Харбин (, ) је главни град покрајине Хејлунгђанг у Манџурији на североистоку Кине. Налази се на јужној обали реке Сонгуа. Харбин је десети град по величини у Кини, политички, економски, научни културни и телекомуникациони центар североисточне Кине. У граду живи 5.841.929 становника (2020) а у ширем градском подручју око 10.009.854.
Постоји неколико теорија о пореклу града. Градске власти наводе да име значи „лабуд“ на џурчен језику, а други извори кажу да то значи манџурску реч која значи „место за сушење рибарских мрежа“. Насеље је настало од малог сеоског рибарског села на реци Сунгари. Данас је један од највећих градова североисточне Кине. Харбин је основан 1898. године доласком Кинеске источне железнице коју је изградила Русија, град је прво напредовао као насеље у коме је живела огромна већина имиграната из Руске империје. Током 1920-их, град се сматрао кинеском престоницом моде јер су најновији модни комади из Париза и Москве стизали прво у Харбин а потом у Шангај. Од 1932. до 1945. године, Харбин је био највећи град у јапанској марионетској држави Манџукуо.
Град је познат по веома хладним зимама; у склопу маркетиншких кампања и брендирања за потребе зимског туризма, град је представљан као Ледени град (). Харбин је познат по фестивалу ледених скулптура које се праве током зиме. Такође, град је познат по историјском руском наслеђу и архитектури и европском утицају. Харбин је данас важна капија у кинеско-руској трговини. Град је кључни политички, економски, научни, културни и комуникациони центар у североисточној Кини, као и важна индустријска база нације. Кинеска национална туристичка администрација је 2004. године прогласила град „најбољим туристичким градом у Кини“.
Харбин је један од 65 најбољих градова и метрополских области у свету према резултатима научних истраживања према Индексу природе. Град је домаћин неколико великих универзитета у североисточној Кини. Харбински Институт Технологије се доследно рангира као један од најбољих универзитета на свету за инжењеринг.
Географија Харбин, са укупном површином од , налази се у јужној провинцији Хејлунгђанг и главни је град провинције. Префектура се такође налази на југоисточној ивици низије Сонгнен, већег дела кинеске североисточне низије. Центар града такође се налази на јужној обали средње реке Сунгари. Харбин је добио надимак Бисер на лабудовом врату, јер Хејлунгђангг обликом подсећа на лабуда. Његова административна област је прилично велика са географском ширином од 44° 04′−46° 40′ северне ширине и 125° 42′−130° 10′ Е. Суседни градови на нивоу префектуре су Јичун на северу, Ђамуси и Ћитајхе на североистоку, Муданђангг на југоистоку, Дакинг на западу и Суејхуа на северозападу. На југозападној граници је провинција Јилин. Главни део терен града је углавном раван и низак, са просечном надморском висином од око 150 метара. Територија која се састоји од 10 окружних јединица у источном делу општине садржи планине и висоравни. Најисточнији део префектуре Харбин садржи велике мочваре, углавном у округу Јилан, који се налази на југозападној ивици низије Сањианг.
Клима мини|десно|220п|Смог у ХарбинуСредња годишња температура је 5.2 °C, а екстремне температуре су се кретале од -42.6 степени или за тамошњу званичну метеоролошку станицу, -41.1 °C у јануару 1931. до 39.2 °C, што је последњи пут забележено 4. јуна 2001. иако је незванично највиша температура 41 °C забележена у јулу 1907.
Да би се ублажили утицаји климатских промена, урбанистичко планирање у Харбину је користило концепте града сунђера, укључујући парк кишнице Кунли који сакупља, филтрира и складишти кишницу уз очување природног станишта. мини|Панорама Харбина Историја мини|Јапанска тврђава
Након монголског освајања царства Јин (1211–1234), префектура Хејлунгђанг је напуштена. У 17. веку, Манџури су користили грађевински материјал из префектуре Хејлунгђанг да саграде своје ново упориште у Алчуки. Регија Харбин је остала углавном рурална све до 19. века, са преко десет села и око 30.000 људи у данашњим градским четвртима до краја 19. века.
Мало село је 1898. прерасло у савремени град Харбин. Пољски инжењер Адам Шидловски нацртао је планове за град након изградње кинеске источне железнице, коју је финансирала Руска империја. Руси су изабрали Харбин као базу своје администрације над овом пругом и кинеском источном железничком зоном. Пруге су углавном градили руски инжењери и плаћени радници. Кинеска источна железница проширила је Транссибирску железницу, значајно смањивши растојање од Чите до Владивостока и повезујући нови лучки град Даљен и руску поморску базу Порт Артур (Љушун). Насеље које је основала Кинеска источна железница у руском власништву брзо се претворило у просперитетно место, који је за пет година прерасло у град. Досељеници који су говорили руски дошли су у Харбин из целог Руског царства, укључујући различите народе: Украјинце, Пољаке, Јевреје, Грузијце и Татаре, поред Руса, чиме је Харбин на крају постао руски град, а већина становништва потицала је са југа Европска Русија, односно, заправо из Украјине.
