Георгије Бранковић (Кулпин, 1830 — Сремски Карловци, 1907) био је српски православни епископ темишварски од 1882. до 1890. године, a потом архиепископ и митрополит карловачки од 1890. до 1907. године.
Био је први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа I, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, српских Ордена белог орла и Св. Саве првог степена и кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена, члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора, некадашњи управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин Сомбора и Карловаца, један од највећих српских добротвора у националној историји.
thumb|Фотографија архиепископа српског Георгија са белом панакамилавком мини|d|200п|Ђорђе Лазић-Ћапша, Биста Георгија Бранковића у парку алеји великана у Кулпину од 2013. године
Школовање и улазак у редове свештенства
Георгије (Ђорђе) Бранковић рођен је 13. марта 1830. године у бачком селу Кулпину.Кулпин је био спахилук породице Стефана Стратимировића (1757—1836), карловачког митрополита у периоду од 1790. до 1836. године (Стеван В. Поповић, Георгије Бранковић, архиепископ карловачки, митрополит и патријарх српски, лик, животописни подаци и говори, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад 1890, 5) Отац Тимотеј је био месни парох, а мајка Јелисавета пореклом из угледне сомборске фамилије Бикаров. Полазећи 1833. године да Божју службу врши у Сенти, Тимотеј је повео и своју породицу. Ђорђе је тамо од 1836. до 1840. године похађао и завршио основну школу. Школовање је наставио у Старом Врбасу, где се од 1809. године налазила Приватна латинска школа, која 24. јуна 1822. прераста у Сениоратску евангелистичку нижу гимназију.Годишњак гимназије Жарко Зрењанин у Врбасу, Врбас 1998/1999, 10. Прва четири разреда свршио је од 1841. до 1844. године, а као најбољи ученик добио је на дар „Кошутов златни дукат“. Пети и шести разред окончао је у Баји, а 1847. и 1848. године учио је и на тзв. филозофској школи у Нађкерешу. У револуционарној 1848. години Ђорђе Бранковић напушта ђачке скамије те постаје сенћански варошки подбележник. То траје до октобра 1852. године, када је решио да упише богословску школу у Сремским Карловцима. Као и пре, Бранковић се интелигенцијом и марљивошћу уврстио у ред најбољих ученика, завршивши са одличним успехом ову школу у јулу 1855. године. Недуго после тога га је зађаконио тадашњи епископ бачки Платон Атанацковић (1788—1867), иначе преводилац неколико књига Библије, противник Вуковог правописа и потоњи председник Матице српске (од 1864. до 1867). Ђорђе је тако постао ђакон на првој архијерејској служби у обновљеној катедралној цркви новосадској (6. децембра 1855). Само недељу дана касније, Георгије Бранковић је са Јеленом Тешић из Сенте ступио пред олтар и примио Божју благодат оличену у једној од седам светих тајни - браку. Епископ Платон га је примио у конзисторијалну писарницу, а о Божићу 1856. и запопио и доделио већ остарелом и онемоћалом Тимотеју за капелана. Још као веома млад свештеник имао је велику част да га епископ на Преображење (19. августа 1859) произведе у чин сомборског пароха и протопрезвитера.Постоји једна анегдота о томе како је Георгије Бранковић дошао до овог положаја. Записана од стране Борислава Михајловића Михиза, а по причи академика Вељка Петровића, она не налази потврду и утемељење у историјским изворима. Овде је наводимо искључиво због њене занимљивости. Млади Бранковић, тек се запопио и најмлађи је капелан на очевој парохији. Ал' тата бацио око на упражњено, вакантно место сомборског протојереја. Ваља ићи владици у Нови Сад, носити дишкрецију, али зимње време, ветар нанео дебеле бачке сметове, стари Бранковић зимогрожљив, па позва сина:Отићеш, каже, у Нови