Турско-италијански рат (у Италији Либијски рат, а у Турској Триполитански рат) је био борба између Османског царства и Италије који је почео 29. септембра 1911. године, а завршио 18. октобра 1912. године (386 дана). Италија је заузела области Османског царства, Триполитанију и Киренајку, територије савремене Либије, а такође и острво Родос и грчко-језични архипелаг Додеканези поред Мале Азије.
Видећи, како су Италијани лако побиједили дезорганизовану масу османске армије, чланови Балканског савеза су напали на Турску, одмах пошто се завршио Турско-италијански рат.
У Турско-италијанском рату свијет је увидио важност техничкога прогреса: радио и авион. 23. октобра 1911. године италијански пилот је летео над турским линијама фронта с извиђачком мисијом. Прво бомбардовање у свијету било је спроведено 1. новембра 1911. године. Италијански авион је бацио бомбу на турски одред у Либији.
Позадина сукоба Претензије Италије над Либијом датирале су од пораза Османског царства од Русије у рату 1877–1878 и наредних догађаја након Берлинског конгреса 1878. године, у којима је Француска окупирала Тунис а Велика Британија преузела контролу над Кипром. Када су италијанске дипломате наговестиле могуће противљење њихове владе, Французи су одговорили да би Триполи могао да припадне Италији, која је у фебруару 1887. дипломатском разменом нота склопила тајни споразум са британском владом. Споразумом је било предвиђено да ће Италија подржати британску контролу у Египту, а да ће и Британија подржати италијански утицај у Либији. Италија и Француска су 1902. године потписале тајни уговор којим је међусобно одобрена слобода интервенције у Триполитанији и Мароку. Споразумом, о којем су преговарали италијански министар спољних послова Ђулио Принети и француски амбасадор Камиј Барер окончано је историјско ривалство обе нације за контролу над северном Африком. Исте године, британска влада је обећала Италији да ће "свака промена статуса Либије бити у складу са италијанским интересима." Те мере су имале за циљ да ублаже италијанску посвећеност Тројном савезу и тиме ослабе Немачку, коју су Француска и Британија сматрале својим главним ривалом у Европи. После Англо-руске конвенције и успостављања Тројне антанте, цар Николај II и краљ Емануеле III склопили су 1909. године Ракониђијску погодбу у којој је Русија признала интерес Италије за Триполи и Киренајку у замену за италијанску подршку руској контроли Босфора. Међутим, италијанска влада мало је учинила да искористи ту прилику и тако је знање о либијској територији и ресурсима остало оскудно у наредним годинама. Уклањање дипломатских препрека поклопило се са све већом колонијалном тежњом. У 1908. години италијански колонијални биро надограђен је на Централну управу за колонијална питања. Националиста Енрико Корадини предводио је јавни позив за акцију у Либији и, придруживши се националистичким новинама "Л'идеја национале" 1911, захтевао је инвазију. Италијанска штампа започела је велику кампању лобирања за инвазију на Либију крајем марта 1911. године. Либија је Била фантастично приказана као богата минералима, а бранило је само 4.000 османских трупа. Такође, њено становништво описано је као непријатељски расположено према Османлијама и пријатељски настројено према Италијанима и они су остали да би будућа инвазија била тек нешто више од "војне шетње". Италијанска влада остала је посвећена одржавању Османског царства 1911. године, које је било блиски пријатељ њеног немачког савезника. Премијер Ђовани Ђолити одбацио је националистичке позиве на сукоб око Османске Албаније, на који се гледало као на могући колонијални пројекат, још у лето 1911. године. thumb|Италијански премијер Ђовани Ђолити, 1905 Међутим, Друга мароканска криза, у којој је француска војна акција у Мароку априла 1911. довела до успостављања француског протектората, променила је политичке погледе. Тада је италијанско руководство одлучило да може безбедно да удовољи захтевима