Грци

Грци или Хелени (архаично Јелини; ; ) индоевропски су народ, који претежно живи у Грчкој (где чини око 96% становништва) и на Кипру (где чини око 77% становништва).

Грци су потомци древних Грка, народа који се сматра утемељивачем савремене европске цивилизације. Почетак грчке цивилизације означава микенска култура (после 1450. године п. н. е.). У Хомерско доба (12—8 века п. н. е.), Грци су основали велики број колонија на обалама Средоземља.

За грчку историју је веома значајно време владавине Александра Македонског (336—323. године п. н. е.). Александар Македонски је Грчку проширио до источних граница свог светског царства. После распада Александровог царства настају хеленистичке државе, које касније падају под власт Римљана.

Источно римско односно Византијско царство, које је постало самостално 395. године, суштински је представљало грчку државу. Последњи остаци Царства долазе под турску власт падом Цариграда 1453. године. Модерна грчка држава (тадашња Грчка) основана је 1828. године, док Кипар постаје независна држава тек 1961. године.

Грци су већином православне вероисповести, а говоре грчким језиком, који се сматра посебним огранком индоевропске породице језика. Грка укупно има око 12.618.000, од тога у Грчкој 10.231.000, у САД 720.000, на Кипру 632.000. У Србији према попису из 2011. године живи 725 Грка.

Историја лево|thumb|300px|Грчка дијаспора у свету

thumb|right|Реконструкција 3. миленијума пре нове ере „прото-грчко подручје“, аутора Владимира И. Георгијева. thumb|Микенска маска позната као "Маска Агамемнона“, 16. век п. н. е.

Грци говоре грчким језиком, који чини посебну јединствену грану у индоевропској породици језика, грану хеленских језика.

Почеци

Протогрци су на подручје које се сада зове Грчка, на јужном делу Балканског полуострва, вероватно стигли крајем 3. миленијума пре нове ере. Редослед миграција на грчко копно током 2. миленијума п. н. е. реконструисан је на основу древних грчких дијалеката, па је подложан одређеним неизвесностима. Догодиле су се најмање две сеобе, прва је била Јонаца и Ахајаца, што је довело до стварања Микенске цивилизације до 16. века пре нове ере, и друга, Дорска најезда, око 11. века пре нове ере, расељавајући аркадокрипатске дијалекте, који су потекли из микенског периода. Обе миграције се дешавају у прелазним периодима, микенски на прелазу у Касно бронзано доба а дорски током Колапса бронзаног доба.

Алтернативну хипотезу изнео је лингвиста Владимир Георгијев, који говорнике прагрчког језика поставља на северозапад Грчке до раног хеладског периода (3. миленијум пре нове ере), тј. пред крај европског неолита.Vladimir I. Georgiev, for example, placed Proto-Greek in northwestern Greece during the Late Neolithic period. () Лингвисти Расел Греј и Квентин Аткинсон у раду из 2003. године користивши рачунске методе на шведским листама дошли су до нешто раније процене, око 5000. п. н. е. за грчко-јерменски раскол и појаву грчког као посебне језичке лозе око 4000. п. н. е.

Микенски Грци

Око 1600. п. н. е., микенски Грци позајмили су од Минојске цивилизације њен слоговни систем писања (Линеар А) и развили сопствено слоговно писмо познато као Линеар Б, пружајући први и најстарији писани доказ о грчком језику. Микенски Грци су брзо продрли у Егејско море и до 15. века пре нове ере населили су Родос, Крит, Кипар и обале Мале Азије.

Око 1200. п. н. е, Дорци, још један народ који говори грчки, кренули су из Епира. Традиционално, историчари верују да је Дорска најезда проузроковала колапс Микенске цивилизације, али вероватно је главни напад извршен од стране Народа са мора који су упловили у источни Медитеран око 1180. п. н. е. Дорску инвазију пратио је период о коме постоје мало сачуваних извора, прикладно назван Мрачни век, али према изворима од 800. године пре нове ере могу се уочити почеци Архајске и Класичне Грчке.

Грци класичне антике идеализовали су своје микенске претке и микенски период као славно доба хероја, блискости богова и материјалног богатства. Хомерови епови (Илијада и Одисеја) били су посебно и општеприхваћени као део грчке прошлости и тек у време еухеризма научници су почели да преиспитују Хомерову историчност. Као део микенског наслеђа које је преживело, имена богова и богиња микенске Грчке (нпр. Зевс, Посејдон и Хад) постали су главне фигуре олимпског Пантеона касније антике.