Сад. Пољуби владику лепо у руку, распитај се за здравље и кажи поздравио вас тата, он сматра да је на њега ред да постане прота у Сомбору, а ово писмо, ево видиш овако, полако, све гурај према њему. У коверти су, погађате већ, форинте, дишкреција... Гура млади капелан татину дишкрецију и говори: Поздравио вас, Ваше Преосвештенство, тата и наложио ми да вам кажем да је он човек већ стар и болестан, и мада је на њега ред, он вас лепо, као ваш исписник из Богословије, моли да га прескочите и за сомборског проту поставите мене, његовог сина. Ово вам шаље он, а ни од мене вам неће усфалити. Владика услиши жарку очинску жељу свог друга из Богословије и оста тако тата у талону. (Борислав Михајловић Михиз, Аутобиографија-о другима, БИГЗ, Београд 1991, 296-297)
Служба у Сомбору
Сомбор је тада била лепа војвођанска варош, привредни и културни центар данашње западне Бачке, богата општина која је желела да има свога проту, па је дала изјаву епископу Платону, да ће онога признати за свога првога пароха, који буде постављен за протопрезвитера сомборског.Георгије Магарашевић, Педесет година свештенства Његове Светости Георгија Бранковића, архиепископа карловачког, митрополита и патријарха српског 1855-1905, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1905, 8. Георгије Бранковић је већ уочи прве недељне службе посетио све три цркве у Сомбору, основне школе и варошку болницу, те тако означио поље на ком ће делати. Захваљујући ревности младог проте, у Сомбору се, више него у било ком другом српском месту на просторима Аустроугарске, славило име Господње. У цркви је задржао онај добар ред, који је заостао од проте Василија Ковачића, јер је сваки дан држао цело правило, дакле и саму литургију, која је у то време у целој јерархији нашој посведневно само у Сомбору држана. При богослужењу увео је добар ред и лепо појање, особито у недељне и празничне дане. Често је проповедао и проповеди су му биле веома вешто сачињене и у чисто јеванђеоском духу. Још тада Бранковић показује интересовање и за друге сфере друштвеног живота и јавног рада, не ограничавајући се искључиво на духовна питања. Показао се као најврснији члан црквене и градске општине и бачке жупаније, држећи надахнуте, а истовремено одмерене говоре и дајући зреле предлоге. Тако је држањем својим и умешношћу задобио велику љубав и поверење код многобројних тада званичника у Сомбору и околини.
Све ово је условило да „Земаљски школски савет“ у Темишвару 1862. године на место пароха и катихете Уроша Стојшића за управитеља српске учитељске школе у Сомбору наименује управо Георгија Бранковића, чиме отпочиње најплоднији период сарадње између српске православне цркве и српске Препарандије у Сомбору.Душко М. Ковачевић, Георгије Бранковић-управитељ Учитељске школе у Сомбору (прилог за биографију), Зборник радова..., 70. Захваљујући његовом прегнућу црквена општина сомборска је на месту старе и за учење већ неподесне школске зграде, у којој се настава одвијала још од 1780. године, у порти православне цркве подигла нову, која је у свом склопу имала две учионице, зборницу, архиву и библиотеку. После више од три деценије и ова зграда је престала да одговара својој намени, па је Георгије Бранковић, тада већ српски архиепископ, 1895. године подарио учитељској школи нови дом. Налазио се на венцу Радомира Путника и у њему су учитељи учитеља предавали све до 1948. године.Стеван Васиљевић, Знаменити Сомборци, Књижевна радионица Славија, Нови Сад 1989. Под куполом куле је стајао натпис исписан златним словима Георгије Бранковић, Патријарх, Народу Српском, а код улаза се налазила гранитна црна плоча са грбом Патријаршије српске и текстом:
