Струганик је насеље у Србији, у општини Мионица, у Колубарском округу. Према резултатима пописа становништва из 2011. године, насеље је имало свега 204 становника, док је према попису из 2022. године имало 144 становника. Према подацима пописа из 1991. године, у селу је живело 290 становника.
Село је смештено у оном делу области Колубара где Ваљевске планине замењују њене питомине и равнице. Развило се по теменима кȏсӣх које су широка развођа између изворишних кракова река Рибнице и Топлице. Струганик лежи под планином Маљен, а најстарији помен његовог имена везује се за 1737. годину.
Током своје историје, Струганик је био место неких важних догађаја за националну историју. У Првом светском рату, његов најпознатији мештанин — војвода Живојин Мишић — командовао је битком чији се један од епицентара налазио на територији села; битку је извојевао. Током Другог светског рата, село је било место неуспелих преговора равногорских четника и партизана, што је био увод у крвави грађански рат. Такође, овде су Немци зиме 1941. покушали да заробе вођу равногорског покрета генерала Драгољуба Михаиловића, што им није успело; међутим, зато су заробили Александра Мишића, другог знаменитог мештанина села, Живојиновог сина и важног равногорца. Велики број мештана села је у оба рата давао животе у српској војсци и у оба најмасовнија покрета отпора.
Струганик је — осим због своје историје — познат и по мајданима литографског камена који се овде јавља у моћним наслагама. Најпознатији декоративни камен западне Србије, чија је експлоатација почела још у 18. веку, коришћен је при облагању бројних знаменитих грађевина, међу којима је најзнаменитија Бечка државна опера. У селу је смештен спомен-музеј — родна кућа војводе Живојина Мишића, споменик културе од великог значаја.
Етимологија Према Списку насеља Палешког округа из 1737. године, наводи се да је име села везано за посебну врсту литографског камена — шкриљца — ког мештани зову струганик, јер је „као струган” сложен по слојевима. Други извори пак наводе да је име дошло од бројних стругара (пилана) који су резали дрво из ондашњих шума између Станине реке и речице Копљанице. Такође, није немогуће ни да је назив села везан и за камен тоциљак с брда Баћенца.
Географија десно|350п|мини|Поглед на село; у позадини један од струганичких каменолома
Положај и тип села Струганик је село у општини Мионица, смештено у северној подгорини Маљена. Развио се по теменима кȏсӣх које представљају широка развођа између изворишта кракова река Рибнице и Топлице. Село не лежи непосредно под Маљеном, него нешто северније; под самом планином је друго село карактеристичног назива — Планиница. Ипак, атар села је брдско-планински и површине је 961 хектара. Простире се углавном у висинској зони од 360 до 460 метара. Село је смештено у брдско-планинском рејону општине. Налази се 9 километара југоисточно од Мионице, тј. 10 путем преко Разбојишта, 5 километара од Бање Врујци, а 100 километара од Београда.
До Струганика је могуће доћи преко укупно седам прилаза, у зависности из ког дела западне Србије се прилази. Један прилаз Струганику је са Ибарске магистрале у Жупањцу, преко Боговађе, Доње Топлице и Мионице. Други прилаз је такође са Ибарске магистрале, али из Љига, преко Горње Топлице до Разбојишта у Попадићу, где се скреће и путује још 8 километара. Могућ је и прилаз са пута Београд—Ваљево, односно пруге Београд—Бар, из Диваца, преко Мионице до Разбојишта, али и од Ужица преко Дивчибара, Мионице, Разбојишта, па и Чачка и Горњег Милановца, као и преко Равне Горе и Планинице. Од Разбојишта до Струганика се иде асфалтним путем по кȏсōј која дели речицу Рибницу од потока Копљаница.
Струганик је сеоско насеље разбијеног типа на долинским странама Копљанице, између висова Петковача (436), Гвозденац (455) и Говеђе брдо (473). Старо село је било код извора Баћенца, па се потоњим деобама и досељавањима померало на север и насељавало око Копљанице и изнад Рибнице, на самој кȏсōј-вододелници, око широког асфалтног пута Мионица—Планиница—Равна гора. Средиште села ни данас нема изглед ушореног насеља. Ту је бивши задружни дом и неколико сеоских кућа.
