Џон Черчил, први војвода од Марлбороа (; 26. мај 1650 — 16. јун 1722) је био енглески војсковођа и државник који је служио пет монарха крајем 17. и почетком 18. века. Командовао је енглеском војском и војском Велике алијансе током Рата за шпанско наслеђе. Аутор једне од Черчилових биографија, Марлборо: његов живот и време (), је Винстон Черчил, његов потомак и енглески државник.
мини|десно|Џон Черчил, први војвода од Марлбороа у својим тридесетим
Његова супруга била је Сара Черчил, војвоткиња од Малбороа.
Војна служба
Под Чарлсом II и Џемсом II Као капетан налазио се у енглеском Експедиционом корпусу који је учествовао у француско-холандско-шпанском рату (1672-1678). Том приликом својом храброшћу привукао је пажњу великих француских војсковођа Кондеа и Тирена. На енглеском двору врло је брзо напредовао, нарочито после доласка Џемса II на престо. Од 1685. био је генерал-мајор и заменик команданта краљевске војске против побуњеног војводе Џемса Монмета (); победа над побуњеницима код Сеџмура (6. јула 1685) била је углавном његова заслуга. Као генерал-лајтнант је 1688. био на челу краљевске војске, али уместо да нападне Виљема Оранског (касније енглески краљ Виљем III) који се искрцао у Енглеској, Черчил је прешао на његову страну.Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 5), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 560
Под Виљемом III и краљицом Аном У почетку фалачког рата (1688-1697) командовао је енглеском војском на континенту. Наредне гдине угушио је устанак у Ирској, који је изазвао свргнути Џемс II: опсадом је заузео Корк и Кинсејл. Због веза са краљем Џемском, који се налазио у емиграцији у Француској, био је 1692. затворен у Тауеру, али је убрзо пуштен због недостатка доказа. Поново је био на високим положајима задњих година Виљемове владавине, а напредовао је још више доласком на престо краљице Ане (1702), која га је именовала генералним капетаном енглеске војске у земљи и иностранству.
Рат за шпанско наслеђе Велики Малборов војни таленат дошао је до пуног изражаја тек у рату за шпанско наслеђе (1701-1714), у којем је командовао здруженим британским и холандским снагама на континенту. Прве године рата (1702) отео је од Француза неколико тврђава, што му је донело титулу војводе. Две године касније изванредним стратегијским потезом, заједно с аустријским војсковођом принцом Еугеном Савојским тукао је Французе и Баварце код Блиндхајма (13. августа 1704). Поново их је тукао код Рамијија (23. маја 1706), Ауденардеа (11. јула 1708) и Малплакеа (11. септембра 1709). Смењен је 1711. као жртва домаћих политичких сукоба и дворских интрига.
Повукао се из јавног живота, иако га је Џорџ l врато у наклоност 1714. године.
Наслеђе Британци сматрају Малбороа својим највећим војсковођом. Поред принца Еугена био је најзначајнији генерал прве половине 18. века.
Референце
Литература
Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 5), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 560
Категорија:Рођени 1650. Категорија:Умрли 1722. Категорија:Британске војсковође Категорија:Личности Рата за шпанско наслеђе Категорија:Британско племство