Румуни (; застарјели егзоним Власи) романски су народ поријеклом из средње, источне и југоисточне Европе. Румуни дијеле заједничку културу, историју, поријекло и језик, а претежно живе у Румунији. Постоји дебата у вези са етничком категоризацијом Молдаваца, односно о томе да ли они чине подгрупу Румуна или потпуно посебан народ. Поријекло Румуна је такође предмет жустрих расправа; једна теорија сугерише да су преци Румуна Дако-романи, док друга сугерише да Румуни углавном потичу од Трако-романа и Илиро-романа из унутрашњости Балкана, који су се касније доселили сјеверно од Дунава.
Румуни такође чине националну мањину у неколико сусједних земаља смјештених у средњој, југоисточној и источној Европи, превасходно у Мађарској, Србији (укључујући Тимочку Крајину) и Украјини. Процјене броја Румуна у свијету варирају од 24 до 30 милиона, што дјелимично зависи од тога да ли дефиниција појма „Румун” обухвата становнике и Румуније и Молдавије, њихове одговарајуће дијаспоре, као и говорнике румунског и других источнороманских језика. Остали говорници ових потоњих језика су Власи у Србији, Цинцари, Мегленски Власи и Истро-румуни (поријеклом из Истре), сви неравномјерно распоређени широм Балкана, а који се могу сматрати или подгрупама Румуна или засебним, али сродним народима.
Етимологија Име „Румун” потиче од латинске ријечи -{romanus}-, што значи „Римљанин”. Усљед правилих гласовних промјена типичних за румунски језик, назив -{romanus}- се током вијекова преобликовао у -{rumân}-. Старији облик -{român}- и даље је био у употреби у неким регијама. Социо-лингвистички развој крајем 18. вијека довео је до постепене превласти облика -{român}-, који је потом генерализован током националног препорода Румуније почетком 19. вијека. Неколико историјских извора приказује употребу термина „Румун” међу средњовјековним или ранонововјековним румунским становништвом. Један од најранијих примјера потиче из Пјесме о Нибелунзима, њемачког епског спева насталог прије 1200. године, у којем се спомиње „војвода Рамунк из земље Влаха (Влашке)”. Поједини румунски истраживачи тврде да „Рамунк” није било лично име војводе, већ назив који је истицао његову етничку припадност. „Влах” је био егзоним који се током средњег вијека користио готово искључиво за Румуне. Други стари документи, посебно византијски или угарски, повезују старе Румуне са Римљанима или њиховим потомцима. Бројни други документи, посебно они италијанских путника кроз Влашку, Молдавију и Трансилванију, говоре о самоидентификацији, језику и култури Румуна, показујући у чак 30 дјела да су сами себе називали „Римљанима” или да су се повезивали са њима. Један од примјера је спис Транквила Андроника из 1534. у којем се наводи да се Власи „сада називају Римљанима”. Други су рукописи Франческа дела Валеа из 1532. у којима се наводи да су Румуни из Влашке, Молдавије и Трансилваније сачували име „Римљанин” и цитира се реченица „-{Sti Rominest}-?” (-{știi românește}-?, „говориш ли румунски?”). Аутори који су путовали кроз савремену Румунију и о томе писали 1574, 1575. и 1666. такође су забиљежили употребу термина „Румун”. Од средњег вијека Румуни су носили два назива: егзоним (назив који су им дали странци) Власи, у његовим различитим облицима (-{vlah}-, -{valah}-, -{valach}-, -{voloh}-, -{blac}-, -{olăh}-, -{vlas}-, -{ilac}-, -{ulah}- итд.), и ендоним (назив који су користили за себе) Румуни (-{Rumâni}-/-{Români}-). Први помени ендонима код самих Румуна поклапају су са најранијим списима на румунском језику из 16. вијека.
