Валниш је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2022. било је 25 становника.
Географија Село Валниш налази се у брдско-планинском пределу југоисточне Србије, у општини Бабушница, на југоистоку Лужничке котлине. Валниш је сеоско насеље полузбијеног типа, смештено на долинским странама Валнишке реке и њених притока. Насеље обједињује три физиономске целине: Село - главни део села, и два одвојена (приближно до 500 -{m}-) засеока - Пејчинце и Поповце. Надморска висина насеља је у зони од 600 до 700 метара.
Површина сеоског атара износи 768 хектара. Ако пођемо са источне стране према југу па уоколо, валнишки атар граничи се са атарима села: Студена, Стрелац, Раљин, Кијевац и Куса Врана.
Највиши врх Столске планине, Рњос са 1274 мнв налази се у атару села Валниш. Планина Рњос и њен истоимени највиши врх налазе се североисточно у односу на село. Југозападно од села је брдо Градиште, на коме је и тромеђа атара села Валниша, Студене и Стрелца, док је највиши врх Градишта, Кале (843 мнв) у стрелачком атару. Северозападно од насеља је брдо Љубаш, док је источно - југоисточно узвишење Поглавје.
Хидрологија Неки од сеоских врела и извора су: Врело, Суво врело, Шопа, Лукина шопа, Свињарник, Говедарник, Водни бик.
Са неких сеоских извора вода је спроведена до појединих кућа, а становништво такође користи и воду из приватних бунара. Раније су се за пиће користили и многи кладенци. У селу постоје и две јавне чесме, спомен-чесма у центру села и чесма на месту Церичје (која дуги низ година није у функцији).
Речица која протиче кроз село назива се Валнишка река. Она настаје сустицањем неколико потока који извиру изнад села на јужним падинама Рњоса. Даље протиче кроз само село ка западу при чему се у њу уливају још понеки поточићи. Река наставља свој ток северним подножјем брда Градиште ка селу Стрелац, пролази кроз сужење у подножју између брда Дел и Градиште и улива се као десна притока у реку Мурговицу испред моста на улазу у село Стрелац. У реци, односно у потоцима притокама, примећено је присуство поточног рака. На Валнишкој реци и потоцима који се у њу уливају некада су радиле многе воденице поточаре.
Такође, у атару Валниша, северно од насеља, на југозападним падинама Рњоса извире и протиче Тодорова река, која у свом даљем току низводно прелази у атар села Раљин где се потом улива у Раљинску реку као њена лева притока.
Вода са извора на североисточним падинама Рњоса спушта се ка Кусој Врани и улива у Кусовранску реку.
Саобраћајне везе Кроз село пролази (регионални) државни пут -{IIA}- реда (223), на траси између Бабушнице и села Звонце. Село Валниш налази се на половини пута између Бабушнице и Звоначке бање од којих је удаљен по око 14 километара. Село је од Пирота путем преко Бабушнице удаљено око 40 -{km}-, док је од Пирота путем преко кањона реке Јерме и Звоначке бање удаљено око 47 -{km}-. Од давнина па све до изградње друмског пута, односно успоставе аутобуске линије, из села се до Пирота најчешће ишло старим путем (Пазарсћи пут) преко планине, долином Камичке реке преко села Камик и Присјан.
Историја Археолошки локалитети и антички остаци У целој Лужници, материјални трагови античке насељености су многобројни, али већином археолошки неиспитани и данас се налазе у лошем стању или су готово у потпуности уништени.
У селу Валнишу, преко пута садашње Набавно-продајне задруге, 1890. године пронађена је пећ за печење грнчарије. У месту званом Селиште ископане су земљане водоводне цеви, жрвањ за млевење жита и остаци неке ковачнице. Приликом копања бунара, на шест метара дубине пронађени су јеленски рогови, а при копању другог бунара на 12 метара дубине пронађен је плот од прућа. То нам говори да је ту много раније постојало људско насеље које је услед тектонских покрета у земљиној кори потонуло и прекривено каснијим, младим наслагама земљине коре. За сада су у селу идентификована три античка археолошка локалитета, али нису вршена никаква даља истраживања.
