Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа

Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, или само Карађорђе, српски је неми играни филм из 1911. године. Режирао га је Чича Илија Станојевић, који је писао и сценарио, заједно са Ћиром Маноком, док главну улогу у филму тумачи Милорад Петровић, као Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка. Овај филм је први објављени играни филм у Краљевини Србији.

Карађорђе је филмска биографија истоименог српског вође устанка. Обрађен је цео његов живот од детињства па до смрти и историјски догађаји у којима је учествовао, од устанка против Турака, до боја на Мишару као и збора у Орашцу. Филм је сниман у Београду и његовој околини.

Филм је продуцирао Светозар Боторић, филмски продуцент и власник првих биоскопа у Краљевини Србији. Након неуспешног покушаја да обезбеди државна средства за пројекат, Боторић је одлучио да лично финансира филм. Глумци Народног позоришта у Београду добили су главне улоге. Боторић је раније радио са сниматељем Лујом де Беријем и поново га је ангажовао. Главно фотографисање одржано је током јула и августа 1911. године и одвијало се у Београду и околини. Филм је био добро прихваћен након премијере у Београду у октобру 1911. године. Иако је био финансијски успешан у Краљевини Србији, Пате је одлучио да га не дистрибуира у иностранству. Одлука је довела Боторића у неизвесну финансијску ситуацију, пошто су приходи на домаћим благајнама филма били једва довољни да покрију трошкове продукције. Након неколико даљих неуспешних покушаја да за своје филмове добије међународну дистрибуцију, Боторић је потпуно напустио филмску индустрију.

Године 1928. филм је последњи пут приказан, групи српских емиграната који су живели у Сједињеним Америчким Државама, док поново није пронађен 2003. године. Последња позната копија је нестала 1947. или 1948. године, а много деценија након тога филм се сматрао изгубљеним. У јулу 2003. године истраживачи Југословенске кинотеке открили су у Бечу углавном нетакнуту копију овог филма. Филм је накнадно рестауриран на време да буде приказан на 200. годишњицу избијања Првог српског устанка, фебруара 2004. године. Подвргнут је дигиталној рестаурацији 2011. године, а дигитално рестаурирана верзија филма накнадно је приказана на 100. годишњицу од објављивања.

Југословенска кинотека је у децембру 2016. године прогласила филм Карађорђе за „културно наслеђе од великог значаја“, нашао се као први на листи 100 српских играних филмова које је Југословенска кинотека прогласила за културно наслеђе од великог значаја, а одлуку је ратификовало Министарство културе и информисања Републике Србије и Народна скупштина Србије.

Радња

мини||Кадар из филма где је у првом плану Карађорђе (глумац Милорад Петровић).

Филм почиње сценом где млади Карађорђе убија османског званичника, након чега постаје бегунац. Након неуспешне побуне против Османлија, Карађорђе је принуђен да побегне из Србије и потражи уточиште у Аустријском царству, преко реке Саве. Када Карађорђев отац одбија да отпрати сина ван државе, Карађорђе га убија. После извесног боравка у Аустријском царству, Карађорђе се враћа у Србију. У фебруару 1804. године, након сече кнезова, преживели српски великаши окупљају се на збору у Орашцу и одлучују да се побуне против дахија, одметнутих јањичара који су подстакли масакр. Познати великаши предлажу да Карађорђе предводи устанак, с обзиром на његово претходно војно искуство. У почетку одбија њихову понуду, али на крају прихвата, па почиње Први српски устанак. Дахије су убрзо наслутиле своју пропаст.

Карађорђе побеђује дахије, али се на крају окреће против султана, који је раније понудио подршку Карађорђу у његовој борби против разбојничких јањичара. Карађорђе је низао победе против високе порте, победио Османлије у бици на Мишару и на крају заузео Београд. Устанак је трајао скоро деценију, али је на крају угашен и Карађорђе је поново приморан да бежи у Аустријско царство.