јавности за колонијалним пројектом. Тројна антанта је пружала подршку. Британски министар спољних послова Едвард Греј изјавио је италијанском амбасадору 28. јула да ће подржати Италију, а не Османлије. Греј је 19. септембра упутио сталног заменика државног секретара сер Артура Николсона да се Британија и Француска не би требало мешати у италијанске нацрте Либије. У међувремену, руска влада позвала је Италију да делује "брзо и одлучно." За разлику од ангажмана са силама Антанте, Италија је углавном игнорисала своје војне савезнике у Тројном савезу. Ђолити и министар спољних послова Антонино Патерно Кастело договорили су се 14. септембра да започну војну кампању "пре него што су аустријска и немачка влада то знале." Немачка је тада активно покушавала да посредује између Рима и Цариграда, а аустроугарски министар спољних послова Алоиз фон Арентал више пута је упозоравао Италију да ће војна акција у Либији угрозити интегритет Османског царства и створити кризу у Источном питању, што ће дестабилизовати Балканско полуострво и европски однос снага. Италија је такође предвидела ту могућност откако је Патерно Кастело у јулском извештају краљу и Ђолитију изложио разлоге за и против војне акције у Либији и изразио забринутост због балканске побуне, која би вероватно уследила након италијанског напада на Либију, што би могло присилити Аустроугарску на војну акцију у балканским областима на које Италија полаже право.
Социјалистичка партија имала је снажан утицај на јавно мњење, али је била у опозицији и такође је била подељена по том питању. Деловала је неефикасно против војне интервенције. Будући италијански фашистички вођа Бенито Мусолини, који је тада још увек био левичарски социјалиста, заузео је истакнуту антиратну позицију. Слично противљење у парламенту су изразили Гајетано Салвемини и Леоне Кајетани.
Османској влади, предвођеној Комитетом уније и напретка, представљен је ултиматум у ноћи између 26. и 27. септембар 1911. године. Аустроугарским посредовањем Османлије су одговориле предлогом преноса контроле над Либијом без рата и одржавање формалне османске суверености. Та сугестија била је упоредива са ситуацијом у Египту, који је био под формалном османском сувереношћу, али је био под фактичком контролом Британаца. Ђолити је то одбио, а рат је објављен 29. септембра 1911. године.
Војна кампања Почетак ратног деловања thumb|upright| Италијански дирижабл бомбардује турске положаје на либијској територији. Италијанско-турски рат је први у историји у коме је изведено ваздушно бомбардовање авионима и ваздушним бродовима. Италијанско-турски рат је први у историји у коме је изведено ваздушно бомбардовање авионима и ваздушним бродовима.]] 100px|thumb|right|Исмаил Енвер-паша у Киренајки, 1911. Упркос времену које је требало да припреми за инвазију, Армија Краљевине Италије била је углавном неспремна када је избио рат. Италијанска флота појавила се код Триполија увече 28. септембра, али је започела бомбардовање само луке 3. октобра. Град је освојило 1.500 морнара, на велико одушевљење интервенционистичке мањине у Италији. Италијани су одбили још један предлог за дипломатско решавање спора и тако су Османлије одлучили да бране покрајину.
Османлије нису имале велику војску у Триполитанији. Многи османски официри морали су тамо путовати властитим средствима, често тајно, кроз Египат, јер британска влада није дозволила масовни транспорт османских трупа кроз Египат. Османска морнарица је била преслаба да превози трупе морем. Османлије су организовали локалне Либијце за одбрану од италијанске инвазије.. Memoirs of Halil Pasa
Између 1911. и 1912. године, преко 1.000 Сомалијаца из Могадиша, главног града италијанског Сомалиланда, служило је као борбене јединице заједно са еритрејским и италијанским војницима у италијанско-турском рату. Већина стационираних сомалијских трупа враћене су кући тек 1935. године, када су враћени у италијански Сомалиланд у припреми за инвазију на Етиопију.