Село се дели на џемате који носе имена по највећим и најпознатијим сеоским породицама: Мишићи, Шутуљићи, Каљевићи, Мачури, Арнаутовићи и други.
Рељеф мини|Поглед према Маљену из села Значајнија узвишења су Петковача и Перово брдо над реком Рибницом, Баћенац и Криве стране до Планинице и Говеђе брдо до Берковца. Поред ових, значајна узвишења у селу су и Павлово брдо, Вуковача и Гвозденац. Геолошки састав чине секундарне стене од којих на источној страни преовлађују пешчари, а на западној литографски камен који се овде јавља у моћним наслагама.
Земља је посна, сува и песковита, те није за било какве усеве, ако се не нађубрава. Мало плодније земље је низ Копљаницу, по Баћенцу и Говеђем брду, због чега се мештани спуштају у долину Рибнице и Топлице те ту купују или закупљују имања, како би гајили житарице и друге ратарске културе. Ливада и пашњака је мало, а налазе се до Планинице или по планинским врховима који улазе у ово село.
Геодетска управа општине Мионица, у својим подацима из 1994. године, наводи да је од 961 хектара струганичке земље само 34 хектара било неплодно. Под шумом се налазило још 312 хектара, док је све остало обрадиво земљиште и то: њиве 274, воћњаци 79, ливаде 179 и пашњаци 82 хектара. Осим Петловог брда, чије су падине изнад Рибнице кршевите, сва друга брда су пошумљена. Најлепше струганичке шуме су на Церовој кȏсōј и Кривим стенама, у којима доминирају храст, буква, јасен и бреза.
Баћенац Средокраћа између Мионице и питомине Колубаре и Сувобора је брдо Баћенац, надморске висине 622 метра. На овом брду се налазе каменоломи пешчара, или како Струганичани кажу — тоциљака. Они су, углавном, у поседу породице Поповића. Овај камен се користи за израду стубова, тоцила, корита, споменика, фасадних облога и сл. (в. каменорезање). Овај камен се све више користи и у путној привреди. Ово брдо је још познатије по историјским догађајима који су се овде одиграли за време Првог светског рата (в. историја).
Хидрографија десно|300п|мини|Чесма поред војводине куће коју је 2006. године подигла општина; натпис на чесми: Извора у селу је доста. У кориту Рибнице, под Перовим брдом, налазе се три јака извора која после краћег тока падају у Рибницу. Један је познат по називом Хајдучка чесма, а други Бубиљо, док је трећи испод бившег Мишића летњиковца. На самом Перовом брду налазе се три јака извора: Арнаутовића вода, Каљевића и Мишовића (Мишића) бунари. Поред ових наведених, у познате сеоске изворе убрајају се и: Мачурска чесма, Милутиновића чесма, Поповића чесма, Станишића чесма, Марковића чесма те и извори Орловац, Бела вода и Близанци.
Испод узвишења Криве стране и Баћенца, где је и највише сеоских кућа, налазе се три јаке чесме од којих настаје речица Копљаница, која тече на север и представља изворишни крак реке Топлице. На Баћенцу постоји и веома јак извор чија вода отиче кроз Церову кȏсӯ у Плаженичку реку, која тече са источне стране села. На овом брду је и извор Лазов гроб.
Једним делом, ивицом села тече река Рибница. У близини засеока Мишићи састају се изворишни краци Топлице и својим наносима стварају поширу „луку”, познатију под именом Рибница, чији се већи део налази на атару села Паштрић. На том месту, надморска висина је само 256 метара.
Понори Копљанице У горњем току Копљанице, у атару села, налазе се два понора која су смештена у самом речном кориту. Први је на надморској висини од 322 метра, а други — лоциран око 300 метара низводно — на висини од 308 метара. Вода која понире на првом извору појављује се на извору удаљеном око 100 метара, на левој обали речице, и то на надморској висини од 117 метара. Вода са другог понора појављује се на извору у кориту Копљанице на висини од 300 метара, као и на изворчићу код Стајине пећине.
