Лазар Хребељановић (Прилепац, око 1329 — Косово поље, 15. јун 1389), такође познат и као свети кнез Лазар, а у народној традицији и као цар Лазар, био је средњовековни српски кнез, који је након распада Српског царства (1371) владао Моравском Србијом, створивши најзначајнију државу на територији некадашњег Српског царства. Лазарева држава са престоницом у Крушевцу обухватала је сливове река Велике, Западне и Јужне Мораве. Погинуо је 1389. године у Косовској бици и недуго након тога проглашен је за светитеља, а пошто се битка одиграла 15. јуна по тадашњем јулијанском календару, који је још увек у богослужбеној употреби у Српској православној цркви, култ светог кнеза Лазара доследно се облежежава 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по савременом календару.
Лазар је младост провео на двору цара Стефана Душана, где је његов отац Прибац био логотет. Лазар је на двору цара Уроша прво био ставилац, да би негде између 1363. и 1365. добио титулу кнеза. После слома Мрњавчевића на Марици текао је постепен успон кнеза Лазара праћен формирањем његове области. После Маричке битке загосподарио је Приштином и Новим Брдом, док је у савезу са баном Босне Твртком I Котроманићем и уз подршку угарског краља Лајоша I 1373. поразио жупана Николу Алтомановића. Тада је својој области прикључио Рудник, Ужице и крајеве око Западне Мораве. Границу своје државе проширио до Дунава заузимањем Браничевске области и потискивањем породице Растислалића 1379. године.
Истовремено, Лазар је радио и на обнови Немањићeвих државних традиција. Био је ожењен Милицом, која је према старим српским родословима потицала од Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Бројним династичким браковима постепено се родбински повезао са околним великашима и владарима (нпр. сестра Драгана била је удата за челника Мусу, најстарија ћерка Лазара и Милице Мара за Вука Бранковића). На његову иницијативу, а по благослову патријарха Саве IV, дошло је 1375. до измирења Српске патријаршије са цариградском Васељенском патријаршијом. Поред тога, Лазар је подигао више задужбина (Раваницу, Лазарицу и јужну припрату Хиландара), а под његовим утицајем 1380. на место српског патријарха је, уместо Јефрема, изабран Спиридон.
Током девете деценије 14. века област кнеза Лазара почели су да угрожавају Османлије. После битке на Дубравници (1381) и догађаја везаних за пад Ниша и поход Мурата I до Плочника (1386), следећи велики поход Османлија довео је до битке на Косову 1389. године. Ту су се Османлијама супротставили одреди кнеза Лазара, његовог зета Вука Бранковића и краља Срба и Босне Стефана Твртка I Котроманића под командом војводе Влатка Вуковића. У бици су и Лазар и његов противник Мурат I изгубили животе и обе стране су претрпеле велике губитке. Ипак, пре лета 1390. Лазаревићи су прихватили вазалне обавезе према новом султану Бајазиту I.
Култ кнеза Лазара као хришћанског мученика почео је да се развија недуго по Косовској бици. Лазареве мошти пренесене су у његову задужбину Раваницу где се, после неколико преноса, чувају и данас. Стварање култа кнеза Лазара помогли су припадници породице Лазаревић, а прихватила га је и развијала Српска патријаршија. Најранији култни списи, њих десет, настали су већ у периоду од до.
Паралелно са култом Св. кнеза Лазара који се развијао у црквеним круговима, развијао се и култ кнеза Лазара као мученика и јунака Косовске битке у народној традицији. У српским народним епским песмама косовског циклуса, цар Лазар је, уз Милоша Обилића, главни лик.
Лазарев лик обрађиван је вишеструко у српској уметности у 19. и 20. веку.
Презиме Презиме Хребељановић, које се кнезу Лазару приписује у историографији почевши од 1601. године, није забележено у историјским изворима из времена његове владавне. Према дубровачком историчару Мавру Орбинију из 16. и 17. века, Лазарово презиме је било "Хребељановић". Иако је Орбинијев извор за ту тврсњу непознат, презиме се одомаћило у историографији. У Грбљу вековима постоји предање да је Лазар Хребељановић заправио био Гребљановић и да је пореклом из Грбља. Андрија Качић Миошић наводи српско порекло данашње две познате алкарске породице, Грабовац и Вучковић. Грабовци су, по тим старим далматинским породичним предањима, потомци српског кнеза Лазара Грабљановића (Хребељановића). Таква и слична породична предања немају упориште у историјским изворима.
Биографија
Младост на царском двору Лазар је највероватније рођен око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда, важног рударског центра средњовековне Србије. Лазарова породица је поседовала Прилепац, који је са оближњом тврђавом Призренац штитио руднике и насеља око Новог Брда. Лазаров отац Прибац је био логотет на двору Стефана Душана. Титула логотета је била релативно скромна у хијерархији српског двора. Душан је постао владар Србије збацивши свога оца краља Стефана Дечанског. Затим је наградио великаше који су га подржали у побуни, уздигавши их на више положаје у феудалној хијерархији. На тај начин је Прибац постао логотет. Историја за сада не зна како се звала мајка кнеза Лазара, нити такође колико је тачно браће и сестара имао. Душан је Прибца наградио на још један начин: Лазару је додељена дужност ставиоца на царском двору. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару”, као и архиепископ Данило. Ставилац је имао церемонијалну улогу за царским столом, мада су му могли бити поверени послови који нису имали никакви везе са дворским ритуалима. Положај ставиоца је био најнижи у хијерархији српског двора. Међутим, био је прилично престижан и његовом носитељу је пружао прилику да буде врло близу владару. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар је имао око 17 година. Лазар се 1353. године оженио Милицом. Према каснијим генеалогијама, Милица је била кћерка кнеза Вратка, праунука Вукана Немањића. Вукан је био најстарији син великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Вуканови потомци нису поменути ни у једном познатом извору пре генеалогија из 15. века.