Године 1817. одлучује да се врати у Србију и да предводи нову побуну. Карађорђев главни ривал Милош Обреновић је био упознат са овим развојем догађаја, па договара састанак са Вујицом Вулићевићем, некадашњим Карађорђевим пријатељем и наређује да се Карађорђе убије. Када се Карађорђе вратио у Србију, Вулићевић му је понудио шатор у шуми, а док је спавао, пуцао је у њега и убио га из пушке. Филм се завршава одломком из Горског вијенца, епске песме Његоша. После тога су приказани кадрови са главним глумцима који се поклањају публици, током чега су на дну кадра приказана њихова имена.

Улоге

|Милорад Петровић || Карађорђе |- |Чича Илија Станојевић || Вујица Вулићевић / турски паша / сеоски завидљивац |- |Сава Тодоровић || неколико турских великодостојника, укључујући лик Мехмед-аге Фочића |- |Александар Милојевић || Прота Матеја Ненадовић |- |Раја Павловић || |- |Јеврем Божовић || пет различитих ликова, укључујући Карађорђевог оца и Милоша Обреновића |- |Вукосава Јурковић || Карађорђева мајка |} Остале улоге  ▼ |- |Добрица Милутиновић || Јанко Катић |- |Теодора Арсеновић || Јелена, Карађорђева жена |- |Јован Антонијевић Ђедо || деда |- |Драгољуб Сотировић || Хајдук Вељко / Маринко Петровић |- |Перса Павловић || жена из народа |- |Витомир Богић || |- |Милева Бошњаковић || |- |Димитрије Гинић || |- |Милорад Петровић (млађи) || млади Карађорђе |- |Михаило Рисантијевић || |- |Милутин Бата Николић || |- |Лука Поповић

Продукција

Порекло

Први биоскоп у Србији, биоскоп „Париз” који се налазио у оквиру хотела Париз на београдским Теразијама, отворио је хотелијер Светозар Боторић у децембру 1908. године. До тада су филмови могли да се гледају само у путујућим позориштима која су повремено посећивала велике градове Краљевине Србије. Мали део грађана сматрао је да кинематографија има било какву културну вредност, а још мање их је сматрало да је то финансијски исплативо. За разлику од многих својих савременика, Боторић је био уверен да се филм може претворити у профитабилан подухват. Године 1909. потписао је уговор са француском компанијом Пате, чиме је постао њихов заступник у Краљевини Србији и Бугарској. У том својству одржао је ексклузивне балканске премијере Патеових филмова у свом хотелу. Боторић је такође у име Патеа редовно производио филмове о локалним догађајима, при чему је фирма обезбеђивала опрему за снимање и сниматеља Луја де Берија, а Боторић им је давао део прихода од улазница. Године 1911. Боторић се удружио са истакнутим сценским глумцем Илијом Станојевићем и основао Удружење за снимање српских филмова.

Боторић је добио инспирацију за продукцију играних филмова након гледања филма Убиство војводе од Гиза (1908), раног примера наративног филма. До тада, сви филмови снимљени у Краљевини Србији били су документарни и етнолошки, а они су за радњу или тему филма имали догађаје од историјског значаја, државних свечаности до догађаја баналније природе, као што је свакодневни живот обичних људи на београдским улицама. Боторић је одмах дошао на идеју да сними филм о српском револуционару Карађорђу. Династија Карађорђевић, са краљем Петром на челу, вратила се на власт 1903. године државним ударом, уклонивши супарничку династију Обреновића. Због насилне природе пуча, династија Карађорђевић била је суочена са вишегодишњом међународном изолацијом. Побољшање јавног имиџа краљевске породице у иностранству је стога стављено као приоритет. Боторић, који се надао да ће обезбедити државна средства за своје будуће филмске подухвате, сматрао је да ће играни филм о Карађорђу побољшати репутацију биоскопа у држави.

Филм Карађорђе заснован је на низу извора, а одрађен по истоименој позоришној представи драмског писца Милоша Цветића, разним биографијама и хагиографијама о вођи Карађорђу, као и на основу епске песме Почетак буне против дахија која се традиционално приписује Филипу Вишњићу. Верује се да су за израду филма коришћена и друга, пре свега историјска и мемоарска дела о Карађорђу, као што су први део биографије Карађорђе, Миленка М. Вукићевића и збирка анегдота, прича и цртица Карађорђе у говору и твору, академика Милана Ђ. Милићевића.