Према Томашу Камусели, у вријеме успона румунског национализма почетком 19. вијека, политичке вође Влашке и Молдавије били су свјесни да је назив -{România}- идентичан називу -{Romania}-, који су за некадашњу Византију користили његови становници. Камусела даље наводи да су они давали предност овом етнониму како би истакли своју претпостављену везу са старим Римом, као и да је он постао популарнији током 1820-их као националистички облик ословљавања свих говорника румунског језика као посебног и засебног народа. Рајмонд Детрез тврди да је облик -{român}-, изведен из латинског -{Romanus}-, у одређеном тренутку попримио исто значење као и грчки облик -{Romaios}- — православни хришћанин. Вофганг Дамен истиче да је значење речи -{romanus}- (Римљанин) као „хришћанин” — насупрот речи „паганин”, која је раније значила „не-Римљанин” — могло допринијети очувању ове ријечи као етнонима румунског народа, и то у значењу „хришћанин”.
Дако-румуни Да би се Румуни разликовали од осталих романских народа на Балкану (Цинцара, Мегленских Влаха и Истро-румуна), термин Дако-румуни понекад се користи за оне који говоре стандардним румунским језиком и живе на некадашњој територији античке Дакије (која данас углавном обухвата Румунију и Молдавију) и у њеном окружењу (као што су Добруџа или Тимочка Крајина, при чему је ова потоња регија дио некадашње римске провинције Дакије Рипензис).
Власи Ријеч Влах/Власи етимолошки је изведена из етнонима келтског племена, а у прагерманском је усвојена као *, што значи „странац”, од *Wolkā- (, ). Преко латинског, у готски као *walhs, етноним је преузнео значење „странац” или „романски говорник”, а у грчком је усвојен као , у словенским језицима као , у мађарском као итд. Коријен ријечи је у њемачком усвојен за називе Велса и Валоније, на швајцарском њемачком за говорнике романша (), док је у пољском () и мађарском () постао егзоним за Италијане.
Данас, термин Власи се у науци користи за романске говорне заједнице на Балкану, нарочито оне у Грчкој, Албанији и Македонији. У Србији термин Власи се такође односи на романске говорнике, нарочито оне који живе у источној Србији. Цинцари користе ендоним Армани или Рамани, који етимолошки води поријекло од латинског . Мегленски Власи као ендоним користе македонски облик .
Историја
Антика
мини|десно|Карта приказује подручје на којем се говорио дачки језик. Плаво подручје приказује дачке земље које је освојило Римско царство. Наранџасто подручје је било насељено слободним дачким племенима и осталима.
Територије савремене Румуније и Молдавије биле су насељене античким племенима Гета и Дачана. Краљ Буребиста, који је владао од 82/61. п. н. е. до 45/44. п. н. е, био је први владар који је успјешно ујединио племена Дачког краљевства, које је обухватало подручје између ријека Дунава, Тисе и Дњестра. Краљ Децебал, који је владао од 87. до 106. н. е., био је посљедњи краљ Дачког краљевства прије него што га је 106. освојило Римско царство након два рата између Децебалове и Трајанове војске. Прије ова два рата, Децебал је поразио римску инвазију током владавине Домицијана између 86. и 88. н. е.
Римска администрација повукла се из Дакије између 271. и 275. н. е., током владавине цара Аурелијана, под притиском Гота и дачанског племена Карпи. Каснија римска провинција Дакија Аурелијана организована је у оквиру некадашње Мезије Супериор. Она је реорганизована у Дакију Рипензис (као војну провинцију коју је 586. опустошила аварска инвазија) и Дакију Медитеранеу (као цивилну провинцију коју је 602. опустошила аварска инвазија).
мини|лево|Карта приказује ружичастом бојом подручје у којем се говорио латински језик између 4. и 7. вијека (укључујући територију данашње Румуније).
Дијецеза Дакија (око 337—602) била је дијецеза каснијег Римског царства на подручју савременог Балкана. Дијецезу Дакију чинило је пет провинција, а најсјеверније су биле Дакија Рипензис (подунавски дио Аурелијанове Дакије; један од градова из Дакије Рипензис у савременој Румунији је Сукидава) и Мезија Прима (данас у Србији, близу границе са Румунијом). Територију ове дијецезе опустошили су Хуни средином 5. вијека, а крајем 6. и почетком 7. вијека коначно су је преплавили Авари и Словени.
