Церска битка

Церска битка (, ), такође знана као и Јадарска биткаСтварање Југославије 1790—1918. Просвета. 1989. годинаЕнциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1982. године (, ), била је војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.

Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа, када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на источним падинама Церске планине у близини села Текериш.Др Саво Скоко,Др Петар Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876—1918, Четврто издање, Српска војска извршила је ноћни препад на улогорену аустријску војску.Генерал-пуковник Никола Гажевић, Војна Енциклопедија, Друго издање, Том 6. Наулох-Подводни, Београд 1973. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила. Битка је била битка у сусрету, маневарског типа, што значи да у току битке нису коришћени ровови, будући да су они у овом рату коришћени први пут крајем 1914. после битке на Марни. Сама битка завршена је у року од 9 дана, док би копање ровова створило позициони рат, који би трајао минимум више од месец дана, као у случају Колубарске битке, услед константног покушавања обе стране да заузму туђе ровове. Током битке циљ српске војске било је заузимање кота Косанин град и Трајан.

У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву победу Савезника у Првом светском рату. thumb|Аустро-Угарска казнена експедиција 1914. thumb|Српски регрути 1914.

Позадина мини|left|Аустроугарском инвазијом Србије је командовао генерал Оскар Поћорек, гувернер Босне и Херцеговине. У Сарајеву је 28. јуна 1914. године извршен атентат на надвојводу Франца Фердинанда. Атентатор је био српски студент Гаврило Принцип. Атентат је довео до Јулске кризе, у току које је Аустроугарска издала ултиматум Србији 23. јула, под оптужбом да је атентат организован у Београду. Аустроугарска влада је саставила неприхватљив ултиматум Србији, тако да је он на крају одбачен. Рат Србији је објављен 28. јула, а Београд је бомбардован следећег дана. Овим догађајима је започео Први светски рат.

Број аустроугарских трупа одређених за инвазију на Србију је био мањи од првобитно планираних 308.000 војника. Велики део Друге аустроугарске армије је пребачен на Руски фронт, чиме је број преосталих војника сведен на око 200.000. Насупрот њима, Срби су могли да мобилишу око 450.000 војника. Главнина снаге која би се супротставила аустроугарским трупама су чиниле Прва, Друга и Трећа армија, као и Ужичка војска. Ове снаге су бројале око 180.000 војника.

Током Балканских ратова 1912—1913, Србија је изгубила 36.000 војника и имала око 55.000 рањених. Са новоосвојених територија дошло је врло мало регрута, који су употребљени за борбу против албанских одметника и као резерва у случају евентуалног напада са бугарске стране. Недостајала је артиљеријска муниција, јер је Србија тад тек започела обнову залиха граната, пошто их је претходно искористила у Балканским ратовима. Није могла да обезбеди ни одговарајућу обућу за новопридошле регруте, који су на рапорт долазили боси. Процењено је и да у случају потпуне мобилизације, око 50.000 српских војника, од опреме не би имало ништа, осим шињела и шајкача. Српској војсци су недостајале и пушке, јер краљевина Србија није могла да их производи, нити увезе из иностранства. С друге стране, Аустроугарска је поседовала модерне пушке у изобиљу и дупло више митраљеза. Имала је веће залихе муниције, као и много бољу саобраћајну и индустријску инфраструктуру. Међутим, после два Балканска рата српски војници су били искуснији и обученији од аустроугарских. Без обзира што су на регрутацију долазили са рогуљама и секирама, њихов мотив је био јачи: да се одбране од Аустроугарске.

За врховног команданта аустроугарских снага у инвазији на Србију изабран је генерал Оскар Поћорек, такође претходно одговаран за обезбеђење Франца Фердинанда, у тренутку атентата налазио се у истом аутомобилу. Пре битке, Поћорек је, предвиђао лаку победу, потцењујући непријатеља, Србе је називао „узгајивачима свиња”. Врховни командант српских снага је био престолонаследник принц Александар, са начелником генералштаба војводом Радомиром Путником, који је раније командовао српским снагама у Балканским ратовима. Генерал Петар Бојовић је командовао Првом армијом, Генерал Степа Степановић је командовао Другом армијом, а Павле Јуришић Штурм Трећом армијом.

