Библиотека Марчана или библиотека Светог Марка је јавна библиотека у Венецији у Италији. Једна је од најранијих сачуваних јавних библиотека и спремишта за рукописе у Италији и у њој се налази једна од најзначајнијих колекција класичних текстова на свету. Име је добила по Светом Марку, заштитнику града.
Библиотека је основана 1468. године када је хуманистички учењак и кардинал Василије Висарион, епископ и титуларни латински патријарх Константинопоља, поклонио своју збирку грчких и латинских рукописа Венецијанској Републици, уз одредбу да се оснује библиотека јавних услуга. Збирка је резултат заједничког његовог напора да лоцира ретке рукописе широм Грчке и Италије, а затим их прибави или копира као средство за очување списа класичних грчких аутора и литературе Византије након пада Цариграда 1453. Његов избор Венеције је првенствено била заслуга велике градске заједнице грчких избеглица и његових историјских веза са Византијским царством. Међутим, млетачка влада је споро испоштовала своју обавезу да на одговарајући начин рукописе похрани деценијама расправа и неодлучности, услед низа војних сукоба у касном петнаестом и раном шеснаестом веку и последичне климе политичке неизвесности. Библиотека је коначно изграђена током периода опоравка као део широког програма урбане обнове чији је циљ био да се република прослави кроз архитектуру и потврди њен међународни престиж као центар мудрости и учења.
Оригинална зграда библиотеке налази се на Тргу Светог Марка, бившем владином центру Венеције, са дугачком фасадом окренутом према Дуждевој палати. Изграђена између 1537. и 1588. године, сматра се ремек-делом архитекте Јакопа Сансовина и кључним делом у венецијанској ренесансној архитектури. Ренесансни архитекта Андреа Паладио описао га је као „можда најбогатију и најкићенију грађевину која је постојала од античких времена до данас“ . Историчар уметности Јакоб Буркхарт сматрао ју је „највеличанственијом секуларном италијанском зградом“ а Фредерик Харт назвао ју је „једном од најзадовољавајућих грађевина у италијанској историји архитектуре“. Такође значајна по својој уметности, библиотека чува многа дела великих сликара Венеције шеснаестог века, чинећи је свеобухватним спомеником венецијанском маниризму.
Данас се историјска зграда обично назива „Libreria sansoviniana“ и углавном је музеј. Од 1904. године, библиотечке канцеларије, читаонице и већи део колекције смештени су у суседној бившој ковници млетачке републике. Библиотека је сада формално позната као Библиотеца назионале Марчана. То је једина званична институција коју је основала венецијанска влада која опстаје и наставља да функционише.
Историја Катедралне библиотеке и манастирске библиотеке биле су главни центри проучавања и учења широм Италије у средњем веку. Али почев од петнаестог века, хуманистички нагласак на познавању класичног света као суштинског значаја за формирање ренесансног човека довео је до ширења дворских библиотека под покровитељством кнежевских владара, од којих је неколико пружало одређени степен јавног приступа. У Венецији је рани покушај да се успостави јавна библиотека угледајући се на велике античке библиотеке био неуспешан, јер је Петраркина лична колекција рукописа, поклоњена републици 1362. године, била расута у време његове смрти. Године 1468. византијски хуманиста и научник кардинал Василије Висарион поклонио је Републику Венецију своју колекцију од 482 грчка и 264 латинска кодекса, предвиђајући да се успостави јавна библиотека која ће обезбедити њихово чување за будуће генерације и доступност научницима. Формално писмо о донацији, датирано 13. маја 1468. године, упућено дужду Кристифоро Мору (у канцеларији 1462–1471) и Сенату, приповеда да након пада Цариграда 1453. и његовог разарања од стране Турака, Висарион је поставио задатак да набави ретка и важна дела древне Грчке и Византије и дода их у своју постојећу