Мексико (), званично Сједињене Мексичке Државе (), држава је у Северној Америци. Најсевернија је држава Латинске Америке, док се на на северу граничи са САД, а на југоистику Гватемалом и Белизеом. Налази се између Тихог океана на западу, Карипског мора на југоистоку и Мексичког залива на истоку. Главни и највећи град је Мексико. Званични језик је шпански, а званична валута мексички пезос.
Присуство људи у Мексику датира најмање 8.000 година п. н. е. Мезоамерика, која се сматра колевком цивилизације, била је дом бројних напредних цивилизација. Шпанска колонизација је почела 1521. године савезом који је поразио Царство Астека, након чега је основана колонија Нова Шпанија док је главни град био Теночтитлан. Нова Шпанија је постала главни центар трансокеанске економије током Великих географских открића, подстакнута рударством сребра и својим положајем као чворишта између Европе и Азије.
Током 1810-их Шпански рат за независност довео је до Мексичког рата за независност, након чега је окончана владавина Шпанске империје. Године 1848. Мексико је изгубио скоро половину своје територије због америчке инвазије. Крајем 19. века владала је дуга диктатура Порфирија Дијаза, чија је политика модернизације довела до тешких друштвених немира. Мексичка револуција из 1910. довела је до свргавања Дијаза. Мексико је доживео брзу индустријализацију и привредни раст између 1940-их и 1970-их. Крајем 20. века дошло је до померања ка неолиберализму, обележеног потписивањем Северноамеричког споразума о слободној трговини (НАФТА) из 1994.
Мексико је земља у развоју, уз једну од највећих економија на свету. Прва је у Америци и седма држава на свету по броју локалитета у склопу Унескове Светске баштине. Једна је од 17 земаља света са највећом биолошком разноликошћу, односно пета по биодиверзитету. Позната је туристичка дестинација, као и једна од најпосећених држава на свету. Велика економија и становништво, глобални културни утицај и стална демократизација Мексика чине га регионалном и средњом силом, која се све више сматра силом у успону. Мексико је члан бројних међународних организација, међу којима су Уједињене нације, Г20, Организација за економску сарадњу и развој, Светска трговинска организација, Азијско-пацифичка економска сарадња и Организација америчких држава, као и посматрач у Савету Европе.
Етимологија 175п|мини| Страница из Кодекса Мендоза, на којој је представљен глиф Мексика у центру Анавака. Данашња држава Мексико јесте политички ентитет који је настао у 19. веку. Од потврђивања федералне државе, званично име ове земље јесте Сједињене Мексичке Државе, иако се у Федералном уставу Сједињених Мексичких Држава из 1824. године користе наизменично изрази као „мексичка нација“ и „Сједињене Мексичке Државе“.Устав Сједињених Мексичких Држава (1824), passim</ref> Федералним уставом Сједињених Мексичких Држава из 1857. године озваничава се име „Мексичка Република“, али у самом тексту и овог устава, и даље се користи име „Сједињене Мексичке Државе“.<ref>Устав Мексичке Републике (1857), passim Важећи устав, изгласан 1917. године, успоставља назив „Сједињене Мексичке Државе“ као званично име државе.
Назив „Мексиканац“ () користио се у шпанском језику од првих контаката Европљана са америчким домороцима па све до данас, и то у различитим значењима. За Шпанце 16. века, Мексиканци су били становници Теночтитлана, а њихов језик — наватл — називао се мексичким (). Током колонијалног доба, креолци и Европљани који су се настанили у Вицекраљевству Нова Шпанија користили су тај термин за саме себе. Вође рата за независност такође су били неодлучни у именовању, како државе тако и њених становника. Почев од Плана у Игвали 1821. када је проглашена независност Мексика, држава ће дефинитивно добити име Мексико, а њени становници ће се називати Мексиканцима.
