мини|десно|200п|Биста у Ивањици Милинко Кушић (Свештица, код Ивањице, 8. април 1912 — Мајкић Јапра, код Санског Моста, 24. март 1943) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Биографија 1912-1930. Рођен је 8. априла 1912. године у селу Свештици, код Ивањице, у кући Драгомира Поповића. Мајка Милица је умрла седам дана након порођаја, а отац Радован је умро 1913. као војник у Штипу. Милинка су по очевој смрти прихватили деда и баба по мајци - Млађен и Перса Поповић из Свештице. Основну школу и нижу гимназију похађао је у Ивањици, а вишу гимназију у Чачку. Истицао се као добар ђак, занимала га је књижевност, а писао је и сам. Као ученик седмог разреда гимназије у Чачку 1930. године добио је прву награду на конкурсу међународне организације старих ратника из Париза „FIDAC“, за најбоље обрађену тему „Шта мислим о миру и како замишљам срећу коју он пружа човечанству“. На конкурсу су учествовали многи гимназијалци из Краљевине Југославије и других земаља. Министарство просвете је послало његов састав као најбољи у Париз. У лето 1930. Милинко Кушић је добио седмодневно наградно путовање за Париз, о трошку ФИДАК-а. Приликом боравка у Паризу примљен је од стране тадашњег председника Француске Гастона Думерга који му је уручио велику златну медаљу.
1931-1940. После завршетка средње школе уписао се на Београдски универзитет, где је студирао на Филозофском (1931-1935) и Правном факултету (1936-1938). На Филозофском факултету Кушић је студирао српскохрватски језик и југословенску књижевност. Апсолвирао је у редовном року у летњем семестру 1935. Мада је био вредан и добар студент, студије на овом факултету није окончао. Почев од 1932. испољава значајну активност у студентским удружењима и запажену улогу у свим активностима Револуционарног студентског покрета на Београдском универзитету. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1936. године. Постоје индиције да се Кушић на Правни факултет уписао по задатку Партије. Као апсолвент није имао право да буде члан студентских удружења па се, да би и даље деловао у покрету, уписао на Правни факултет. У Ивањици, за време летњег распуста 1937, Кушић говори против режима на једном протестном збору поводом Конкордата. Због тога је био ухапшен и држан у затвору седам дана. После полицијске провале организације КПЈ на Универзитету 1938. за Кушићем бива расписана потерница. Извесно време се прикривао, али се по директиви Партије пријавио Државном суду за заштиту државе. Тако је избегао тортуру Главњаче, али не и истражни затвор на Ади Циганлији, у који је упућен 16. августа 1938. и у коме је остао три месеца. Државни суд за заштиту државе га је 17. новембра 1938. године осудио на годину дана робије због "чланства у Комунистичкој партији Југославије и пропаганде за промену политичког и социјалног поретка у држави насиљем и терором." По изрицању пресуде Кушић је упућен у казнионицу за политичке осуђенике у Марибору, где је остао до 16. августа 1939. године. По изласку са робије, прогнан је у родну Свештицу крај Ивањице. У децембру 1939. по налогу Партије илегално прелази у Ниш како би у својству инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију наставио политички рад. Полиција у јануару 1940. расписује потерницу за Кушићем.
У марту 1940. полиција га проналази и хапси код ујака Добросава Поповића у Нишу, где се скривао. Државни суд за заштиту државе осуђује га 31. маја 1940. због "ширења комунистичке пропаганде и угрожавања јавног поретка" на казну робије у трајању од једне године и три месеца. Робију је издржавао у Сремској Митровици.
1941-1943. Влада Душана Симовића одлучила је на седници од 12. априла 1941. године да се пусте на слободу сви политички осуђеници који су издржавали казне на основу Закона о заштити државе. Из митровачке казнионе Милинко Кушић се враћа у Ивањицу.
Активни је организатор народног устанка у ужичком крају. Када је јула 1941. године формиран Ужички партизански одред, Милинко Кушић је именован за његовог политичког комесара, а касније за члана Главног штаба НОП одреда Србије. Као политички комесар Ужичког одреда и члан Главног штаба Србије дао је велики допринос стварању и раду Ужичке републике.