У близини села, на брду Градиште у атару Стрелца, налази се и археолошки локалитет Градиште-Кале са остацима некадашњег римског утврђења за који се сматра да је био касноантичко-рановизантијски кастел. На жалост овај локалитет нашао се на мети многих дивљих златара. Трагајући за личним материјалним богатством трајно је уништено културно-историјско благо немерљиве вредности.
Време под отоманском влашћу и ослобођење од Турака Владимир М. Николић у књизи Из Лужнице и Нишаве пише: „Села која припадају сливу мале речице Мурговице, па преко црвено–јабучног рида носила су у турско време назив: Буковик”. Ипак, овај назив се у народу није задржао.
Валниш је забележен у списку џелепкешких дажбина из 1576 - 1577. године под именом Илваниш. Имао је једно џелепкешко домаћинство, односно домаћинство које чува најмање 25 оваца те плаћа овчарски данак, на сваких 25 оваца даје по једну овцу.
По причи, један од караванских путева водио је преко села: Радошевца, Ваве, Стола, Кијевца, испод Рњоса, на Пресеку и Беринску Чуку, где су хајдуци на саставу путева сачекивали караванџије и отимали прикупљени данак и злато.
Помиње се да је у првој половини деветнаестог века село Валниш задесила епидемија куге и преполовила становништво. Податак да је 1815. и 1838. год. харала куга у Пироту могу се наћи у запису у руском апостолу у Стрелачкој цркви.
„У Валнишу је отворена школа 1856. године у кући валнишког свештеника Миладина Ристића. Учитељ је био Андрија Крстић из села Берин Извор, који је у школи радио две, три године. Школа је била сасвим примитивног уређења. Имао је годишње по 15 ученика. Плаћали су му ученички родитељи годишње 300 гроша и хранили су га редом.”
У Нишу је 1874. године основана организација тајног завереничког комитета са циљем ослобођења српског народа у Турској и са непосредним делокругом рада на територији Нишког санџака. Поп Раденко из Валниша се у литератури наводи међу највиђенијим људима из села у пиротској кази који је био укључен у рад ове организације. Вероватно се ради о чувеном свештенику Раденку Гмитровићу рођеном у Стрелцу, који је можда у то време службовао у Валнишу.
По државном попису одмах након ослобођења од Турака село је имало 44 домаћинства и 345 житеља (174 мушких и 171 женских). Било је 68 брачних парова и 7 удоваца. Данак грађански плаћало је 70 становника. Валниш је припадао општини Студенској, срезу Лужничком у Пиротском округу.
Описујући простирање границе између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске, М. Ђ. Милићевић у књизи Краљевина Србија : нови крајеви, из 1884. године, између осталог пише:
20. век мини|Спомен-чесма у центру Валниша Спомен-чесма у центру села посвећена је палим борцима за слободу из балканских, Првог и Другог светског рата. Изграђена је 1972. године. На споменику, изнад чесме, налазе се две велике плоче са именима страдалих мештана и порука: На десној страни зида споменика налази се уметнички приказ војника израђен у плитком рељефу. Према подацима са спомен-чесме, у ратовима од 1912. до 1918. погинуло је тридесет троје мештана, док је у народноослободилачком рату од 1941. до 1945. погинуло осамнаест бораца и жртава фашизма.
мини|Погинули у ратовима од 1912. до 1918. године Током балканских и Првог светског рата већина Валнишана, као и други Пироћанци, била је распоређена у Трећи пешадијски пук (пиротски пук) Моравске дивизије.
Из села је на Солунском фронту било 25 ратника. Душан М. Ћирић у својој књизи Ратни доживљаји Пироћанаца у Првом светском рату, поред осталог, описује свој сусрет и разговор о доживљајима из рата са петорицом тада преосталих Солунаца у селу 1968. године. У Првом светском рату Влајко Ј. Стојковић из Валниша одликован је златном медаљом за храброст као и највишим ратним одликовањем - златном Карађорђевом звездом са мачевима, за заслуге и изузетне подвиге. Након што је предложен за унапређење у чин резервног потпоручника и орден Карађорђеве звезде, није доживео да обуче официрско одело са еполетама и стави орден на груди, јер је неколико дана од учињеног подвига погинуо на Црној реци 1916. године.