Увод мини|right|200px|Генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије и најзаслужнији за победу Србије у Церској бици, а након битке унапређен је у чин војводе. У периоду од 29. јула до 11. августа, аустроугарска армија је започела артиљерске нападе у северној и северозападној Србији и успела је да створи систем понтонских мостова преко Саве и Дунава. Срби су знали да је немогуће да бранити целу аустроугарску границу, у дужини од 550 km. Због тога је војвода Путник наредио да се српска војска повуче на традиционалним одбрамбеним линијама у Шумадији, где су могли брзо да дејствују на западу и северу. Јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу, а извиднице су постављене на сваку важну тачку дуж границе. У овој фази српска команда је могла само да сачека, док се план Аустроугара не материјализује. Тиме се Српска врховна команда одлучила на стратегијски дочек по ком је главнина војске постављена у централни део Србије, тј Шумадију, а једна десетина војске тј истакнути делови распоређени су дуж позиција где се очекивао напад како би могли обавестити Врховну команду, која би маневром војног марша послала војску у правцу главног напада. У почетку Врховна команда је очекивала да ће аустријска 2. армија да изврши главни напад дуж Саве и Дунава и да ће се пробити долином Мораве.генерал-пуковник Војо Тодоровић, Војна енциклопедија, 9. том,Слуп-Телескоп,Београд 1967.279. стр.

Београд, Смедерево и Велико Градиште су јако бомбардовани и бројни покушаји аустроугарске војске да пређу Дунав су пропали, уз велике губитке. Српска врховна команда је знала да је велики део аустроугарских снага стациониран у Босни и није претерано реаговала на ове лажне нападе. Аустроугари су такође покушавали да пређу Дрину код Љубовије и Саву код Шапца, а српска команда је на ове нападе гледала озбиљније. Аустроугарски војници су 12. августа ушли у Лозницу. Аустроугарски 44. пешадијски пук и 62. пешадијска дивизија форсирају Саву према Шапцу, и заузимају га 12. Августа. Потом на Турском гробљу постављају 30 топова и 12 хаубица. Мирослав Крлежа, Енциклопедија Југославије Том 8, Србија Ж .Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву северно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 km, Аустроугари су прешли реке и окупирале Шабац. Истакнути српски одреди на Дрини и Сави пружили су Аустријанцима жилав отпор, вешто кориштећи врбљаке, жбуње, кукурузиште и друге природне маске, они су отежавали аустријско пребацивање преко река.Др Саво Скоко, Др Петар Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876—1918, Четврото издање, Друга и пета армија су кренуле ка Београду, где су наишле на Прву, Другу и Трећу армију. Војвода Радомир Путник је 15. августа наредио контранапад. Стратегијски план о наступању српске војске звао се директива Обр. 796.М. Раденковић,Церска операција, thumb|Панорамски поглед на терен планине Цер thumb|Аустријанци прелазе Дрину 1914

Кретање Аустријских трупа У 5 часова ујутру кренуо је 28. прашки пук, као челни наступајући гребеном Цера, док су остали ишли за њим. Имали су да се боре са многим тешкоћама као што је жега и недостатак воде. На испресецаној и шумовитој греди Цера, чак ни покретне кухиње нису могле да прате трупе. Колона се ломила по правом путем, а на више места ишло се у колонама по један. За осам часова прашки пук је прешао само 5 километара, а у 16:30 сати избили су код Тодоровог рита. О кретању српске војске нису имали никакве податке. Због преморености и првог сумрака неки од команданата предлажу да се ту заноћи, али командант 21. ландвер дивизије Артур Пшиборски наређује покрет правац Сакалиште. Претходница избија на Трајан уочи страшног невремена с пљуском. У исто време извидница Михајла Рашића избија на Цер. Почињу прва пушкарања, али командант 42. батаљона Подгајски који је избио око 22:30 сати преко Велике и Мале Лисине на пут Шабац — Текериш није узнемирен, јер сматра да су то делови Лешничког одреда, не схватајући озбиљност ситуације. За Чехе из прашког пука ово је био превелики напор. На Дивчу су остали 6. и 7. чета 28. прашког пука са командантом Јозефон Фридлом.Битка изнад облака, Цер, Гучево 1914, стр. 31 и 32 Аустријски конадант Либоријус фон Франк је свој штаб сместио у Јањи код Дрине.Вечерње Новости Субота 11. јануар 2025. Фељтон 17. Војвода Живојин Мишић

Церска битка

Źródło i licencja