мини|260x260пиксел| Застава квир анархизма Квир анархизам (или анарха-квир) је анархистичка школа мишљења која заговара анархизам и социјалну револуцију као средство квир ослобађања и укидања хомофобије, лезбофобије, трансмизогиније, бифобије, трансфобије, хетеронормативности, патријархата и родне бинарности. Међу људима који су се залагали за ЛГБТ права и изван и унутар анархистичких и ЛГБТ покрета су Џон Хенри Мекеј,"The story of one person's struggle against intolerance and repression during the early 20th century homosexual emancipation movement in Germany. Mackay is a very interesting figure in both anarchist and homosexual circles." Адолф Бренд и Даниел Гуерин."Although by 1968 he could be seen as the “grandfather of the French homosexual movement”, Daniel Guérin has always been better known outside gay circles for his rôle in the revolutionary movement. On the revolutionary left of the Socialist Party in the 1930s, he was later heavily influenced by Trotsky, before becoming attracted to the libertarian communist wing of the anarchist movement." David Berry. "For a dialectic of homosexuality and revolution" Индивидуалистички анархиста Адолф Бранд објавио је Der Eigene од 1896. до 1932. године у Берлину, први континуирани часопис посвећен проблемима хомосексуалаца.Karl Heinrich Ulrichs had begun a journal called Uranus in 1870, but only one issue ("Prometheus") was published. (Kennedy, Hubert, , In: 'Science and Homosexualities', ed. Vernon Rosario (pp. 26–45). .
Историја мини|212x212пиксел| Џон Хенри Мекеј, немачки индивидуалистички анархистички заговорник ЛГБТ права Анархизам је у први план стављао индивидуалне слободе што је природно довело до одбране, дестигматизације тенденције ка ослобођењу хомосексуалности, како унутар тако и изван анархистичког покрета. У (1923), Емил Зитја је о хомосексуалности написао да „веома многи анархисти имају ову тенденцију. Тако сам у Паризу пронашао мађарског анархисту Александра Сомија, који је на основу ове идеје основао хомосексуалну анархистичку групу “. Његово гледиште потврђује Магнус Хиршфелд у књизи : „У редовима релативно мале странке, анархистичке, чинило ми се као да се сразмерно више хомосексуалаца и женствених мушкараца налази него у другим странкама“.Hirschfeld, Magnus, 1914. Die Homosexualität des Mannes und des Weibes (Berlin: Louis Marcus) Италијански анархиста Луиђи Бертони (за кога је Зитја такође веровао да је хомосексуалац) приметио је: „Анархисти захтевају слободу у свему, па тако и у сексуалности. Хомосексуалност доводи до здравог осећаја егоизма, за чим сваки анархиста треба да тежи “.
У есеју „Душа човека под социјализмом “ Оскар Вајлд се страствено залаже за егалитарно друштво у коме сви деле богатство, упозоравајући на опасности ауторитарног социјализма који би сломио индивидуалност.Kristian Williams. "The Soul of Man Under... Anarchism?" Касније је коментарисао: „Мислим да сам више него социјалиста. Верујем да сам нешто као анархиста“.According to his biographer Neil McKenna, Wilde was part of a secret organization that aimed to legalize homosexuality, and was known among the group as a leader of "the Cause". (McKenna, Neil. 2003. The Secret Life of Oscar Wilde.) У августу 1894. године, Вајлд је свом љубавнику лорду Алфреду Дагласу написао да говори о „опасној авантури“. Изашао је на једрење са два дивна дечака - Стефеном и Алфонсом - и затекла их је олуја. „Требало нам је пет сати у ужасној олуји да се вратимо! [А ми] нисмо стигли до пристаништа до једанаест сати ноћу, мрачног скроз до краја и страшног мора.[...] Сви рибари су нас чекали“. Уморни, хладни и „мокри до коже“, тројица мушкараца су одмах „одлетела до хотела по топао бренди и воду“, али постојао је проблем јер је закон стајао на путу: „Како је прошло десет сати недељом увече власник није могао да нам прода бренди или жестока пића било које врсте! Па је морао да нам га да. Резултат није био незадовољавајући, али какви закони!". Вајлд завршава причу: "И Алфонсо и Стефен су сада анархисти, једва да морам да кажем". лево|мини|276x276пиксел| Адолф Бренд, рани немачки анархистички активиста за права хомосексуалних мушкараца Писац анархо-синдикализма Улрих Линс писао је о „оштро оцртаној фигури берлинске индивидуалистичке анархистичке културне сцене око 1900. године“, „дрском Јоханесу Холзману“ (познатом као Сена Хои): „присталица слободне љубави, [Хој] је хомосексуалност славио као „шампион културе“ и укључен је у борбу против параграфа 175“. in "Berlin um 1900", ed. Gelsine Asmus. Млади Хој (рођен 1882.) објавио је ове ставове у свом недељном часопису (Борба) из 1904. која је следеће године достигла тираж од 10.000 комада. Немачки анархистички психотерапеут Ото Грос такође је опширно писао о истополној сексуалности и код мушкараца и код жена и залагао се против њене дискриминације.Gottfried Heuer. "Otto Gross (1877-1920) - Biographical Survey". Хетеросексуални анархист Роберт Рајцел (1849–1898) позитивно је говорио о хомосексуалности од почетка 1890-их у свом часопису на немачком језику Дер арме Теуфел (Детроит).