Имајући све то у виду и узимајући у обзир и тврдње мештана, Милорад Радојчић у својој књизи Завичај војводе Мишића — где се описује односна појава — закључује да Копљаница нема губитка воде ни према сливу Рибнице, ни према сливу Берковачке реке. Насупрот томе, с леве стране (према сливу Рибнице) прима седам извора (од којих су четири поред речног корита, док су три виша од корита), што показује да је хидролошка вододелница између сливова Копљанице и Рибнице висока, вероватно на кречњачкој греди која раздваја поменуте сливове.
Историја
Настанак Према народном предању, село је почело да се насељава почетком 17. века, а најстарији помен о селу везује се за 1737. годину када се оно уврштава на Списак насеља Палешког округа. Године 1890, Струганик је био у саставу новоформиране Планиничке општине, док је касније био углавном у саставу Горњотопличке општине, среза колубарског. Надлежни суд је такође био у Горњој Топлици.
Први помен села је забележен у турском попису (тефтеру) за хиџретску 934. годину, тј. 1527/1528. годину по садашњем рачунању времена.
Транскрибован на модерни турски, са османске арабице, унос са 211. странице тефтера TD 144 је гласио овако:İstruganik karye, Valyeva nahiye — Село Струганик, Нахија ВаљевоMAD 506 Numarali Semendire Livâsi Icmâl Tahrir Defteri (937/1530), 2009, Анкара, стр. 37
Историја села памти бројне Струганичане који су се борили и падали у ратовима које је Србија водила током 19. и 20. века. Тако је остало забележено да је Ђука Каљевић погинуо на Лешници 1813. године. Борац V пешадијског пука краља Милана, Драгиша Пауновић, умро је у болници у Власотинцу 1885. године. За њега је војвода Мишић написао да је „мирнодопски шкарт”.
Први светски рат десно|150п|мини|Живојин Мишић када је унапређен у чин војводе десно|мини|300п|Детаљ из дворишта војводине куће Током балканских ратова (1912—1913) и Првог светског рата (1914—1918), живот је изгубило чак 58 мештана села. Међу страдалима је највише припадника породице Мишић, чак 13. Ако се овоме придодају и настрадали из сродничке породице Каљевића (којих је 8), може се закључити да су скоро половина настрадалих Мишићи. Овај податак је пак и сведочанство о принципијелности војводе Мишића који није правио разлике међу ратницима и није хтео да штити своје сроднике; штавише, често их је терао у прве линије борбе.
Брдо Баћенац, познато по мајдану литографског камена, у Првом светском рату је постало још познатије — као „браник историје”. Током Колубарске битке, брдо је било поприште жестоких сукоба српске и аустроугарске војске. У току истог дана, прелазило је више пута из једних руку у друге. Са њега је Мишић са својим штабом пратио и ток Колубарске битке те се стога код неких аутора наводи да је још „на њему одбранио мирис свога дома и част Србије”. На брду се још увек могу препознати три транше ровова, а мештани су још годинама касније изоравали гранате, каписле, лако наоружање и другу војну опрему.
Писац Добрица Ћосић овековечио је брдо у свом роману Време смрти, погрешно га називајући „Баћинац”. Остало је забележено да је српска војска одавде натерала Аустроугаре у бег:
Поред бројног страдања, Први светски рат је у историји села оставио још две немиле епизоде. Наиме, током аустроугарске окупације Србије бројни мештани су одређивани као таоци, али и интернирани у аустроугарске логоре. 1916. године, Среско војно заповедништво у Мионици сачинило је спискове угледних особа из Колубарског среза на основу којих су одређивани таоци и вршена интернирања у логоре Нежидер, Ашах, Нађмеђер, Матхаузен, Грин, Браунау, Цеглер и друге. Само те 1916, из колубарског среза интернирано је више стотина особа, а Струганик се посебно нашао на удару из кога је интернирано 16 особа (мушкараца). Све ово упућује да нема дилеме да је окупатор знао порекло војводе Живојина Мишића када је састављао спискове.