Град је био замишљен као репрезентативни пример руског империјализма у Азији, а амерички научник Сајмон Карлински, који је рођен у Харбину 1924. у руско-јеврејској породици, написао је да су у Харбину „зграде, булевари и паркови планирани — много пре Октобарска револуција — од стране истакнутих руских архитеката, као и од швајцарских и италијанских урбаниста“, дајући граду веома европски изглед. Почевши од касног 19. века, масовни прилив Хан Кинеза стигао је у Манџурију и, користећи предности богатог земљишта, основали су фарме које су убрзо претвориле Манџурију у „кинеску житницу“, док су други отишли да раде у рудницима и фабрикама Манџурије., који је постао један од првих региона Кине који се индустријализовао. Харбин је постао једна од главних тачака преко којих су се испоручивали храна и индустријски производи из Манџурије. Знак богатства Харбина било је то што се у првој деценији формирало позориште иу њему је 1907. премијерно изведена представа К звездам Леонида Андрејева.
Током руско-јапанског рата (1904–05), Русија је користила Харбин као своју базу за војне операције у Манџурији. После пораза Русије, њен утицај је опао. Неколико хиљада држављана из 33 земље, укључујући САД, Немачку и Француску, преселило се у Харбин. Шеснаест земаља основало је конзулате за своје грађане, који су основали неколико стотина индустријских, комерцијалних и банкарских компанија. Цркве су обновљене за руске православне, лутеранске/немачке протестанте и пољске-католичке хришћане. Кинески капиталисти су такође основали послове, посебно у пиварству, храни и текстилу. Харбин је постао економско средиште североисточне Кине и међународна метропола.
Брзи раст града довео је у питање јавни здравствени систем. Најгора икада забележена епидемија плућне куге проширила се на Харбин преко Трансманџурске железнице од граничне трговачке луке Манџули. Куга је трајала од касне јесени 1910. до пролећа 1911. и убила је 1.500 становника Харбина (углавном етничких Кинеза), или око пет одсто тадашњег становништва. Испоставило се да је ово почетак велике такозване пандемије манџуријске куге, која је на крају однела 60.000 жртава. У зиму 1910. др Ву Лијен-тех (касније оснивач Харбинског медицинског универзитета) добио је инструкције од Министарства иностраних послова у Пекингу да отпутује у Харбин да истражи кугу. Сузбијање ове пандемије куге променило је медицински напредак у Кини. Бронзане статуе др Ву Лиен-теха изграђене су на Медицинском универзитету у Харбину у знак сећања на његов допринос у промовисању јавног здравља, превентивне медицине и медицинског образовања.
До 1917. становништво Харбина је премашило 100.000, од којих су преко 40.000 били етнички Руси.
Непосредно након Фебруарске револуције 1917. организован је Харбински совјет. Настојала је да преузме контролу над Кинеском источном железницом и одбрани руске грађане у Манџурији. Бољшевик Мартемјан Рјутин био је председник Харбинског совјета.
Након руске Велике октобарске социјалистичке револуције у новембру 1917, нова совјетска влада у Русији признала је Харбински совјет као званично представништво у Манџурији и ставила руске грађане у Манџурију под своју заштиту. Након тога, Харбински совјет је затражио признање локалног таотаија. Дванаестог децембра 1917. бољшевици су преузели контролу над Харбинским Совјетом, притискајући мењшевике и социјалисте-револуционаре да напусте совјет. Харбински совјет је прогласио власт у области. Харбински совјет је 18. децембра 1917. прогласио да је администратор кинеске источне железнице Димитрија Хорват отпуштен и наложио својој милицији да преузме контролу над железничким инсталацијама. Бољшевичка милиција убрзо се суочила са кинеским трупама и Хорватовим лојалистима, који су разоружали и депортовали око 1.560 бољшевичких бораца. Рјутин се повукао.
Током 1920. више од 100.000 поражених руских белогардејаца и избеглица повукло се у Харбин, који је постао главни центар белоруских емиграната и највећа руска енклава ван Совјетског Савеза. Карлински је приметио да је главна разлика са руским емигрантима који су стигли у Харбин била: „За разлику од руских емиграната који су отишли у Париз или Праг или чак у Шангај, нови становници Харбина нису били мањина окружена страним становништвом. Они су се нашли уместо у скоро потпуно руском граду, насељеном углавном људима са коренима на југу европске Русије“. Град је имао руски школски систем, као и издаваче новина и часописа на руском језику. Руска заједница бројала је око 120.000 на свом врхунцу раних 1920-их. Многи Руси у Харбину били су богати, што је понекад збуњивало стране посетиоце који су очекивали да су сиромашни, на пример, амерички писац Хари А. Франк у својој књизи Лутања северном Кином из 1923. писао је руске „даме тако добро обучене као на тркама у Паризу [који је] шетао са мушкарцима беспрекорно обученим по европским стандардима, што га је навело да се запита како су ово постигли.
Технолошки институт у Харбину основан је 1920. године као кинеско-руска школа за образовање железничких инжењера по руском систмеу образовања. Студенти су могли да бирају између два смера у то време: железничка конструкција или електромашински инжењеринг. 2. априла 1922. школа је преименована у Кинеско-руски индустријски универзитет. Првобитна два смера су се на крају развила у две главне катедре: Одсек за изградњу железнице и Одсек за електротехнику. Између 1925. и 1928. ректор универзитета био је Леонид Устругов, заменик руског министра железница под Николајем II Александровичем пре Руске револуције, министар железница под владом адмирала Колчака и кључна личност у развоју кинеске источне железнице. десно|мини|Главна зграда Харбинског технолошког института. Обратите пажњу на стаљинистичку фасаду која подсећа на „Седам сестара“ у Москви.