Искрцавање италијанских трупа у Либији Прво искрцавање италијанских трупа догодило се 10. октобра. Након разорног бомбардовања османских утврђења, град Триполи и околину брзо је освојило 1.500 италијанских морнара и дочекало их становништво (углавном локални Јевреји), које је почело да сарађује са италијанским властима.Tripoli inhabitants welcomed the Italians, p. 36-40 (in Italian)
Тада је оцењено да је италијански контингент од 20.000 војника довољан за комплетно освајање. Тобрук, Дерна и Хомс били су лако освојени, али проблеми су се јавили код Бенгазија. Први прави застој италијанским трупама догодио се 23. октобра у Шар ал-Шату, када их је лош распоред у близини Триполија довео до тога да их готово потпуно опколи покретнија арапска коњица, иза које су стајале неке османске регуларне јединице. Напад је италијанска штампа приказала као једноставну побуну, иако је у њему готово уништен већи део малог италијанског експедиционог корпуса.
Корпус је сходно томе повећан на 100.000 људи који су се морали суочити са 20.000 Либијаца и 8.000 Османлија. Чак је и италијанска употреба оклопних аутомобила и ваздушних снага, обоје међу најранијим у модерном ратовању, имала мало утицаја на почетни исход. У првој војној употреби летелица капитано Карло Пјаца полетео је првим извиђачким летом 23. октобра 1911. године. Недељу дана касније, поручник Ђулио Гавоти бацио је четири гранате на Таџуру (арапски: تاجوراء Tājūrā’), и Аин Зару у првом ваздушном бомбардовању у историји.
Рововска фаза thumb|16. мај 1912: предаја турског гарнизона на Родосу италијанском генералу Амеглљу близу Пситоса.(Из италијанског недељника La Domenica del Corriere, 26. мај– 2. јун 1912).
Либијци и Турци, којих се процењује на 15.000, вршили су честе нападе дању и ноћу на снажно укорењени италијански гарнизон у јужном предграђу Бенгазија. Четири италијанска пешадијска пука у дефанзиви подржавале су крстарице Сан Марко и Агордат. Италијани су ретко покушавали да изврше јуришне нападе.
Напад од 20.000 османских и локалних трупа одбијен је 30. новембра са знатним губицима. Убрзо након тога, гарнизон је појачан 57. пешадијским пуком из Италије. Из Тобрука је стигао и бојни брод Ређина Елена. Током ноћи 14. и 15. децембра, Османлије су напали великом снагом, али су одбијени уз помоћ ватре са бродова. Италијани су изгубили неколико пољских топова.
У Дерни су Османлије и Либијци бројили око 3.500 војника, али су се стално појачавали и очекивао се општи напад на италијански положај. Италијанске и турске снаге у Триполију и Киренајки непрестано су појачаване, јер им је османско повлачење у унутрашњост омогућило да знатно појачају своје трупе.
Трошкови рата покривали су се углавном добровољним прилозима муслимана, Османски официри и људи, оружје, муниција и све друге залихе непрестано су се слали преко египатске и туниске границе, упркос њиховој неутралности. Италијани су заузели Сиди Барани на обали између Тобрука и Солума да спрече кријумчарење и трупе да уђу преко египатске границе, а морнарички блокатори су чували обалу и заробили неколико једрењака.
thumb|left| Италијанске трупе пуцају на Турке у Триполију, 1911. Италијанске трупе су се након кратког бомбардовања 4. децембра 1911. године искрцале на Тобрук заузеле обалу мора и кренуле ка залеђу суочене са слабим отпором.. Ministry of Culture of Turkey, edited by Turkish Armed Forces-Division of History and Strategical Studies, pages 62–65, Ankara, 1985. Мали број османских војника и либијских добровољаца касније је организовао капетан Мустафа Кемал Ататурк. Мала битка код Тобрука 22. децембра завршена је победом Мустафе Кемала. Након тог постигнућа, послат је у ратној четврти Дерне да координира тереном 6. марта 1912. Либијска кампања је до мртве тачке до децембра 1911.