Константин Бодин (Дукља, око 1050 — Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је у време свог највећег опсега обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Био је син и наследник краља Михаила I. За време очеве владавие учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овенчан царским достојанством. На пролеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке Архириза, угледног племића из јужноиталијанског рада Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и унутрашње српске области, од Рашке на истоку до Босне на западу, чиме је објединио готово све српске земље. Око 1090. године, пао је у византијско заробљеништво, али накратко, тако да није изгубио престол. Након тога његова власт почиње да слаби, а првенство у борби против Визнтије већ од 1091. године преузима Вукан, велики жупан у унутрашњим областима Србије, услед чега је Бодинова непосредна власт сведена на приморске области.
Од јужнословенских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Раније се претпостављало да је умро 1100. или 1101. године. Новија истраживања указују на могућност да је преминуо већ око 1099. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра.
Младост По Летопису попа Дукљанина, Бодинов отац Михаило имао је једанаест синова, седам из првог брака с ћерком бугарскога цара Самуила и четири из другог брака са византијском принцезом. Бодинова браћа су: Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврило и Мирослав, а полубраћа из Михаиловог другог брака са рођаком византијског цара Константина IX су: Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор. Летопис помиње и извесног Радослава, али није познато да ли је Радослав заправо био Бодинов брат или стриц. Бодинова браћа из првог брака су изгинула током рата са Византијом 1072-1075 године. Ана Комнина помиње да се Мономахат, превртљиви дука Драча, на вест о доласку новог дуке из Цариграда, Георгија Палеолога, склонио 1081. године код Бодина и Михаила. Изгледа да је био савладар оца, што је могуће јер су му остала браћа можда већ била мртва. Отуда Дукљанин о смрти Бодинове браће вероватно доноси тачан податак.
Бодин је још као младић предводио дукљанску војску током рата са Византијом 1072-1075. године, што ће на њега имати велики утицај, који ће се показати у његовој владавини.
За време краља Михаила и Бодина у државној управи су се појављивали сатници који су били заповедници војних одреда од преко 100 ратника, владари су њима поверавали цивилне односе различите садржине.
Учешће у устанку из 1072/73. године мини|Словенски устанак (1072) у источним српским и суседним областима, на челу са Констатином Бодином и Ђорђем Војтехом
Константин Бодин је био син првог српског краља Михаила. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије.
Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војводом Петрилом у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар, што је разбеснело цара Византије. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир светих Срђа и Ваха одакле је пребачен у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и наследника на владарском престолу Србије (док се у другим изворима спомиње да их је унајмио сам Михаило). Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Бугарском.
Владавина Савез са Норманима и освајања На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке Архириза, вође из норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо.
У октобру 1081. Роберт Гвискар, вођа Нормана из јужне Италије, искрцао се код Драча, и опколио град. Према споразуму са Ромејским царством Бодин је био дужан да пружи помоћ Византији, он је довео своје трупе у близину Драча, али у одлучујућем тренутку, видевши да Византијска војска губи битку, повлачи се не узевши учешћа. Ана Комнин то образложује са разлогом. То је зато што је Бодин прво хтео да види да ли ће византијска војска да изгуби па да се повуче, што се и десило, али је зато слао снаге да узнемиравају Нормане. Заиста се византијска војска код Драча распала, јер су се помоћни турски одреди разбежали, а ни сам цар није хтео да учествује у бици, јер је био рањен, а ни Бодин није хтео да се придружи борби. Његова одлука је била драматична, јер је тек преузео врховну власт у Дукљи и још се није био учврстио.
Ипак су се ти догађаји десили после неколико месеци после очеве смрти, а Бодинов стриц Радослав, који је тада управљао Травунијом и Захумљем, представљао му је опасност за наследство престола, па је то и још један разлог зашто је повукао војску, па је стога Бодин наредних годину дана, учвршћивао своју власт у Дукљи. Летопис попа Дукљанина помиње да је Михаила наследио Радослав и када је наследио престо сазнао је да је Бодин жив и да је заточен у Антиохији из које је био уз помоћ спретних људи извучен. Радослав је Бодину дао Грбаљ и Будву, али се 16. године Радослављеве владавине побунио и узео престо уз помоћ своје браће, а Радослав се повукао у Требиње где је умро у дубокој старости.