Сама реч „Мексико“ потиче из домородачког језика наватл, чије је значење врло дискутабилно. Ради се о речи -{Mēxihco}- изговара се „мешико“) којом се именовала престоница народа Мешика, тј. Астека. Према Бернардину де Саагуну, ова реч значи „на пупку месеца“. Ову претпоставку касније су усвојили и Сесилио Робело, Алфонсо Касо и Гутијере Тибон, која је добила на својој популарности преко бесплатних уџбеника. Критике на рачун ове теорије ишле су у правцу тврђења да морфологија језика наватл не дозвољава деривацију топонима на основу предложених речи. Франсиско Хавијер Клавихеро је предлагао да би овај топоним требало да се тумачи као „место у Мечитлију“, тј. „Уицилопочтли“, јер је Мечитли било једно од алтернативних имена. У истом тексту, Клавихеро додаје напомену у којој каже да је једно време веровао да ова реч значи „у средини магвеја“ (магвеј је друго име за агаву), али преко историје Мешика тј. Астека, дошао је до закључка да се овај топоним односи на главног астечког бога.
Историја
Преколумбовски период мини|десно|230п|Пећина Куева де ла Оља културе Пакиме Тренутну територију модерног Мексика откриле су и настаниле номадске групе ловаца и сакупљача пре 30.000 година. Око 9000. године пре н. е, развили су се процеси који су довели до доместикације биљака као што су бундева или тиква у долини Тевакан и планине Тамаулипаса. Кукуруз је припитомљен око четврт миленијума пре наше ере и представљао је прави бум који је довео до стварања првих насеобина у Средњој Америци.
Становници региона познатог као Аридоамерика и даље су водили номадски живот, мада су такође одржавали везе са Средњоамериканцима. На неким местима могу се видети трагови насеобина од најстаријих времена, као нпр. Куева де ла Пера (12.000 година п. н. е.), Куева де ла Канделарија (8.000 година п. н. е.), Ел Кончалито (1000 година п. н. е.), као и пећинско сликарство на Сијери де Сан Франсиско.
Први почеци средњоамеричке цивилизације смештају се у период од 2500. п. н. е., када настају грнчарство и прве земљорадничке насеобине до 1500. п. н. е. Током преткласичног средњоамеричког периода који подразумева период између 15. века п. н. е. и 4. века п. н. е., раширила се олмечка култура по целој Средњој Америци. Неки од битних центара олмечке цивилизације били су Вента, Трес Запотес, Теопантекванитлан. Након опадања олмечке културе, дошло је до истовременог процвата неколико различитих култура. На западу Средње Америке цветала је традиција гробова са удубљењима, у Мексичком заливу развијала се епиолмечка култура, као и Средњоамерички продужени календар.
мини|лево|230п|Фриз у мајанском граду Тонина Око 2. века настаје Класичан средњоамерички период који траје до 8. века. У овом периоду истичу се култура настала око града Теотивакан и култура Маја. Прва је контролисала трговину у центру Мексика и имала је јаке савезнике као нпр. Монте Албан. Средњоамеричка цивилизација се проширила ка северу све до насеобина у пустињи, као нпр. Кемада, и допринела је развоју народа Оасисамерике, као нпр. антички град Пакиме.
мини|230п|Пирамида у Чичен Ици Након опадања култура Теотивакана и Маја, између 10. и 12. века, настаје Тољан-Чикокотитлан, престоница толтечке културе која је допринела напретку културе Микстека и других народа Средње Америке. Након Толтека, главну улогу у средњоамеричкој култури преузели су Мешике (аутохтони назив за Астеке), који су 1325. основали град Мексико-Теночтитлан из ког су владали највећом државом која је икад постојала у преколумбовској Средњој Америци, и коју су 1521. године освојили Шпанци.
Шпанско освајање
мини|200п|Ернан Кортес и Чикотенкатл II насликани у Историји Тлакскале Након експедиција Франсиска Ернандеза де Кордобе (1517) и Хуана де Грихалве (1518), Ернан Кортес је стигао у Козумел и дошао до обала Табаска, где се одиграла битка код Сентле, у којој су Маје потукле шпанског конкистадора. Овде је Кортес основао Санта Марија де ла Викторија, где је на поклон добио домороткињу Малинцин, далеко познатију као Малинче, која је остала уз њега целог живота и верно му служила као преводилац.