Џон Хенри Мекеј био је индивидуалистички анархиста, познат у анархистичком покрету као важан рани следбеник и пропагандиста филозофије Макса Штирнера."IDEAS OF MAX STIRNER.; First English Translation of His Book, "The Ego and His Own" -- His Attack on Socialism -- The Most Revolutionary Book Ever Published." by JAMES HUNEKER Поред тога, Мекеј је такође био рани потписник (Магнус) Хиршфелдове „Петиције законодавним телима Немачког царства“ за „ревизију антихомосексуалног параграфа 175 (његово име се појавило на првом списку објављеном 1899. године“). Такође га је посебно занимао Оскар Вајлд и био је огорчен на његово лишавање слободе због хомосексуалних активности. Ипак, Мекеј је ушао у сукоб са Хиршфелдом и његовом организацијом Научни хуманитарни комитет.
За украјинског анархистичког војсковођу Нестора Махна било је познато да користи маскирање као део своје герилске тактике. Његова најчешће претпостављана маскирања подразумевала је шминкање и облачење у жене, како би могао да надгледа непријатељске положаје без откривања.
Истакнута америчка анархисткиња Ема Голдман такође је била отворени критичар предрасуда према хомосексуалцима. Њено уверење да би се социјално ослобођење требало проширити на хомосексуалце и лезбејке било је готово нечувено у то време, чак ни међу анархистима. Као што је Магнус Хиршфелд написао, „била је прва и једина жена, заиста прва и једина Американка која је преузела одбрану хомосексуалне љубави пред широком јавношћу“. with a preface by Magnus Hirschfeld. Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen 23: 70. Translated from German by James Steakley. Goldman's original letter in English is not known to be extant. У бројним говорима и писмима бранила је право хомосексуалаца и лезбејки да воле како желе и осудила страх и стигму повезану са хомосексуалношћу. Као што је Голдман написао у писму Хиршфелду: „Чини ми се да је трагедија што су људи различитог сексуалног типа ухваћени у свету који показује тако мало разумевања за хомосексуалце и тако је сурово равнодушан према различитим градацијама и варијацијама пола и њихов велики значај у животу “.
Упркос овим ставовима подршке, тадашњи анархистички покрет није био ослобођен хомофобије, а уводни чланак у утицајном шпанском анархистичком часопису из 1935. године тврдио је да анархиста не би смео ни да се дружи са хомосексуалцима, а камоли да буде један: „Ако сте анархиста, то значи да сте морално исправнији и физички јачи од просечног мушкарца. А онај ко воли инверте није прави човек, па самим тим није ни прави анархиста “.Quoted in
Лусија Санчез Саорнил била је главни оснивач шпанске анархофеминистичке федерације Мухерес Либрес која је била отворена према томе што је лезбејка. У младим годинама почела је да пише поезију и повезала се са ултраистичким књижевним покретом у настајању. До 1919. објављивана је у разним часописима, укључујући Лос Куијотес, Таблерос, Плурал, Манантиал и Ла Гацета Литерариа . Радећи под мушким књижевним псеудонимом, била је у могућности да истражује лезбејске теме"R. Fue una época transgresora, emergió el feminismo y la libertad sexual estuvo en el candelero. Hay rastreos de muchas lesbianas escritoras: Carmen Conde[primera académica de número], Victorina Durán, Margarita Xirgu, Ana María Sagi, la periodista Irene Polo, Lucía Sánchez Saornil, fundadora de Mujeres Libres[sección feminista de CNT]... Incluso existía un círculo sáfico en Madrid como lugar de encuentro y tertulia.P. ¿Se declaraban lesbianas?R. Había quien no se escondía mucho, como Polo o Durán, pero lesbiana era un insulto, algo innombrable. Excepto los poemas homosexuales de Sánchez Saornil, sus textos no eran explícitos para poder publicarlos, así que hay que reinterpretarlos.""Tener referentes serios de lesbianas elimina estereotipos" by Juan Fernandez at El Pais у време када је хомосексуалност била криминализована и подложна цензури и кажњавању. Незадовољан шовинистичким предрасудама колега републиканаца, Лусиа Санчез Саорнил придружила се са две compañeras, Мерцедес Цомапосада и Ампаро Похх и Гаскон, да би 1936. године основале Мухерес Либрес . Мујерес Либрес је била аутономна анархистичка организација за жене посвећена "двострукој борби" за женско ослобођење и социјалну револуцију. Луциа и друге „Слободне жене“ одбациле су доминантно гледиште да ће родна равноправност природно настати из бескласног друштва. Како је шпански грађански рат експлодирао, Мујерес Либрес је брзо нарастао на 30.000 чланова, организујући женске друштвене просторе, школе, новине и програме дневних боравака.