Цар Душан је изненада преминуо 1355. године у својој 47. години и наследио га је двадесетогодишњи син Стефан Урош. Лазар је остао ставилац на двору новог цара. Душанову смрт је пратило јачање сепаратистичких активности у Српском царству. Владар Епира и Тесалије Симеон Синиша се отцепио 1359. Исто се десило и са Кучевом и Браничевом, североисточним областима царства које је држала породица Растислалића, који су признали врховну власт угарског краља Лајоша I. Остатак српске државе је остао одан младом цару Урошу. Ипак, моћни српски великаши су добијали све више независности од царске власти.
Урош је био слаб владар и неспособан да се супротстави овим сепаратистичким тенденцијама, па је постао неважан ауторитет у држави чији је номинално био цар. Ослањао се на најмоћнијег српског великаша, захумског кнеза Војислава Војиновића. Војислав је започео свој успон као ставилац на двору цара Душана, али је до 1363. контролисао велику област од планине Рудник у централној Србији све до Конавла на јадранској обали, као и од горњег тока Дрине све до северног Косова. После Војиновића најмоћнији су били браћа Балшићи: Страцимир, Ђурађ и Балша III. До 1363. они су стекли контролу над облашћу Зете, која се поклапала са највећим делом данашње Црне Горе.
Кнез Војислав је 1361. почео рат са Дубровачком републиком око неких територија. Дубровчани су затим замолили најистакнутије особе у Србији да искористе свој утицај да се зауставе непријатељства штетна по обе стране. Дубровчани су се такође обратили ставиоцу Лазару и поклонили му три свитака тканине. Иако је то био релативно скроман поклон, он доказује да је Лазар сматран да има неки утицај на двору цара Уроша. Мир између кнеза Војислава и Дубровачке републике је потписан августа 1363. Ставилац Лазар је поменут као сведок из повеље од јула 1363. којом је цар Урош дозволио размену територија између кнеза Војислава и челника Мусе. Муса је био ожењен Лазаровом сестром Драганом, најкасније од 1355. Мусин положај челника је био виши од положаја ставиоца.
Лазаров успон десно|мини|160п|Лик кнеза Лазара са фреске у цркви Лазарици Лазареве активности у периоду између 1363. и 1371. су слабо забележене у изворима. Изгледа да је он напустио двор цара Уроша 1363. или 1365. У то време је имао око 35 година и није напредовао даље од положаја ставиоца. Кнез Војислав је изненада преминуо септембра 1363. године. Браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Јован Угљеша су постали најмоћнији великаши у Српском царству. Они су контролисали земље у јужном делу царства, углавном у Македонији. Цар Урош је прихватио Вукашина Мрњавчевића за савладара и Вукашин је крунисан за краља. Отприлике исто време Јован Угљеша је именован за деспота. Синовац кнеза Војислава, млади Никола Алтомановић је до 1368. стекао контролу над већином територија свог покојног стрица. У овом периоду Лазар је постао независтан и започео је свој успон као обласни господар. Није јасно како се ова област ширила, али њено језгро сигурно није била његова очевина тврђава Прилепац, коју је узео Вукашин. Језгро Лазареве области је био негде у области која се граничила са облашћу Мрњавчевића на југу, Николе Алтомановића на западу и Растислалића на северу.
Књига Краљевство Словена дубровачког бенедиктинца Мавра Орбина, објављена у Пезару 1601, описује догађаје у којима је Лазар био главни протагониста. Пошто овај извор није подржан другим изворима, неки историчари сумњају у његову веродостојност. Према Орбину, Никола Алтомановић и Лазар су убедили цара Уроша да им се придружи у заједничком нападу на браћу Мрњавчевиће. Сукоб две групе српских великаша се догодио на Косову пољу 1369. Лазар се повукао из битке убрзо по њеном почетку. Његови савезници су наставили борбу, али су их Мрњавчевићи поразили. Алтомановић је једва спасио свој живот, док су Мрњавчевићи заробили и на кратко утамничили цара Уроша. Постоје наговештаји да су се савладари цар Урош и краљ Вукашин разишли две године пре наводне битке. Лазар је 1370. године преотео од Алтомановића градић Рудник, важан рударски центар. Ово би могло да буде последица Алтомановићевог пораза годину дана раније. У сваком случају, Алтомановић се брзо опоравио од овог пораза вероватно уз помоћ свог моћног заштитника Угарске.
Најмоћнији владар у Рашкој |десно|мини|200п|Крушевачки град, остаци Донжон куле Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и цара Уроша (1355—1371), многи крупни и ситни феудалци, српска властела или „великаши” — како их памти народно предање угрозили су јединство српских земаља. О српским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима:
Слика распада јасно се оцртавала, а изгледала је овако: Западна Македонија (краљ Марко, син и наследник оца Вукашина и турски вазал после 1371) Источна Македонија (Константин и Јован Драгаш — исто као турски вазали после 1371) Западна Србија: жупан Никола Алтомановић Зета (Балшићи) Косово (Вук Бранковић) Морава (кнез Лазар Хребељановић)
Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх… невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе…” Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем”, „Кнез Србљем”, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља”. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи” Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.