Хафлингер, такође познат и као Авелигнес, је раса коња који се узгајају у Аустрији и северној Италији (наиме град Хафлинг у региону Јужни Тирол) током краја 19. века.
Раса коња Хафлингер, је релативно ниска раса, често су кестењасте боје са ланеном бојом репа и гриве. Имају карактеристичан кас, описан као јако енергичан и усклађен и веома су мишићави, али такође и елегантни. Њихов узгој датира још од средњег века; постоји неколико теорија о њиховом настанку. Пошто су познати по својој издржљивости, сматра се да су настали за употребу на неким планинским теренима. Њихов тренутни изглед је резултат мешавине крвних група арапских и различитих европских раса коња у изворне Тиролске поније. Први примерак ове врсте, 249 Фоли, рођен је 1874. године. 1904. године формирана је прва узгајивачница ове врсте коња. Сви Хафлингери могу да прате своју породичну линију до Фолиа кроз једну од седам крвих лоза. Први и Други светски рат, као и Велика економска криза, имали су штетан утицај на ову расу коња, понекад су се користиле животиње генетски лошијег квалитета, како би се ова раса спасила од изумирања. Током Другог светског рата, узгајивачи су се усредсредили на коње који су били нижи и који су се користили за вучу, војска их је доста користила као товарне коње. Када се рат завршио, акценат је прешао на коње који су били крупније грађе.
У послератној ери, Хафлингер је био укрштен са другим расама коња, а неки узгајивачи су се плашили да је ова раса коња у поновној опасности од изумирања. Међутим, почевши од 1946. године, узгајивачи су се фокусирали на производњу чистокрвних Хафлингера и тада је настао записник о пореклу ове расе. У другим земљама интересовање за ову расу повећало се између 1950. и 1974. године, његова популација је расла, чак и док се укупна популација европских коња смањивала. Број ове расе се непрестано повећавао, а од 2005. године, широм света је постојало скоро 250 000 Хафлингера. У неколико земаља постоје узгајивачнице, али већина Хафлингера и даље долази из Аустрије. 2003. године Хафлингер је постао први коњ који је клониран, и та ждребица се звала Прометеа.
Хафлингери се доста користе за вучу, као и за многе спортове под седлом као што су спортско јахање, дресура и терапијско јахање. Аустријска и немачка војска их још увек користе за рад на брдовитим теренима. Светску Хафлингер Федерацију, међународно управљачко тело, које контролише стандарде Хафлингер расе, састоји се од 22 национална регистра и помаже у постављању узгојних циљева, смерница и правила за чланове организације.
Карактеристике ове расе Назив „Хафлингер“ потиче из села Хафлинг које се налази у северној Италији."Haflinger". Oklahoma State University. 1996. Retrieved 2008-07-16. Раса је такође названа Авелигнес, од италијанског назива за Хафлинг."The Haflinger Horse in its Country of Origin". Haflinger Horse Italy. Archived from the original on 2007-09-27. Retrieved 2008-01-26. Хафлингери су увек боје кестена,"Haflinger". International Museum of the Horse. Retrieved 2012-04-01. и то у нијансама у распону од светло златне до богато златне нијансе. Грива и реп су бели или боје лана."Inspection & Classification Breeding Objectives for the American Haflinger Registry". American Haflinger Registry. Archived from the original on 2008-02-01. Retrieved 2008-01-26. Висина расе се повећала од краја Другог светског рата, када им је висина била 140 центиметара. Жељена висина је данас од 137 до 152 центиметара. Узгајивачи су обесхрабрени од узгајања коња ниске висине, али неки виши коњи могу проћи инспекцију, ако на други начин испуњавају захтеве регистра расе. Хафлингери имају отмено држање главе и светле шаре између ушију. Врат је средње дужине, а део између врата и леђа је веома изражен, рамена су нагнута, а груди су истакнуте ка напред. Леђа су мишићава и средње дужине, труп је дугачак, мишићав и благо нагнут. Ноге су без шара, са широким, равним коленима и снажним скочним зглобовима који показују јасну дефиницију тетива и лигамената. Хафлингер има ритмички кас. Током шетње су опуштени, али енергични. Кас и галоп су еластични, енергични и атлетски, са природном тенденцијом да буду лаки напред и уравнотежени. Мало се примећује рад колена, а галоп има врло изражен покрет према напред и у вис. Током друге половине 20. века једно важно посматрање у узгоју био је темперамент. Захтев за мирном, доброћудном природом постао је део званичних стандарда расе и проверава се током службених инспекција. У неким изворима се помињу две врсте Хафлингера, једни су били краћи и тежи, они су се користили за вучу, а други су били виши и лакши и они су се користили за јахање, у лаганој вожњи кочија и за разна такмичења. Организација за храну и пољопривреду препознаје и „Авелингесе“ и „традиционалне Авелингесе“ као постојеће у Италији, мада је 2007. године остало само 13 коња, укључујући само једног ждрепца.. Food and Agriculture Organization. Archived from the original on 2012-07-11. Retrieved 2011-04-11.. Food and Agriculture Organization. Retrieved 2011-04-11.[тренутно не постоји линк] Међутим, све организације раса препознају и региструју само једну врсту.