Владавину краља Радослава не записују други извори. Ана Комнин јасно помиње да је 1081. године, када је и Михаило умро, Бодин био савладар. Његове владавина не може хронолошки да се уметне, једино ако се подразумева савладарство са Михаилом, када је Бодин отишао у рат 1081. године и оставио Радослава да влада својим областима Травунијом и Захумљем. Вероватно је зато и повукао своју војску из Драча, да би завршио сукоб са Радославом, који је вероватно завршен већ 1082. године.Ако је Бодин уклонио 1082. године, значи да је савладарство Михаила и Радослава почело од 1066. године
мини|Дукљанска Србија и Држава Нормана
Изгледа да Бодин ова освајања није вршио ради стицања привремене превласти или ратног плена, већ је то последица дугорочне планиране стратегије, која се вероватно развијала у Бодиновој глави још од пораза 1072. године, вероватно му је то дало одлуку на који начин да управља освојеним земљама. Тако је Бодин, крунисан за бугарског цара, доживео издају Ђорђа Војтеха, бугарског бољара који га је позвао у устанак против Ромеја. Изгледа да Бодина током ове кампање становници тих области нису сматрали за легитимног владара. Потврда о овоме би се могла наћи у томе да је крштено име Константин хтео да промени у Петар, највероватније зато што се Симеонов син звао Петар, како би задобио симпатије становника на тим просторима. Освајања 1083. године требала су да имају стални карактер, а да би се то постигло морало се другачије поступити со освојеним територијама, зато је 1083. године поставио двојицу жупана из Дукље, Стефана у Босни и Вукана и Марка и Рашкој, и да тамо успоставе нову династију. Мавро Орбин овај део текста доноси у нешто другачијем значењу наглашавајући да је Бодин поделио Рашку на два дела и тамо послао Марка и Вукана. Занимљиво да је Орбинов запис на маргини да је у другим изворима овај Марко познат и по имену Мавро. Међутим, данас сачувани изворе не донесе податке о овом Мавру. И како Дукљанин пише, заклели су се да ће поштовати њега, његове синове и наследнике. Изгледа да Стефан није рођен у Дукљи, већ је био домаћи великаш, који је требало да помогне Бодину у Босни.
Напад на Драч Пошто је Бодин 1083/1084. године завршио освајања према унутрашњости и држећи јако своје вазале у Рашкој и Босни, окренуо се ка јужној граници. Нормани су се и даље јако држали у Драчу, што је и омогућило Бодину да освоји Рашку и Босну. Преко своје жене Јаквинте, Норманке и Барија, успео да преговара са Норманима и да склопи савез. Јула 17. 1085. године Робер Гвискард је изненада умро и расуло је настало између Норманима, што је довело до безвлашћа на јужној граници Дукље. То је Бодину омогућило да осваја територије у правцу Драча, и како Дукљанин пише, освојио је и сам град Драч.Бодин вероватно није заузео Драч, али је сигурно дошао у непосредну близину Драча и можда преговарао о његовој предаји. Међутим Византијци су решили своје проблеме и кренули у противофанзиву. Ана Комнин наводи да је Јован Дука, шурак цара Алексија, добио јаку војску како би победио Далмате у Драчу тј. Бодина, јер је Бодин освајао градове и трговишта и припајао их својим територијама. Јован Дука је успео да заузме тврђаве које су припадале Вукану, да би на крају победио и заробио Бодина. Ана Комнин наводи да је Бодин био ратоборан и пун подлости, јер је нападао стално најближа трговишта и градове, иако је и сам хтео да обнови добре односе са Византијом. Тај епитет је добио дипломатском активношћу против византијских интереса.
Када је Јован Дука око 1090. године поразио и заробио Бодина, он се врло брзо нашао на слободи, али од пораза никада се није потпуно опоравио. Овог пута је склопљен мир којим је Бодин био обавезан да врати Византији све поседе са драчког темата. Већ 1091. године, Бодин је хтео да прекрши договор, као и његов вазал Вукан, али се овог пута преусмерио ка византијском Дубровнику.
Константин Бодин, под утицајем своје супруге, хтео је да ојача своје синове, уз помоћ њихове везе. Средином 90-их година, најстарији од њих могао је да има више од 15 година. Постојала је могућност да у случају краљеве смрти пре него што они достигну зрелост, синови могу да изгубе власт над државом, и да то иде у корист владара у Травунији, Радославовог најстаријег сина, Бранислава. Бранислав је прихватио да влада у Травунији после смрти оца, али је приговарао против признања краљевског суверенитета.
Црквена политика 160п|мини|десно|Кривотворена исправа у облику повеље анти-папе Климента III из наводне 1089. године