1889. Манастир Жичу, као своју задужбину, подигао је Стефан Првовенчани. Почетак радова датира на сам почетак 13. века, у 1206. или 1207. годину, а сматра се да су радови на архитектури и делимично на живопису манастирске цркве окончани до великог сабора одржаног у Жичи, на храмовну славу Спасовдан, 20. маја 1221. године. Њен ктитор, добио је од папе Хонорија III (1216—1227) краљевски венац 1217. године и сматра се да је сам чин крунисања обављен у Жичи, те године. После стицања црквене независности 1219. године, када је у Никеји Свети Сава постављен за првог српског архиепископа, Жича је постала седиште новоосноване архиепископије и у њој су 1220. године постављени епископи 7 нових епископија: Зетске (Свети Архангели на Превлаци) Хумске (Пресвета Богородица у Стону) Дабарске (Свети Никола Дабарски у Бањи код Прибоја) Моравичке (Свети Ахилије у Ариљу) Будимљанске (Свети Ђорђе у Беранама) Хвостанске (Богородица Хвостанска код Пећи) Топличке (Свети Никола Топлички у Куршумлији) које су уз три старе: Рашке (Свети Петар и Павле у Расу) Призренске (Богородичина црква у Призрену) Липљанске (Богородичина црква у Грачаници) мини|Владислав Маржик, Манастир Жича (1928) и Жичку, чиниле аутокефалну српску архиепископију.
На свом повратку из Никеје у Србију, Сава је са собом из Цариграда довео сликаре, који су отпочели радове на живописању манастирске цркве.
Крајем XIII века, Жича је страдала у пљачкашком налету Татара. Тачна година њеног разарања није утврђена, али се сматра да се то десило непосредно након 1291. године, током упада видинског кнеза Шишмана у Србију. Његов упад, дошао је као реакција на здружену акцију краљева Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и Милутина, који су уништили Дрмана и Куделина у Ждрелу и припојили Браничево Драгутиновој држави. Пошто су Дрман и Куделин признавали врховну власт татарског кана Ногаја (?—1299), као и Шишман, његове снаге, ојачане татарским одредима упале су у Србију и продрле до Пећи. Међутим, њихов упад је врло брзо сузбијен, а Милутинове снаге су у контраофанзиви заузеле Видин и приморале Шишмана на предају.
Почетком 14. века, у доба краља Милутина, отпочела је обнова Жиче, а разни радови на манастирском комплексу обављани су током читаве прве половине XIV века. Иако је седиште српске цркве пренето у цркву Светих Апостола код Пећи, њени архиепископи, а потом и патријарси су често боравили у Жичи,Станоје Станојевић (покретач и уредник), „Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“ I књига, (II фототипско издање), Београд 1925. (Нови Сад, 2001) нарочито од последњих деценија XIV века, када су Османлије све више угрожавале јужне делове Србије, у којима се налазила Пећ. У Жичи је 1429. године деспот Ђурађ Бранковић (1427—1456) издао повељу светогорском манастиру Есфигмену (тзв. Есфигменска повеља).
Након пада Србије, 1459. године манастир Жича је страдао, иако се тачно доба његовог рушења не зна, познато је да је жички игуман са двојицом монаха 1520. године основао манастир Шишатовац на Фрушкој гори. Митрополит смедеревски Захарија је 1562. године затекао напуштену Жичу, због чега он обнавља монашке келије, а у манастиру се 1587. године упокојио патријарх Герасим (1575—1586). Османски дефтери из 16. века наводе да је у Жичи тада било монаха, као и радова на обнови егзонартекса манастирске цркве. У периоду између 1614. и 1647. године, поуздано се зна да је Жича била напуштена, а иако су на зидовима комплекса забележени натписи који се датирају у разне делове 17. века, не може се са сигурношћу тврдити да ли се у манастиру одвијао нормалан живот. Познато је да је у доба када је манастирска црква добила кров, 1730. године под ариљским митрополитом Јосифом, манастир доста дуго био напуштен. Крајем 18. века у манастиру ради школа, а Карађорђе 1806. године посећује манастир, након чега је подигао у њему монашке келије на 4 спрата. После пропасти Првог српског устанка, Османлије су поново порушиле манастир.
Радове на обнови Жиче, отпочео је 1856. године, новопостављени епископ жички Јоаникије (1849—1854, 1854—1873), а нововековни краљеви Србије Александар (1889—1903) и Петар (1904—1921) су током својих крунисања у Жичи миропомазани, надовезујући се на традиције Немањића. Почетком 1858. године стигло је у манастир звоно од 478 фунти, поклон из Београда. Исто је даровао српски војвода Тома Вучић Перишић, у спомен своје супруге Агније, преминуле 1855. године. У натпису на звону који је остарели војвода дао да се уреже, писало је да он то звоно дарује и у част и славу апостола и јеванђелиста Луке, свог заштитника."Србски дневник", Нови Сад 1858. године За време Првог светског рата, Жича је поново страдала, због чега су 1925. године отпочели радови на обнови манастирског комплекса. Обнова манастира Жиче је била део ширег државног пројекта обнове цркава и манастира разрушених током рата. Године 1923. при Синоду СПЦ формирана је Комисија за чување и одржавање архитектонских споменика, која је требало да прикупи податке о оним црквама и манастирима које је требало обновити. Посебна Комисија за одржавање и рестаурацију црквених и манастирских грађевина постојала је при Министарству вера односно при верском одељењу Министарства правде, након што је укинут ресор министра вера. Ова Комисија је пуно допринела обнови манастира. Чланови Комисије су сматрали да је Жича била не само значајан верски објекат, већ и један од првокласних националнх споменика, па су предлагали и мере којима би се изглед манастира чувао и одржавао након завршене рестаурације. Радове је убрзало и то што је било планирано да се миропомазање краља Александра, у складу са традицијом, одржи у Жичи.мини|Манастир Жича, савремени изгледРад на обнови манастира је отежавала чињеница да је његов првобитни изглед било готово немогуће утврдити. Жича је спаљена први пут свега 70 година након изградње, а каснији покушаји њене обнове су у великој мери одступали од њеног првобитног изгледа. Иницијатива обнове манастира је покренута 1919. године, али су радови започели тек 1925. године. Сваке године, током наредних седам година, из државног буџета издвајана су средства намењена обнови Жиче. За сталног надзорног архитекту именован је Мирко Младеновић, који је водио све радове на оправци манастира. Након 1932. године радови су били привремено обустављени, јер средства из буџета више нису била издвајана.
На чело Жичке епархије 1934. године дошао је свети владика Николај Велимировић. Он је одмах наставио да ради на даљој обнови манастира. Средства су била сакупљана добровољним прилозима, али и захваљујући издавачкој делатности у манастирској штампарији. Држава је поново почела да издваја средства за обнову Жиче од 1937. године, што је наставила да чини све до почетка рата. Годину дана раније, 1936. године, штампане су дописнице са фотографијама манастира, а држава је четвртину прихода од њихове продаје утрошила на оправку Жиче. Архитекта Момир Коруновић је био задужен за надзор над радовима. Како би потребна средства била прикупљена, основано је и Друштво пријатеља Манастира Жиче, чији је стручни уметнички сарадник био Александар Дероко.