Одгајивачки стандарди Сви Хафлингери данас прате једну од својих седам одгајивачких стандарда до Фолија, најстаријег претка ове расе. Ждребцима се обично даје име које започиње словом или словима која означавају њихову сталежну линију. Француска је изузетак где се ждрепцима даје име које започиње словом абецеде, које је означено да се користи за ту годину."Règlement du stud-book français du poney Haflinger" [Rules governing the stud-book of the Haflinger pony] (PDF) (in French). Les Haras Nationaux. December 8, 2010. Retrieved 2012-01-30. У Италији, где имена ждрепцима морају почети словом или словима која означавају одгајивачки стандард, док ждребицама имена почињу словом означеним за одређену годину."Nascita di un puledro" [The birth of a foal] (in Italian). Associazione Nazionale Allevatori Cavalli di Razza Haflinger - Italia. Archived from the original on 2012-10-03. Retrieved 2012-01-30. Седам одгајивачких стандарда су: мини|Хафлингер у Јужном Тиролу.
А - стандард. Порекло воде од Анселма, рођен 1926. године. Једна је од најраспрострањенијих стандарда данас. Анселмо је враћен у крдо када је имао 21 годину, када је недостатак пастува након Другог светског рата довео до забринутости да овај стандард неће опстати и произвео је неколико сталежа, који су данас заступљени у свим Хафлингеровим узгајивачницама широм света. Б - стандард. Порекло воде од Болзана, рођен 1915. године. Мање је уобичајен стандард, осим у Аустрији, где је изузетно јак, али не преовладава другде. Овај стандард се ипак проширио на САД и неколико европских земаља, укључујући и Велику Британију, које успостављају Болзано стандард. М - стандард. Порекло воде од Масима, рођен 1927. године. Италијански ждребац, Масимо, који је први представник овог стандарда распрострањен је у Аустрији и Италији. Н - стандард. Порекло воде од Нибиа, рођен 1920. године. Рано у својој историји, стандард Нибио се поделио на две гране, једну у Италији и једну у Аустрији. Н-стандард је многобројан, са највећим бројем пастува у ергели. Један је од две (друга је стандард - А) који се гаји у свим земљама где постоји Хафлингер раса. Стандард је најраспрострањенија у Аустрији и Италији. С - стандард. Порекло воде од Стелвиа, рођен 1923. године. Стелвио је најмање бројни стандард који прети изумирањем након што су у Немачку доведене друге врсте коња. Тренутно је највише распрострањен у Италији. Аустријске власти раде на њеном поновном успостављању. СТ - стандард. Порекло воде од Студента, рођен 1927. године. Иако СТ стандард има велики број сталежа, њено географско ширење је ограничено због неселективног узгоја у неким земљама. Немачка и САД држе највише коња овог стандарда, поред Аустрије. В - стандард. Порекло воде од Вилиа, рођен 1921. године. В стандард, који је рано у својој историји угрожен укрштањем, одржава снажно присуство у Холандији, Канади и Сједињеним Државама, и мањим бројем у Аустрији.
Болзано и Вили били су Фолиеви прапраунуци, а остали су прапрапраунуци. Поготово у раним годинама ове расе коња, дошло је до неких укрштања, случајно али и са намером, што је појачало неке доминантне карактеристике ове расе. Током 1980-их и 1990-их спроведено је неколико студија како би се испитале морфолошке разлике између раса. Утврђене су значајне разлике у неким карактеристикама, укључујући висину и пропорције, они су коришћени за помоћ у постизању узгојних циљева, посебно у Италији током деведесетих година..
Историја мини|Хафлингери су се користили да би вукли кочије, такође и као товарни коњи. Хафлингери се помињу још у средњем веку. Порекло расе је непоуздано, али су дате две главне теорије. Прва је да Хафлингери воде порекло коња који су на тиролским долонама у Централној Европи, напуштали Источни Готи, који су бежали од византијских трупа након пада Конзе 555. године нове ере. Верује се да су на ове напуштене коње утицале источњачке крвне лозе и то помаже у објашњавању арапских физичких карактеристика виђених у Хафлингеру.Bongianni, Simon & Schuster's Guide to Horses and Ponies, Entry 157 Врста светлог планинског понија први је пут забележена 1282. године и вероватно је била предак модерног Хафлингера. Друга теорија је да су потекли из сталежа Краљевине Бургундије, које је Марграви Луису из Бранденбурга послао његов отац, Луј VI, када се Марграве оженио принцезом Маргарете Маултац из Тирола 1342. године. Такође се сматра да воде порекло од праисторијског шумског коња. Хафлингери имају блиске везе са Норикером, што је резултат преклапајућих географских подручја у којима су развијене две расе. Без обзира на своје порекло, ова раса се развијала у планинским условима, која су била јако тешка и они су то добро подносили.Krause, Louisa (translator). "Haflinger aus Deutschland". Collaboration of Haflinger Breeders and Holders of Germany (AGH) (Arbeitsgemeinschaft der Haflingerzüchter und -halter in der Bundesrepublik Deutschland e.V.). Archived from the original on 2010-12-28. Retrieved 2010-09-14.