Црногорци су јужнословенски народ који претежно живи у Црној Гори. Укупно их има око 330.000, од чега 256.436 живи у Црној Гори према резултатима пописа из 2023.

Углавном су православне вјере, а према пописном изјашњавању говоре углавном црногорским или српским језиком. Изван Црне Горе као матичне државе, признати су као национална мањина у сусједним државама (Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској). За време постојања бивше Југославије, били су један од њених конститутивних народа. Изван региона, дио националних Црногораца живи у дијаспори, углавном у државама западне Европе и Сјеверне Америке.

Културолошки, не постоје разлике између Срба и Црногораца, осим политичке историје. Спорови између српске и црногорске културе настали су из политичких и државних разлога. Идентитетска садржина црногорске нације се и даље формира те представља недовршену појаву.

Назив

Назив за националне Црногорце је настао тако што је општем појму Црногорци, који се у свом основном, односно демонимском значењу односи на становнике Црне Горе, придодато још једно, сасвим посебно национално значење, чиме је поменути појам поред своје изворне функције демонима добио и додатну функцију националног имена. Сходно томе, данашњи национални Црногорци дјеле свој назив са осталим носиоцима црногорског имена, а пре свега са Србима у Црној Гори, који су се у завичајном смислу одувјек називали Црногорцима, како се називају и данас. Расправе које се међу српским и црногорским националистима воде око пречег права на употребу црногорског имена свједоче да су обје стране, свака из свог угла, веома привржене појму Црногорци, који једна страна употребљава у завичајном, а друга у националном значењу.

Током поменутих расправа, у српском језику је дошло до појаве жаргонских или пежоративних назива за националне Црногорце, од којих се у јавном говору најчешће употребљава појам Милогорци. Назив је скован према личном имену Мила Ђукановића, по угледу на нешто старији појам Титогорци, који је својевремено скован према имену Јосипа Броза Тита. У истом контексту се користе и други жаргонски називи, као што су Монтенегрини или Новодукљани. Примјера ради, митрополит Амфилохије је више пута говорио како његови противници у Црној Гори нијесу Црногорци, већ Монтенегро и Монтенегрини. Раширена употреба поменутих израза се из угла социолингвистике тумачи као свједочанство о постојању нерјешених идентитетских питања у равни интеретничких односа.. Код националних Црногораца, употреба таквих жаргона доживљава се као увреда, дискриминација и оспоравање новоформиране Црногорске нације.„Данас се Црногорке и Црногорци у Србији суочавају са отвореним негирањем њиховог националног идентитета. У медијима и интервјуима се могу чути етикете „Монтенегрини“, „Дукљани“, „Милогорци“, „Титови Црногорци“ и слично. Дискриминаторне прозивке представљају отворен атак на идентитет и опстанак црногорске заједнице"

Историја

Међу данашњим етничким Црногорцима постоје три различита приступа историји сопственог народа: Први приступ се заснива на тези о конституисању савремене црногорске нације путем њеног постепеног издвајања из српског народа. Ову тезу су својевремено заступали црногорски комунисти, на челу са Милованом Ђиласом,, али и други комунистички интелектуалци"Српска нација може показивати своје асимилаторске амбиције прије свега у односу на црногорску нацију, јер су се обе развиле из истог етничког организма у прошлости, средњовековног српског народа, и дијеле исти језик, религију, културну традицију, па и многе тековине сувремене културе." Стипе Шувар, Социјализам и нације, Први свезак, Глобус, Загреб 1988, , као и део стручњака у оквиру Црногорске академије наука и умјетности, а иста теза је присутна и данас, првенствено међу оним етничким Црногорцима који се у језичком смислу формално изјашњавају као говорници српског језика, а у верском као припадници Српске православне цркве. Други приступ се заснива на тези о потпуној различитости од Срба, односно на тези о континуитету „Дукљана-Зећана-Црногораца” и њиховој етничкој посебности, од времена досељавања Јужних Словена до данашњих дана.Špiro Kulišić: O nekim proučavanjima etnogeneze crnogorskog naroda Ту тезу су заступали и још увек заступају поборници такозване „дукљанске” школе, окупљени око Дукљанске академије наука и умјетности, а иста теза је након 2006. године и званично прихваћена од стране државних институција независне Црне Горе, тако да је данас присутна првенствено међу оним етничким Црногорцима који се у језичком смислу изјашњавају као говорници црногорског језика, а у верском као припадници Црногорске православне цркве. Трећи приступ се заснива на тези о наводној аутохтоности етничких Црногораца као потомака првобитног, односно античког становништва, чиме се негира не само веза са Србима, већ и са Словенима уопште.Miroslav Ćosović (2015): Biofizička antropologija je potvrdila: Crnogorci su starośedioci Та екстремна теза је ограничена на узак круг присталица.

У зависности од тога којој од три поменуте струје припадају, данашњи етнички Црногорци се међу собом разликују по односу према историјском наслеђу. Они први, који држе до своје данашње националне посебности, али не оспоравају ранији заједнички корен са Србима, посматрају историју сопственог народа као развојни процес, те стога средњовековно и рано нововековно раздобље доживљавају као део заједничке баштине. Они други, који сматрају да су „Дукљани-Зећани-Црногорци” одувек били посебан јужнословенски народ, потпуно различит од Срба, посматрају целокупно средњовековно и рано нововековно раздобље као сталну борбу за очување те посебности и инсистирају на несрпском карактеру средњовековне Дукље-Зете и нововековне Црне Горе. Они трећи, који сматрају да су данашњи етнички Црногорци потомци „аутохтоног” становништва из времена пре досељавања Јужних Словена, посматрају историју кроз призму наводне језичке славизације, али истовремено инсистирају на наводном очувању аутохтоне народности, која према њиховим схватањима представља окосницу савремене црногорске нације. На све ове противречности надовезује се још једна, сасвим посебна теорија, коју је својевремено заступао Савић Марковић Штедимлија, тврдећи да је подручје Црне Горе у раном средњем веку наводно припадало „Црвеној Хрватској”, из чега је изводио тезу о хрватском пореклу становништва Црне Горе.