<poem> ЗДАЊЕ ОВО ПРАВОСЛАВНЕ СРПСКЕ ВЕРОИСПОВЕДНЕ УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ ПОДИГАО ЈЕ ГЕОРГИЈЕ БРАНКОВИЋ АРХИЕПИСКОП КАРЛОВАЧКИ, МИТРОПОЛИТ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, БИВШИ ОКРУЖНИ ПРОТА И ПАРОХ СОМБОРСКИ, КАО И УПРАВИТЕЉ ТЕ УЧИТЕЉ- СКЕ ШКОЛЕ, ЗА ВРЕМЕ СРЕЋНЕ ВЛАДАВИНЕ ЊЕГОВОГ ЦАРСКОГ И АПОСТОЛСКОГ КРАЉЕВСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА ФРАНЦА ЈОСИФА I-ОГ И ПРЕДАО ПРАВОСЛАВНОЈ СРПСКОЈ ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ СОМБОРСКОЈ У АМАНЕТ, КАО ЗНАК СВОЈЕ ЉУБАВИ ПРЕМА НАРОДНОЈ ПРОСВЕТИ, ГОДИНЕ 1895.Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, год. V, бр 45, 12. новембар 1895, 737.</poem>
Георгије Бранковић је био глава ове угледне и за српски народ веома битне установе до 1872. године. Међутим, пошто је Српски народно-црквени сабор одржан 1871. године, водећи се -{XXXVIII}- угарским законским чланком из 1868, све православне српске народне школе, па самим тим и Учитељску школу у Сомбору, ставио под непосредну власт српског народно-црквеног Школског одбора у Сремским Карловцима, Бранковић је са места патријарха бринуо о реду и напретку ове институције све до своје смрти 1907. године. Исти Сабор је продужио трајање течаја у Учитељској школи на три године.
Почев од 1861. па до 1879. године, а потом и 1881, прота Бранковић је биран за представника свештенства Сомборског округа (сомборско-стапарско-суботичког изборног среза) на свим српским народно-црквеним саборима, учествујући увек и у раду Саборског Одбора као највреднији члан свештенства, старајући се о напредном уређењу и бољитку цркве и школе, свештенства и учитељства. Тако је присуствовао Сабору из 1865. године на ком је дошло до првог озбиљнијег сукоба представника народа и јерархије, јер је Светозар Милетић затражио да народ добије већи уплив у управљању Саборима, са чиме се јерархија није сложила. На првом аутономном Сабору из 1869. године, када је патријарх по први пут председавао без присуства краљевског комесара, Милетић је инсистирао да се патријарху то право одузме. Већ следеће године је вођа народне странке успео да прогура предлог Устројства сабора у 26 чланова, што је био корак ка моменту када би Сабор могао да преузме сву црквену власт.Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве,... Нови Сад 2002, 171-173. Георгије Бранковић је пре избора (за патријарха-прим. Р. Ж.) био више уз народну странку, али касније се то мења, па ће он све до краја живота бити неправедно проглашаван за највећег непријатеља аутономије. Бранковићева делатност је на најбољи начин демантовала те увек страначки обојене оптужбе.
Георгије Бранковић је у Сомбору почео да плете венац својих доброчинстава, уврстивши се у ред највећих српских добротвора. Остало је забележено да је на ползу народа дао више него сви поглавари Карловачке митрополије после Стефана Стратимировића заједно. На његову иницијативу је епископ бачки Платон Атанацковић основао задужбину „Платонеум“. Бранковић је марљиво прикупљао сва дуговања која су учињена овој институцији, па су у једном моменту њена новчана средства достигла суму од 22.000 форинти, што је било довољно да се стипендира петнаест сиромашних приправника у Учитељској школи. Томе треба додати податак да је Бранковић властитим средствима сваке године давао материјалну потпору још неколицини вредних а сиромашних ученика.Георгије Магарашевић, Његова Светост патријарх српски Георгије Бранковић и српска просвета, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1900, 27. Прикупљао је милостињу и потпору за српске цркве и школе, а његовим залагањем сомборска општина је сакупила 40.000 форинти и тиме финансирала нов иконостас са позлатом, дело академског сликара Павла Симића.Георгије Магарашевић, Педесет година свештенства..., 10-11.
Пут ка патријаршијском престолу