Глумац (женски род: глумица) је уметник који у позоришту, на филму, телевизији, радију или у другим медијима тумачи (глуми) одређену улогу, односно лик. Глумац користи своје тело, глас, емоције и интелект како би оживео лик и пренео причу или идеју публици. Глума је једна од најстаријих извођачких уметности.
Дефиниција и улога Улога глумца је да убедљиво и уверљиво представи лик који тумачи, у складу са сценаријем (драмским текстом) и визијом редитеља. Глумац је кључни посредник између ауторског дела и публике. Основне компоненте глумачког рада укључују: Тумачење улоге: Анализа лика, његових мотивација, осећања, односа са другим ликовима и места у целокупној причи. Коришћење изражајних средстава: Употреба гласа (дикција, интонација, боја), тела (покрет, гест, мимика) и емоција за обликовање лика. Сарадња: Блиска сарадња са редитељем, другим глумцима и осталим члановима ауторске и техничке екипе. Процес проба: Увежбавање улоге и представе/филма кроз читајуће, постављајуће и генералне пробе. Извођење: Јавни наступ пред публиком (у позоришту) или снимање (на филму и телевизији).
Историјски развој глуме (кратак преглед) мини|десно|180п|Биста Софокла. У античкој Грчкој, писци су често били и први глумци или редитељи. Корени глуме сежу у древне ритуале, обредне игре и приповедачке традиције. Античка Грчка: Сматра се колевком европског позоришта и глуме. Легенда каже да је Теспис био први глумац који се издвојио из хора и почео да води дијалог (VI век п.н.е.). Грчки глумци су носили маске и костиме, а женске улоге су играли мушкарци. Римско позориште: Наставило је грчку традицију, али је развило и своје форме, попут пантомиме и ателане. Средњи век: Глума је била присутна у црквеним приказима (мистерије, миракли, моралитети), као и кроз наступе путујућих жонглера, минстрела и других извођача. Ренесанса: Доноси процват позоришта, посебно у Енглеској (елизабетанско позориште са Шекспиром) и Шпанији (Златни век). Формирају се професионалне глумачке трупе. XVII–XIX век: Развијају се различити глумачки стилови, од класицистичке декламације до романтичарске експресивности. У XIX веку јавља се тежња ка већем реализму на сцени. XX век: Доноси револуцију у глуми кроз рад Константина Станиславског и његовог "система", који наглашава психолошку утемељеност лика и унутрашње проживљавање. Овај систем је извршио огроман утицај на глуму широм света. Развијају се и други приступи, попут методске глуме (Ли Стразберг), епског позоришта (Бертолта Брехта), театра апсурда, као и специфични захтеви филмске и телевизијске глуме.
Врсте глумаца и области деловања Глумци се могу специјализовати за рад у различитим медијима и жанровима: Позоришни глумци: Наступају уживо на позоришној сцени. Филмски глумци: Глуме у филмовима, где се њихова изведба бележи камером и касније монтира. Телевизијски глумци: Наступају у телевизијским серијама, филмовима, емисијама. Гласовни глумци (дају глас ликовима у анимираним филмовима, синхронизацијама страних програма, радио-драмама, видео-играма, рекламама). Луткарски глумци: Анимирају лутке у луткарском позоришту. Пантомимичари и извођачи физичког театра. Каскадери: Изводе опасне сцене уместо главних глумаца, мада се ово сматра посебном вештином.
Глумачке технике и приступи Кроз историју и у савременој пракси развиле су се различите глумачке технике и методи: Систем Станиславског: Наглашава унутрашње проживљавање, емоционалну истинитост и стварање психолошки утемељеног лика. Методска глума: Развијена на основу система Станиславског (посебно у САД), фокусира се на емоционалну меморију и дубоку идентификацију са ликом. Технике Бертолта Брехта (епско позориште): Наглашавају дистанцу према лику (Verfremdungseffekt или ефекат очуђења) како би се подстакло критичко размишљање публике. Технике Јержија Гротовског (сиромашно позориште): Фокус на физичкој експресивности глумца и директном односу са публиком. Биомеханика Всеволода Мејерхољда: Стил глуме заснован на прецизним физичким радњама и покретима. Многи глумци комбинују елементе различитих техника или развијају сопствени приступ.
Вештине и образовање мини|297x297п|Један од напознатијих светских глумаца Чарли Чаплин За бављење глумом потребне су бројне вештине и квалитети: Уметнички таленат и креативност. Способност трансформације и уживљавања у различите ликове. Добра дикција, техника гласа и сценски говор. Физичка спремност и контрола тела. Емоционална интелигенција и емпатија. Способност памћења текста. Дисциплина, посвећеност и способност за тимски рад. Адаптибилност и способност реаговања на инструкције редитеља.
Формално глумачко образовање стиче се на академијама или факултетима драмских уметности. У Србији, најзначајније институције за образовање глумаца су Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду и Академија уметности Универзитета у Новом Саду. Поред факултета, постоје и бројне глумачке школе, радионице и курсеви.
Значајни глумци (као илустрација) Историја позоришта и филма препуна је глумаца који су својим талентом и креацијама оставили неизбрисив траг. Неки од светски познатих глумаца су, на пример, Лоренс Оливије, Марлон Брандо, Мерил Стрип. У српској и југословенској кинематографији и позоришту, значајне улоге остварили су бројни глумци, а неки од најупечатљивијих и најпопуларнијих су Павле Вуисић, Зоран Радмиловић, Данило Бата Стојковић, Милена Дравић, Драган Николић. (За детаљнији преглед видети Списак српских глумаца).
Види још Глума Позориште Филм Телевизија Списак српских глумаца Редитељ Драмски писац
Референце
Категорија:Уметничка занимања Категорија:Позоришна занимања Категорија:Филмска занимања Категорија:Телевизијска занимања Категорија:Позоришни сарадници Категорија:Телевизијски сарадници Категорија:Филмски сарадници Категорија:Радијски сарадници Категорија:Позориште Категорија:Глума