Под снажним налетом окупаторских снага, познатим као „Прва непријатељска офанзива” ова територија је поново окупирана, а партизанске снаге су се морале повући у Санџак. На ослобођеној територији чији је центар била Нова Варош Кушић је радио на сређивању јединица и њиховом организацијском јачању. Кад је стабилизован фронт на Увцу, Кушић је са Петром Стамболићем, Љубодрагом Ђурићем и Љубишом Урошевићем члан Српско-санџачког штаба. У својим мемоарима Милован Ђилас о Милинку Кушићу пише:
Када је 1. марта 1942. године у Чајничу формирана Друга пролетерска ударна бригада, Милинко Кушић је именован за њеног политичког комесара и члана штаба бригаде. У циљу што бољег и ефикаснијег командовања јединицама Врховни штаб НОВ и ПОЈ делегирао је своје чланове у поједине штабове и команде. Они су, будући да су били чланови Врховног штаба, а неки и Политбироа КПЈ, имали у придатим штабовима неограничена војна и политичка овлашћења. Тако је Друга пролетерска ударна бригада, још пре званичног проглашења у бригаду, добила званичног представника, члана Врховног штаба и члана Политбироа КПЈ Милована Ђиласа. Са Другом пролетерском бригадом Кушић је прошао борбе у источној Босни, на Романији, у Санџаку, Црној Гори, Херцеговини и западној Босни. У јулу 1942, за време борби у сектору Доњег Вакуфа и Бугојна, долази до сукоба између штаба Друге пролетерске ударне бригаде и Милована Ђиласа по питању ангажовања бригаде у акцији напада на Бугојно. Ђилас је Другу пролетерску бригаду прогласио за пљачкашку јединицу а штаб бригаде оптужио да допушта пљачку. У свом извештају Врховном штабу од 20. јула 1942. Ђилас пише:
Крајем августа 1942. године, након ослобођења Мркоњић Града, извршене су велике кадровске измене у Другој пролетерској ударној бригади. По одлуци Врховног штаба Кушић је 25. августа 1942. отишао из Друге пролетерске бригаде. Саопштено му је да је постављен за руководиоца Политодела Прве крајишке бригаде. Врховни штаб своју одлуку о смењивању штаба бригаде није доносио само на бази Ђиласовог извештаја већ и извештаја Политодела бригаде који се такође био „закачио" са члановима штаба бригаде, а нарочито са његовим политичким комесаром Кушићем. У извештају Политодела о стању у бригади и о њеном руководству се наводи следеће:
Међутим, тадашњи командант Друге пролетерске ударне бригаде Љубодраг Ђурић, у свом сведочењу датом Средоју Урошевићу, наводи:
Милован Ђилас у својим мемоарима одговорност за смену Кушића приписује Спасенији Цани Бабовић, тадашњој заменици политкома бригаде, која је "и према њему [Кушићу] ситничарила, све док није успела да га смене."
Након што је 2. септембра 1942. смртно рањен командант Прве крајишке ударне бригаде Ивица Марушић Ратко, Милинко Кушић је постављен за њеног новог команданта. Са Првом крајишком бригадом прошао је борбе са немачким, усташко-домобранским и четничким снагама у Босанској крајини и 25-одневне борбе на Мањачи; бригада је суделовала у ослобођењу Јајца септембра 1942. године и у Бихаћкој операцији од 2. до 4. новембра 1942. За успехе у Бихаћкој операцији Прва крајишка ударна бригада и њен командант Милинко Кушић су похваљени од Врховног штаба НОВ и ПО Југославије.
Кад је 9. новембра 1942. године формирана Четврта крајишка дивизија, Милинко Кушић је именован за њеног политичког комесара. Пишући о свом сусрету са Милинком Кушићем на улици у Бихаћу Милован Ђилас наводи:
У току Четврте непријатељске офанзиве, Четврта дивизија је водила најпре одбрамбене борбе на правцу Сански Мост–Босанска Крупа и успешно задржавала наступање непријатеља. Под веома тешким условима на планини Грмеч водила је жестоке борбе. Уз велике напоре и губитке дивизија се у борбама између 11. и 13. фебруара 1943. године пробила из окружења и тада учествовала у операцијама на Грмечу, у Подгрмечу и на Козари.
Као и велики број бораца, Милинко Кушић је оболео од пегавог тифуса и као тешки болесник извршио самоубиство, 24. марта 1943. године, у селу Мајкић Јапра, код Санског Моста. Сви други досад објављивани датуми Кушићеве смрти нису тачни. Извештавајући о овом трагичном догађају, командант Четврте крајишке дивизије Јосип Мажар Шоша навео је Штабу 1. корпуса:
У извештају штаба Првог босанског НОУ корпуса од 25. марта 1943. Врховном штабу НОВ и ПОЈ наведено је: "Кушић је извршио самоубиство у великој температури од тифуса."
Међутим, Љубодраг Ђурић сматра да је Кушић заправо извршио "протестно самоубиство":
Немања Девић наводи да је "партизанска штампа, која је известила о Кушићевој смрти, прикрила и начин погибије и довела је у везу са непријатељском делатношћу".
Почасти и наслеђе Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 9. маја 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја Југославије.
Основна школа „Милинко Кушић” у Ивањици, од средине 50-их година 20. века, носи име овог народног хероја.Основна школа Милинко Кушић: Лична карта , Приступљено 2. фебруар 2013.
Референце
Литература
Спољашње везе Интернет портал Ивањица: Знамените личности, Приступљено 2. фебруар 2013.
Категорија:Рођени 1912. Категорија:Умрли 1943. Категорија:Ивањичани Категорија:Револуционарни студентски покрет Југославије Категорија:Комунисти Србије Категорија:Југословенски партизани Категорија:Политички комесари НОВЈ Категорија:Борци Друге пролетерске бригаде Категорија:Погинули партизански команданти Категорија:Народни хероји - К