Фебруара 1519. године Кортес је са својим људима стигао у Веракруз, одакле је наставио ка унутрашњости средњоамеричког континента. Ту је склопио савез са неким племенима и наставио ка астечкој престоници Теночтитлану у потрази за златом и другим драгоценостима. На том путу је поразио неке астечке савезнике, као нпр. у покољу у Чолули.
Владар астечког царства у време доласка Шпанаца био је Монтезума II, који је Шпанце примио на мирољубив начин, али је покољ у Токскатлу који су извршили Шпанци изазвао побуну међу Астецима и натерао их да се дигну на оружје. Том приликом, Монтезума је био убијен, а на његово место дошао је његов брат, Квитлавак. Квитлавак је 1520. године нанео пораз Шпанцима, али је убрзо умро од великих богиња. Богиње, које су у Америку донели са собом конкистадори, током двадесетих година 16. века однеле су животе више милиона Астека. Кватемок, последњи вођа Теночтитлана, ухапшен је 13. августа 1521. године и погубљен 1525. године,. Тачан датум Кватемоковог погубљења није познат, као ни место где је сахрањен.
Колонијално доба мини|десно|200п|Антонио де Мендоза и Пачеко, први вицекраљ Нове Шпаније. Након освајања Теночтитлана, Ернан Кортес је преузео власт као генерал капетан Вицекраљевства Нове Шпаније. Године 1527. основана је Краљевска Аудијенција Мексика. Први вицекраљ био је Антонио де Мендоза и Пачеко, који је ступио на дужност 1535. године. Новом Шпанијом владало је укупно 63 вицекраља током скоро 300 година шпанске доминације. Шпанска власт је повремено била суочена са домородачким отпором, као нпр. Рат Чичимека (1546), Микстонов рат (1540—1551), Побуна Перикуа (1734—1737) и побуна Маја из Систеила (1761).
Привреда Нове Шпаније почивала је на рударству, захваљујући коме је ово вицекраљевство могло да развије и друге активности, нарочито занатство и пољопривреду, које су претвориле регионе области Бахио и долине Мексика и Пуебле у богате пољопривредне регионе са развијеном индустријом.
Трговина Вицекраљевства обављала се у две луке: Веракруз у Мексичком заливу и Акапулко на Пацифику. У Акапулко је стизала роба са Филипина, одакле се даље транспортовала копном до Пуебле, града Мексика и Веракруза, а одатле се даље слала у Шпанију или у друге луке на Атлантику. Све до реформи које су извели Бурбони у 18. веку, трговина између вицекраљевстава није била дозвољена.
Током 300 година постојања Вицекраљевства створен је велики део културног идентитета и традиције модерног Мексика. Вицекраљевство Нове Шпаније дало је и многе светски познате личности, као што су Сор Хуана Инес де ла Круз, или Хуан Руиз де Аларкон на књижевном пољу, или Мануел Толса на пољу архитектуре. У области хемије истиче се Андрес Мануел дел Рио, проналазач ванадијума.
Житељи Нове Шпаније исповедали су углавном католицизам. Инквизиција се трудила да искорени домородачку идолатрију.
Независност
мини|175п|Документ проглашења независности Мексичког царства. Француска окупација Шпаније на почетку 19. века подстакла је појаву више покрета за независност широм америчког континента. Године 1808. Нова Шпанија претрпела је политичку кризу која се завршила државним ударом и збацивањем вицекраља Итуригараја.
Борба за независност Мексика почела је 16. септембра 1810. године, када је свештеник Мигел Идалго у градићу Долорес у држави Гванахуато позвао на борбу против шпанске доминације. Идалго је заслужан за укидање ропства у Мексику. Следеће године, 1811, Идалго је заробљен заједно са другим вођама устанка и стрељан у Чивави 31. јула.
Након његове смрти, вођство над покретом преузео је свештеник Хосе Марија Морелос, који је заузео кључне јужне градове. Године 1813. Морелос је сазвао Конгрес у Чилпансингу, на ком је 6. новембра донета Декларација о независности Северне Америке, а Мексико је добио свој први устав, проглашен у Апацингану. Две године касније, 1815, Морелос је заробљен и погубљен.