Јованка Будисављевић Броз (Пећане, код Удбине, 7. децембар 1924 — Београд, 20. октобар 2013) била је учесница Народноослободилачке борбе и супруга председника СФРЈ Јосипа Броза Тита.
Потиче из угледне личке породице Будисављевић. Након окупације Југославије, 1941. примљена је у чланство Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) и тада је почела да ради за Народноослободилачки покрет (НОП). У лето 1942. ступила је партизане, у тада формирану Прву личку женску чету, која је потом укључена у састав Друге личке бригаде. Заједно са Шестом личком дивизијом прошла је ратни пут од Лике до Дрвара, где је била политички комесар партизанске болнице, а потом до Београда и Сремског фронта. У току рата је два пута рањавана и одликована Орденом за храброст.
Крајем 1945. прекомандована је у Београд, где је примила дужност Титове секретарице, са задатком да се брине о домаћичким пословима у резиденцији у Ужичкој 15 и Белом двору. Након Титове операције 1947. почела је да се зближава са њим, након чега су отпочели везу. Венчали су се 15. априла 1952, а јавности је као његова супруга представљена септембра исте године. Ванредно је завршила гимназију и започела студије књижевности, али је због бројних обавеза била принуђена да их прекине. Године 1953. демобилисана је у чину потпуковника ЈНА.
Као супруга председника СФРЈ и прва дама, учествовала је у бројним међународним посетама, као и пријему значајних личности које су долазиле у СФРЈ. Била је актер и сведок бројних историјских догађаја друге половине 20. века. Почетком 1970-их од стране Титових сарадника оптуживана је да се меша у кадровска питања и припрема „државни удар”, због чега је била предмет неколико државно-партијских комисија, а највише несугласица имала је са Станетом Доланцом, секретаром Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ и генералом армије Николом Љубичићем, савезним секретаром за народну одбрану.
Оштри политички проблеми које је имала са људима из Титовог окружења, нарушили су њихове брачне односе, што је довело до дефинитивног разлаза августа 1977. године. Након тога, живела је повучено у резиденцији у Ужичкој 15, све до Титове смрти, маја 1980. када се први пут након трогодишње паузе у јавности појавила на његовој сахрани. Јула 1980. избачена је из резиденције и насилно пресељена у кућу у Булевару мира 75, где је стављена у незванични „кућни притвор”.
Живела је без личних докумената и званичне пензије, а до смрти није могла да реализује оставинску расправу како би утврдила шта јој припада након смрти супруга. Након распада СФРЈ наставила је да живи у самоизолацији, а 2006. владина комисија открила је да кућа у којој је живела није одржавана од њеног хапшења и да се налази у руинираном стању. Године 2009. је након три деценије добила лична документа. До краја живота била је у екстремној повучености и ретко је давала интервјуе. Разболела се августа 2013. након чега је примљена у Ургентни центар, где је преминула. Сахрањена је уз државне почасти у Кући цвећа.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских и иностраних одликовања.
Биографија
Порекло Јованка Будисављевић рођена је 7. децембра 1924. селу Пећане у Лици, које се налази у Крбавском пољу, у подножју Пљешевице, на путу између Удбине и Коренице. Била је друго дете у породици Михаила Миће Будисављевића (1892—1944) и Милице (1902—1937), рођене Свилар. Имала је старијег брата Максима (1923—1943) и млађег Петра (1926—1949), као и две млађе сестре, Наду (1934—2025) и Зору (1936). На крштењу у цркви у Дебелом Брду добила је име Јованка, по мајчиној мајци Јованки Свилар, која је била веома способна и вредна жена. Кум на крштењу био јој је Мићо Свилар, а крстио је поп Радивој Кораћ.