колекцију како би спречио даље ширење и потпуни губитак грчке културе. Кардиналова изјава да је посебно понудио рукописе Венецији била је да их треба правилно чувати у граду у који је избегло много грчких избеглица и који је он сам дошао да сматра „другом Византијом“. thumb|left|alt= illuminated letter from fifteenth-century manuscript|Писмо Висариона где обавештава Дужда као и Веће о донацији Библиотеке Висарион је први контакт са Венецијом имао 1438. године када је, као новопостављени митрополит никејски, са византијском делегацијом стигао у савет Фераре-Фиренце, чији је циљ био да зацели раскол између католичке и православне цркве и уједини хришћански свет против Османских Турака. Његова путовања као изасланика у Немачку за папу Пија Другог довела су га накратко поново у град 1460. и 1461. године. Дана 20. децембра 1461. године, током другог боравка, примљен је у млетачку аристократију са седиштем у Велики савет. thumb|right|alt= painted portrait of Cardinal Bessarione|Јустус ван Гент, Портрет Василија Висариона Године 1463. Висарион се вратио у Венецију као папски легат, са задатком да преговара о учешћу републике у крсташком рату за ослобађање Цариграда од Турака. За време овог продуженог боравка (1463–1464), кардинал је боравио и студирао у бенедиктинском манастиру Сан Ђорђо Мађоре и манастиру је првобитно одредио своје грчке кодексе који су требали да буду предати након његове смрти. Али под утицајем хуманиста Паола Моросинија и његовог рођака Пјетра, венецијанског амбасадора у Риму, Висарион је поништио правни акт даровања 1467. године уз папину сагласност, наводећи потешкоће које би читаоци имали да дођу до манастира, смештеног на одвојеном острву. Следеће године, Висарион је најавио уместо тога да целу своју личну библиотеку, како грчки, тако и латински кодекс, завешта Републици Венеција са тренутним дејством.
Дана 28. јуна 1468. године, Пјетро Моросини је у име републике легално поседовао Висарионову библиотеку у Риму. Завештање је обухватило 466 кодекса који су следеће године у сандуцима пребачени у Венецију. Овој почетној испоруци додато је још кодекса и инкунабула након Висарионове смрти 1472. године. Ова друга пошиљка, коју је 1474. године уредио Федерико да Монтефелтро, отпутовао из Урбина, где је Висарион оставио остатак своје библиотеке на чување. Обухватао је књиге које је кардинал резервисао за себе или их је набавио после 1468. године.
Упркос захвалном прихватању донације од стране млетачке владе и опредељењу за успостављање библиотеке јавних комуналних услуга, кодекси су остали стављени унутар Дуждеве палате, поверени на чување државном историчару под управом прокуратора Светог Марка. Мало је учињено на олакшавању приступа, посебно током година сукоба против Османлија (1463–1479) када су време и ресурси били усмерени ка ратним напорима. Године 1485. потреба за обезбеђивањем већег простора за владине активности довела је до одлуке да се сандуци стисну у мање подручје палате где су биле наслагане једна изнад друге. Приступ је постао тежи, а консултације на лицу места непрактичне. Иако су се књиге периодично позајмљивали, првенствено ученим припадницима млетачког племства и академицима. Неколико књига и ковчега је накнадно откривено у приватним библиотекама или чак на продају у локалним књижарама. У изузетним околностима, преписивачима је било дозвољено да дуплирају рукописе за приватне библиотеке утицајних покровитеља: између осталих Лоренцо де Медичи је наручио копије седам грчких рукописа. У овом периоду репродукција рукописа ретко је била дозвољена за штампаче којима су биле потребне радне примерке на којима ће писати белешке и вршити исправке кад год се штампају критична издања, јер се веровало да ће вредност рукописа у великој мери опадати када едитио принцепс. Пре свега, Алдус Манутиус је могао само ограничено да користи кодексе за своју издавачку кућу.