Скитија Минор (око 290 — око 680) била је римска провинција која је обухватала земље између Дунава и Црног мора, односно данашњу Добруџу, која је данас подијељена између Румуније и Бугарске. Главни град провинције био је Томис (данашња Констанца). Према спису -{Laterculus Veronensis}- из око 314. и -{Notitia Dignitatum}- из око 400. године, Скитија је припадала Дијецези Тракији. Аутохтоно становништво Скитије Минор чинили су Дачани, а њихова материјална култура је археолошки видљива све до 6. вијека. Римска утврђења већином датирају из периода тетрархије или Константинове династије. Провинција је престала да постоји око 679—681. године, када су ову регију преплавили Прабугари, што је цар Константин IV био приморан да призна 681. године.
Поријекло Румуна
Три теорије објашњавају етногенезу румунског народа. Једна, позната као теорија о дако-римском континуитету, претпоставља да су они потомци Римљана и романизованог старосједелачког становништва (Дачана) који су живели у римској провинцији Дакији, док друга претпоставља да су Румуни потомци Римљана и романизованог старосједелачког становништва некадашњих римских провинција Илирика, Мезије, Тракије и Македоније, као и да су се преци Румуна касније доселили из ових римских провинција јужно од Дунава на подручје које данас насељавају. Трећа теорија, позната и као теорија адмиграције, коју је предложио Димитрије Ончул (1856–1923), претпоставља да се формирање румунског народа одвијало у некадашњој провинцији „Трајановој Дакији” и у средишњим областима Балкана. Међутим, сеоба балканских Влаха ка сјеверу обезбједила је да ови центри остану у блиском контакту вијековима. Ова теорија представља компромис између имиграционистичке теорије и теорије континуитета.
Рани и касни средњи вијек
Током средњег вијека Румуни су углавном били познати као Власи, што је збирни термин германског поријекла, настао од ријечи -{Walha}-, коју су древни германски народи користили за своје романске и келтске сусједе. Поред одвајања појединих група (Цицара, Мегленских Влаха и Истро-румуна) током Велике сеобе народа, многи Власи су се могли наћи широм Балкана, у Трансилванији, дуж Карпата све до Пољске на сјеверу и области Моравске (дио данашње Чешке) на западу. Неки су отишли чак на исток до Волиња у западној Украјини, као и у данашњу Хрватску, гдје су Морлаци постепено нестали, док су католички и православни Власи прихватили хрватски и српски национални идентитет.
Први писани траг о романском језику који се у средњем вијеку говорио на Балкану, у близини Балканских планина, потиче из 587. н. е. Један влашки мулатијер који је пратио византијску војску примијетио је да товар пада са једне од животиња и викнуо сапутнику: -{Torna, torna, fratre}-! (што значи: „Врати се, врати се, брате!”). Теофан Исповједник је то забиљежио у оквиру војне експедиције Коментиола и Приска против Авара из 6. вијека. Историчар Георге И. Братијану разматра да ове ријечи „представљају израз из румунског језика, какав се у то вријеме формирао у балканским и подунавским регијама” и да „вјероватно припадају једном од најзначајнијих супстрата на којима је изграђен наш (румунски) језик”.
мини|десно|Карта југоисточне Европе око 850. године.
Након што је Аварски каганат пропао 790-их година, Прво бугарско царство постало је доминантна сила у региону, заузевши земље све до ријеке Тисе. Прво бугарско царство имало је мјешовито становништво сачињено од прабугарских освајача, Словена и Влаха (Румуна), али је славизација прабугарске елите већ била започела у 9. вијеку. Након освајања јужне и средње Трансилваније око 830, становници Бугарског царства копали су со из рудника у Турди, Окна Мурешу, Сараценију и Окници. Трговали су сољу и транспортовали је широм Бугарског царства.
Низ арапских историчара из 10. вијека међу првима спомиње Влахе у источној и југоисточној Европи:Ел Мукадаси (око 945—991) пише: „Кажу да у туркијском сусједству живе Хазари, Руси, Словени, Валаџи (Власи), Алани, Grci и многи други народи”. Ибн ел Надим (око 932—998) објавио је 998. године дјело Китаб ел фихрист у коме спомиње „Турке, Бугаре и Влахе” (користећи облик -{Blagha}- за Влахе).