Потиче из угледне личке фамилије Будисављевић, која води порекло из метохијског села Пећане, код Призрена. Према предању, из Метохије су кренула три брата Јуриша, Филип и Будиша од којих су настали Јуришићи, Филиповићи и Будисављевићи. Њени преци су се 1482. доселили у Лику, где су у Крбавском пољу основали село Пећане. Многи од Будисављевића били су војници и свештеници, а приликом уласка Лике и Крбаве у састав Војне крајине, 1712. у активној војној служби било је 16 Будисављевића, са чиновима од каплара до генерала. Међу Јованкиним прецима посебно се истакао прота Томо Будисављевић, који је као мајор по чину учествовао у чувању границе од упада Турака. Веома активно се борио против покрштавања православаца и објашњавао народу зашто не треба да се одриче своје вере. Његовом оцу Марку Будисављевићу, који се истакао у борбама против Турака, аустријски цар Јозеф II Хабзбуршки, најстарији син Марије Терезије, доделио је 1787. племићу титулу. Томина ћерка Софија Сока Будисављевић удала се за Николу Мандића, са којим је имала ћерку Георгину, мајку научника Николе Тесле.
Иако је Јованкин отац Мићо био јединац и од прерано преминулих родитеља наследио читаво имање, он је као младић, заједно са великим бројем својих земљака, отишао у Америку, где су му живели стричеви. Године 1920. вратио се у новостворену Краљевину СХС и купио 20 јутара ораница. Исте године оженио се Милицом Свилар и у наредне три године добио троје деце. Потом је поново отишао преко океана и накратко живео у Канади. Како је дуго живео у иностранству и био доста богат и образован у селу су га звали „богати Американац”. Пошто је добро познавао енглески језик, све до 1940. добијао је америчке новине и часописе, а у току рата био је преводилац америчкој војној мисији, која се спустила на импровизовани аеродром у Крбавском пољу. Својој деци и комшијама пуно је причао о Америци, о бродовима којима је путовао, о црнцима и белцима, о Николи Тесли и његовој централи на Нијагари и др. Јованкина мајка Милица разболела се од туберкулозе и умрла је августа 1937, након чега се њен отац поново оженио Соком Свилар, са којом је потом добио ћерку Мару.
Народноослободилачки рат Након основне школе, коју је завршила у родном селу, Јованка се иако и сама девојчица посветила домаћичким пословима и бризи о млађим сестрама Нади и Зори. Као је њен отац био имућан и образован сељак, са великим имањем и кућом, у њој је била смештена читаоница „Сељачког кола”. Иако никада није припадао политичким партијама, Мићо је реаговао на сваку врсту неправде у друштву, што је пренео и на своју децу. Након окупације Југославије и стварања усташке Независне Државе Хрватске (НДХ), многи студенти и радници комунисти почели су да се враћају у родни крај и да раде на подизању устанка против окупатора. Овоме су у многоме допринели усташки злочини вршени над српским становништвом у Лици и другим деловима НДХ. У некадашњој читаоници „Сељачког кола”, у кући Јованкиног оца, тада су почели да се окупљају комунисти, који су значајно утицали на његову децу — син Максим постао је партизански борац, а ћерка Јованка члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).
десно|мини|200п|Јованка Будисављевић 1945. Иако млада, са свега 17 година, Јованка је од првих устаничких дана учествовала у помагању Народноослободилачком покрету (НОП). Као врло поверљиву, партизански команданти су је упућивали на рискантне задатке ношења поверљиве поште и одржавања веза између партизанских команди и партијских руководстава. У Лици се налазио велики број бивших подофицира и официра Југословенске војске, који су се након Априлског рата избегли заробљавање и вратили се кућама. Многи од њих нису имали симпатије према комунистима и нису желели да им се придруже. У кући Јованкиног оца, на почетку устанка 1941, организован је састанак између Мићуна Шакића, вође устаничких снага Крбавског и Кореничког поља и поручника Стојана Матића, који је након састанка приступио партизанима и потом постао командант Групе партизанских одреда за Лику. Након усташких злочина по српским селима у Лици, током 1942. велики број омладинаца ступио је у партизанске редове, а међу њима било је и доста девојака. Пријем девојака у партизане у Лици текао је доста споро, а прве жене борци примљене су тек крајем 1941. у батаљон „Марко Орешковић”.