Зграда thumb|left|alt=painted portrait of Jacopo Sansovino|Тинторето, Портрет Јакопа Сансовина ()
Изградња библиотеке била је саставни део обнове града, опсежног архитектонског програма започетог код дужда Андреа Гритија (службовао 1523–1538). Програм је имао за циљ да повећа самопоуздање Венеције и потврди међународни престиж републике након ранијег пораза код Агнадела током рата у Камбрији и последичног Болоњског мира, који је санкционисао хабзбуршку хегемонију на италијанском полуострву на крају рата. Намера је била да евоцира сећање на стару римску републику и, после пада Рима 1527. године, Венецију представи као истинског наследника Рима. Ово би визуелно поткрепило венецијанске тврдње да је, упркос релативном губитку политичког утицаја, њеној дуготрајности и стабилности осигурала уставна структура, која се састојала од мешовите владе по узору на класичне републике.
Монументалних размера, архитектонски програм био је један од најамбициознијих пројеката урбане обнове у Италији шеснаестог века. Поред ковнице новца (започете 1536) и лође звоника Светог Марка (започете 1538), то је подразумевало замену дотрајалих зграда из тринаестог века које су се низале на јужној страни трга и простору испред Дуждеве палате. Због тога су прокуратори Светог Марка де супра 14. јула 1536. унајмили Јакопа Сансовина,(консултанта архитекту и управника зграда. Сансовино је поседовао директно знање и разумевање древних римских прототипова неопходних за спровођење архитектонског програма.
Комисија је тражила модел троспратне зграде, али је пројекат радикално трансформисан. Дана 6. марта 1537. године одлучено је да се изградња нове зграде, сада са само два спрата, ограничи на део непосредно испред палате и да горњи спрат буде резервисан за канцеларије прокуратора и библиотека. Ово не само да би задовољило услове донације, већ би републику прославило као центар мудрости, учења и културе. Значајно је што је ранија уредба из 1515. године, наводећи као пример библиотеке у Риму и Атини, изричито навела да ће савршена библиотека са лепим књигама служити као украс за град и као светло за целу Италију.
1537 – 1560 Изградња се одвијала полако. Одабрано место за библиотеку, иако је у власништву владе, заузимало је пет хостела (Пелегрино, Риза, Кавалето, Луна, Лион) и неколико тезги са храном, од којих су многе имале дугогодишња уговорна права. Стога је било потребно наћи међусобно договорену алтернативну локацију, а најмање три хостела морали су остати на подручју Трга Светог Марка. Поред тога, хостели и продавнице пружали су сталан проток прихода од закупа прокуристима Светог Марка де супра, магистрата одговорног за јавне зграде око Трга Светог Марка. Дакле, постојала је потреба да се ограничи прекид прихода поступним премештањем активности како је зграда напредовала, а нови простор је био потребан за наставак.
Пекаре и део хостела Пелегрино уз звоник срушени су почетком 1537. Али уместо да поново искористи постојеће темеље, Сансовино је саградио одвојену библиотеку како би звоник учинио самостојећом конструкцијом и трансформисао Трг Светог Марка у трапез. Овим се желело дати већи визуелни значај цркви Светог Марка смештеној на источној страни. thumb|alt= sixteenth-century engraving of Saint Mark's Square|Јост Аман, Поворка за дуждев брак са морем, где се види месара са недовршеном Библиотеком иза () Рад је обустављен након Османско-венецијанског рата (1537–1540) због недостатка финансијских средстава, али је настављен 1543. Следеће, 1544. године, срушен је остатак конака Пелегрино, а затим Риза. Дана 18. децембра 1545. године срушио се тешки зидани свод. У следећем испитивању, Сансовино је тврдио да су радници пре времена уклонили привремене дрвене носаче пре него што се бетон стврднуо и да је галија у сливу Светог Марка, пуцајући из топа као поздрав, уздрмала зграду. Ипак, архитекта је морао да лично надокнади штету због чега му је требало 20 година. Његова накнада је суспендована до 1547. Као последица неуспеха, дизајн је модификован као лакша дрвена конструкција за ношење крова.