Сценарио за филм написао је Илија Станојевић, уз сарадњу Класне лутрије и Ћире Манока, као и особа која је потписана презименом Савковић.

Кастинг и снимање

Да би пројекту дао већи кредибилитет, Боторић је за филм ангажовао глумце Народног позоришта у Београду. Улогу Карађорђа добио је сценски глумац Милорад Петровић. Глумац који је играо Карађорђа док је био млад такође се звао Милорад Петровић. Глумац Јеврем Божовић играо је пет различитих ликова, укључујући Карађорђевог оца и Карађорђевог ривала Милоша Обреновића. Сава Тодоровић добио је улогу Мехмед-аге Фочића, једног од вођа дахија, а имао је и улоге неколико турских великодостојника. Станојевић је играо Вујицу Вулићевића, као и турског пашу и улизичког послушника. Александар Милојевић тумачио је улогу Матеје Ненадовића, српског војводе из Првог српског устанка, политичара, проте и дипломате. Улогу хајдук Вељка играо је Драгољуб Сотировић, који је имао и улогу Карађорђевог брата Маринка Петровића. Добрица Милутиновић се појавио на филму као вођа побуњеника Јанко Катић, док је Вукосава Јурковић одиграла је улогу Карађорђеве мајке Марице.

У филму су још глумили и Раја Павловић, Теодора Арсеновић као Јелена, Карађорђева жена, Јован Антонијевић као деда, Перса Павловић као жена из народа, Витомир Богић, Милева Бошњаковић, Димитрије Гинић, Михаило Рисантијевић, Милутин Бата Николић, Лука Поповић и други.

Филм је режирао Илија Станојевић, а филмски буџет износио је 20.000 динара. Ради неког поређења, сабрана дела Доситеја Обрадовића су се у време снимања и приказивања филма продавала за 5 динара у стандардном повезу ("издање за народ"), а за 12 у фином папиру и платненим корицама, док закључно са 3. априлом 2023. та књига кошта око 7.700 динара. Боторић је покушао да убеди Карађорђевиће да финансирају филм, али није имао успеха. Карађорђе је сниман у Београду и околини. Главни део снимања је трајао од средине јула до средине августа 1911. године. Сниматељ Луј де Бери, кога је Боторић у прошлости ангажовао за снимања, био је сниматељ филма. Сцене на отвореном, попут оних које приказују збор у Орашцу и Битку на Мишару снимане су на обалама Саве и Дунава у Београду, највише на Ади Циганлији, као и на Београдској тврђави, у Топчидерском парку, Бањичкој шуми и на Бањичком пољу. У филму се појављује више од 1.000 статиста, војна коњица. Неколико стручних консултаната је радило на филму. Сцене у ентеријеру снимане су у хотелу Париз, на простору данашњег Безистана. Реквизите и сценографију обезбедило је Народно позориште из Београда. Када је снимање завршено, негативи су послати у Париз, како би их Пате развио.

Објављивање филма

Пријем мини|Реклама за филм из 1911. године. Филм Карађорђе је премијерно приказан у хотелу Париз у Београду 23. октобра [О. С. 10. октобра] 1911. године. Овој пројекцији присуствовали су само представници медија. Истог дана, филм је приказан пред краљем Петром у данашњем Старом двору. Премијерно је представљен широј јавности 30. новембра [О. С. 17. новембра] 1911. године, такође у хотелу Париз. Након тога, приказан је у Нишу, Смедереву, Ваљеву, Скопљу и Сарајеву. Према оригиналном плакату филма који је сачуван, биоскоп је приказивао филм четири дана, „свако после подне у 3 и увече од 9 сати драму”, снимљену у Београду. Цене за дневне и вечерње представе биле су 1 динар (I место) и 0.60 динара (II место). На плакату је било наведено „да се карте могу раније добити, а да бесплатне улазнице не важе никоме”.

Иако је званично назван Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, дистрибуиран је под називом Карађорђе. Био је то први дугометражни филм који је приказан у Краљевини Србији, али и на ширем подручју.