Половином 1942. почео је да се мења став о женама-борцима, па је Окружни комитет СКОЈ-а за Лику донео одлуку о формирању Прве женске личке партизанске чете. Како се за пријем у чету пројавило више стотина девојака, одабрано је свега њих 75, које су потом упућене на војно-политичку обуку у село Трнавац, код Коренице. Међу одабранима била је и Јованка, која је 25. августа 1942. нашла у строју тада формиране Прве женске чете. Након завршене обуке, одлуком Штаба Групе НОП одреда за Лику, септембра 1942. женска чета прикључена је Трећем батаљону Друге личке бригаде. Након пријема у бригаду, 17. октобра 1942. борци женске чете су на Кордуну учествовале у првој оружаној акцији — нападу на италијанске снаге. Крајем новембра 1942. Друга личка бригада ушла је у састав тада формиране Шесте личке дивизије.
Заједно са Шестом личком дивизијом, почетком 1943. учествовала је у нападима на италијанске, усташке и четничке посаде у Лици и северној Далмацији, а током Четврте непријатељске офанзиве у борбама против Италијана у Лапачком пољу. Новембра 1943. дивизија је прешла у Босну и ступила у састав Првог пролетерског корпуса, након чега је учествовала у интензивним борбеним дејствима против окупатора. Јованка је била једна од првих активних жена-бораца, која је прихватила да постане болничарка. Почетком 1944. упућена је у ослобођени Дрвар, где је у чину поручника НОВЈ постављена за политичког комесара Интерне болнице Првог корпуса НОВЈ у Шиповљанима. У току немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944, заједно са особљем болнице и неколико полазника Официрске школе, који су им штитили одступницу, успела је да евакуише рањенике и склони их на безбедно место, због чега је јавно похваљена од стране политичког комесара Првог пролетерског корпуса Мијалка Тодоровића.
мини|200п|Орден за храброст Након десанта, део рањеника је пребачен у савезничке базе у Италији, а Јованка је заједно са Првим пролетерским корпусом наставила свој ратни пут. Августа 1944. учествовала је у борбама у Дурмиторској операцији, током које су партизани успели да се пребаце у Србију, након чега су на Златибору водили борбе са четницима. Након ослобођења Ваљева, септембра 1944. преузела је бригу о партизанској болници, а након ослобођења Београда, октобра 1944. прешла је тамо и такође радила у партизанској болници. У току јесени 1944. учествовала је у борбама на Сремском фронту, након чега је почетком 1945. прекомандована у Генералштаб Југословенске армије (ЈА).
У току ратних дејстава, истицала се храброшћу, због чега је 1942. била прва жена-борац из Шесте личке дивизије која је примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Такође, у рату је два пута рањавана. Први пут августа 1942. у Мокром Пољу у Далмацији у борби против четника. Тада је рањена у пету, а последице овог рањавања пратиле су је читавог живота. Друго рањавање било је исто у ногу, током борби на Лиму, августа 1944. приликом пробоја у Србију. За ратне заслуге награђена је са Орденом за храброст и Орденом заслуга за народ другог реда, а такође је била носилац Партизанске споменице 1941.
Ратне невоље нису мимоишле Јованкину породицу. Најпре су им усташе 1942. запалиле кућу, а 10. априла 1943. на Будачком мосту, у Госпићу погинуо је њен старији брат Максим. Након братовљеве погибије, у партизане је ступио тада малолетни Петар Будисављевић, који је након рата као командир станице Народне милиције службовао у селу Стаза, код Сиска, где је 1949. убијен од остатака усташких банди. Исцрпљен ратним напорима, али и синовљевом погибијом, отац Мићо се почетком 1944. разболео од тифуса и умро. Након очеве смрти, маћеха Сока је Јованкине млађе сестре Наду и Зору упутила у сиротиште у Оточац. Након рата кратко су боравиле у Госпићу, а потом су биле раздвојене. Нада је враћена у дом у Оточцу, а Зора је послата у дом у Вуковар. Јованка је дуго трагала за њима и 1947. их нашла, након чега је преузела бригу о њима, школовала их и одгајала.
Долазак у Титову службу