Средњи вијек

У области историје, највеће разлике међу стручњацима, публицистима и другим истраживачима који се баве проучавањем етничких Црногораца и њихове прошлости, постоје управо у односу према средњовековном раздобљу. Тим поводом су се међу етничким Црногорцима обликовале три посебне струје: сепаратистичка, ексклузивистичка и аутохтонистичка.

Поборници аутохтонистичких теорија посматрају досељавање Јужних Словена као окупацију, након које је уследила језичка славизација првобитног становништва. Према њиховим схватањима, средњовековни „Дукљани-Зећани” су били потомци првобитног, односно античког становништва, које је под словенском окупацијом примило словенски језик, али је упркос томе задржало своју народну посебност. Заговорници аутохтонизма се по правилу позивају на етимолошку везу између назива античке Дукље () и назива средњовековне области Дукље (), као и на античко порекло имена Зета, тврдећи да опстанак тих и других античких назива сведочи о континуитету аутохтоног становништва. Такође се позивају и на савремена истраживања у области популационе генетике, односно на истраживања која се односе на генетичку структуру популације на подручју Црне Горе, тврдећи да резултати тих истраживања „доказују” да данашњи етнички Црногорци нису словенског, већ аутохтоног порекла.

На другој страни, поборници ексклузивистичких теорија прихватају сведочанства историјских извора, по којима су средњовековни Дукљани и Зећани несумњиво били Словени, али одлучно одбацују и негирају било какву њихову везу са Србима, тврдећи да су Дукљани-Зећани били сасвим посебан јужнословенски народ, потпуно различит од Срба. Заговорници таквих ставова темеље свој ексклузивизам на чињеници да се у чувеном историографском делу De administrando imperio, најзначајнијем историјском извору за рану средњовековну историју Јужних Словена, тадашњи Дукљани убрајају међу Словене, али без изричитог сврставања међу тадашња српска племена. Тим поводом, у историографији су настала бројна тумачења, а расправе о том питању се воде и данас. Заговорници тезе о етничкој посебности средњовековних Дукљана-Зећана искључују (отуда ексклузивизам) сваку могућност њихове припадности српском народу, прелазећи тим поводом преко свих других историјских извора који сведоче да су становници средњовековне Дукље, односно Зете убрајани управо међу Србе. Поборници „ексклузивног” дукљанства такође прећуткују чињеницу да данашња Црна Гора обухвата не само некадашњу Дукљу, већ и део раносредњовековне Кнежевине Травуније, као и део раносредњовековне Кнежевине Србије, за које се обе области у De administrando imperio изричито каже да их настањују управо Срби, што значи да је подручје данашње Црне Горе већ током раног средњег века било настањено српским народом. Заговорници „дукљанске” школе такође тврде да средњовековне династије и државе Војислављевћа, Балшића и Црнојевића нису биле српске, већ „дукљанско-зетско-црногорске” у смислу етничке посебности. При томе се посебна пажња поклања питању о начину на који је Стефан Немања крајем 12. века прикључио својој држави област Дукље, односно Зете,Živko M. Andrijašević: Crna Gora i Stefan Nemanja - osvajač ili povratnik na đedovinu из чега се изводе историјске паралеле са начином на који је 1918. године извршено уједињење Црне Горе са Србијом. Поборници „дукљанске” школе не сматрају себе сепаратистима, пошто тврде да „Дукљани-Зећани-Црногорци” никада нису били Срби, те самим тим сматрају да никада није било ни њиховог одвајања, односно сепаратизма у односу на српски национални корпус, који означавају као различит и потпуно одвојен.

На трећој страни, поборници старијих теза о постепеном настанку савремене црногорске нације путем њеног етапног издвајања (сепарације) из српског националног корпуса, по правилу су посматрали старију прошлост као део заједничке историје, без инсистирања на негирању историјских извора који су сведочили да су становници средњовековне Дукље, односно Зете били Срби. Највећи део старијих стручњака, окупљених око ЦАНУ, придржавао се званичних смерница о развоју црногорског националног питања, које су средином 20. века усвојене од стране КПЈ и државних власти друге Југославије приликом озваничења посебне црногорске нације. Иако је таква политика била сепаратистичка у односу на српски национални корпус, њен домет је дуго остао ограничен на решавање практичних политичких питања, тако да у то време званични државни и научни кругови нису ни помишљали на стварање посебног „црногорског језика”, нити на прекрајање старије историје. Заснована на савременим тумачењима националног развоја, тадашња званична политика је била усредсређена на новију историју, односно на збивања из 19. и 20. века, тако да је инсистирање на повратном конструисању наводне средњовековне „националне” посебности било сматрано као непотребно и ненаучно. Тиме се желело приказати да је поводом старије историје изабран средњи пут између „просрпских” ставова на једној и „антисрпских” ставова на другој страни. Стратегија „средњег пута” је била примењена у склопу великог историографског подухвата, који је остварен објављивањем вишетомне Историје Црне Горе, чији су први (1967) и други (1970) том покривали средњовековно раздобље. Међутим, крајем 20. и почетком 21. века, државне и научне установе у Црној Гори су почеле да напуштају дотадашњу националну политику, определивши се за постепено прихватање ексклузивистичких „дукљанских” теза.

Рани нови вијек