Прва нова задруга у Лужници после Првог светског рата формирана је у селу Валниш, крајем 1931. године. Задруга је регистрована у Окружном суду у Пироту 28.12.1931. г. Председник задруге био је Живко Поповић, благајник Алекса Ристић, магационер Милисав Андреић, књиговођа Душан Ћирић.
Почетком тридесетих година за време Краљевине Југославије Управа Моравске бановине из Ниша финансирала је пројектовање и изградњу макадамског пута Бабушница - Звонце. Та деоница трасе звала се бановински пут.
мини|Погинули у Другом светском рату За време окупације у Другом светском рату, Валниш је као и остала села Лужничког среза која су се налазила са леве стране реке Лужнице подпао под бугарску окупациону зону Југославије. У НОВЈ је учествовало 77 бораца из села. За време Другог светског рата бугарски фашисти спалили су 31 објекат, од тога и једну кућу. Из села је одведено у заробљеништво или интернацију 49 мештана у Бугарску, а 7 у Немачку.
Валнишани погинули у НОБ: Нешић С. Никола је погинуо марта 1942. приликом пробоја из непријатељског обруча на Сувој планини. Милошевић Т. Борисав, Нешић Ђ. Љубисав, Пејчић М. Ђура и Стојановић А. Стојан - Цока су после присуства збору у Стрелцу ухапшени 10. јула 1943. године, подвргнути мучењу и на крају стрељани у Бабушници од стране бугарске полиције. Пејчић М. Никодије, Пејчић А. Павле, Пејчић А. Милисав и Цветковић С. Милорад стрељани су октобра 1943. године изнад села, на месту званом Поглавје, а Никодије је мотком убијен. У мајској офанзиви бугарских фашиста 1944. у Валнишу су брачни пар Димитријевић Р. Драга и Димитријевић С. Радисав бачени у запаљену кућу и изгорели. Милошевић М. Јован је тада стрељан у Ралину где је био гост своје ћерке. Мијалковић Б. Димитрије пао је са руског возила у Нишу и погинуо новембра 1944. Стојановић И. Александар је децембра 1944. погинуо у борби на Космету. Николић Д. Јован погинуо је фебруара 1945. у Косовској Митровици на стражарском месту. Витановић Д. Петар погинуо је јуна 1945. као борац НОВ код Читлука. Костић Т. Божидар погинуо је јуна 1945. на Сремском фронту као курир. мини|Споменик посвећен Драгици Жарковић Спомен-обележје на Церичју посвећено је Драгици Жарковић, партизанки која је у близини тог места убијена у заседи од стране бугарске фашистичке полиције. Споменик се налази у атару села Валниша на месту званом Церичје, поред пута ка селу Студена. У знак захвалности споменик су подигли грађани села Валниша и Студене 1955. године. Некада се на овом месту 4. јула одржавао сеоски вашар који је окупљао и велики број људи из околних села.
Кроз село је 1958. године у радној акцији изграђен пут за друмски саобраћај. Село је електрифицирано средином шездесетих година двадесетог века (1966). Главни пут кроз село је асфалтиран 1976. године, а данас је у врло лошем стању. Фиксну телефонску линију село је добило 1987.
Школство „У Валнишу је отворена школа 1856. године у кући валнишког свештеника Миладина Ристића. Учитељ је био Андрија Крстић из села Берин Извор, који је у школи радио две, три године. Школа је била сасвим примитивног уређења. Имао је годишње по 15 ученика. Плаћали су му ученички родитељи годишње 300 гроша и хранили су га редом.” Иначе, поп Миладин Ристић у чијој је кући била смештена школа, још 1846. у селу Блато био је ученик код учитеља Дамњана, некадашњег кнез Милошевог писара, код кога су ученици били многи каснији свештеници и други виђенији људи. Претпоставља се да су првобитне школе у селима: Драгинцу, Радињинцу, Ралину и Валнишу биле краткога века и изгледа нису дочекале ослобођење од Турака. Њих као такве Милићевић у својој књизи Краљевина Србија и не помиње, као што није помињао ни описмењавање у црквама, манастирима и код приватника, где су деца појединачно описмењавана, без усвојених наставних планова и програма.