Класични период

Етногенеза грчке нације повезана је са развојем панхеленизма у 8. веку пре нове ере. Према неким научницима, основни догађај су биле Олимпијске игре 776. п. н. е, када је идеја о заједничком хеленизму међу грчким племенима први пут преточена у заједничко културно искуство и хеленизам је првенствено био ствар заједничке културе. Дела Хомера (Илијада и Одисеја) и Хесиода (нпр. Теогонија) написана су у 8. веку пре нове ере, постајући основа националне религије, етоса, историје и митологије. Аполоново светилиште у Делфима основано је у овом периоду.

Класични период грчке цивилизације обухвата време које се протеже од раног 5. века пре нове ере до смрти Александра Великог, 323. п. н. е. (неки аутори више воле да тај период деле на „класични“, од краја Грчко-персијских ратова до краја Пелопонеског рата и „Четврти век“, све до Александрове смрти). Назван је тако јер је поставио стандарде по којима ће се судити о грчкој цивилизацији у каснијим ерама. Класични период је такође описан као „Златно доба“ грчке цивилизације, а његова уметност, филозофија, архитектура и књижевност биле би кључне за формирање и развој западне културе.

Иако су Грци класичне ере схватали да припадају заједничком хеленском геносу, њихова прва оданост била је њиховом граду и нису видели ништа нескладно у ратовању, често бруталном, са другим грчким полисима. Пелопонески рат, грађански рат великих размера између два најмоћнија грчка полиса Атине и Спарте и њихових савезника, ослабио је и једне и друге. thumb|Александар Велики, чија су освајања довела до Хеленистичког периода.|alt=

Већина завађених грчких полиса била је, по мишљењу неких историчара, уједињена силом под велом Филипових и Александрових панхеленских идеала, мада већина прихвата објашњење "македонског освајања ради освајања" због богатства, славе и моћи и посматра „идеал“ као корисну пропаганду усмерену ка градовима државама.

У сваком случају, Александрово освајање Ахеменидског царства, после његових победа у биткама на Граники, Ису и Гаугамели, и његовог напредовања до данашњег Пакистана и Таџикистана, обезбедило је важан излаз за грчку културу, путем стварање колонија и трговинских путева. Иако Александрово царство није преживело смрт свог творца нетакнуто, културне импликације ширења хеленизма на већем делу Средњег истока и Азије биле су дуготрајне пошто је грчки језик постао лингва франка, статус који је задржао чак и током римског доба. Многи Грци су се населили у хеленистичким градовима попут Александрије, Антиохије и Селеукије. Две хиљаде година касније, још увек постоје заједнице у Пакистану и Авганистану, попут Калаша, који тврде да потичу од грчких насељеника.

Хеленистички период

thumb|upright=1.25|Хеленистичка царства око 300. п. н. е. којима су управљали дијадоси, Македонским краљевством - Касандар (зелена), Птолемејско краљевство (плава), Селеукидско царство (жута), подручја под контролом Лизимаха (наранџаста) и Епир (црвена) alt=|thumb|upright=0.8|Биста Клеопатре VII (Стари музеј, Берлин), последњег владара хеленистичког краљевства (осим Индо-грчког краљевства) Хеленистичка ера била је следећи период грчке цивилизације, за чији се почетак обично узима период Александрове смрти. Ово хеленистичко доба, названо тако јер су хеленизоване многе негрчке културе, протежући се све до Индије и Бактрије, које су вековима одржавале грчке културе и начине владавине. За крај овог периода се често узима римско освајање Египта 30. године пре нове ере, иако је Индо-грчко краљевство постојало још неколико деценија.

У ово доба Грци су се кретали ка већим градовима и смањивали значај полиса. Ови већи градови били су делови још већих краљевства Дијадоха. Грци су, међутим, остали свесни своје прошлости, углавном проучавањем дела Хомера и класичних аутора. Важан фактор одржавања грчког идентитета био је контакт са варварским (негрчким) народима, који је продубљен у новом космополитском окружењу мултиетничких хеленистичких краљевстава. То је довело до снажне жеље међу Грцима да организују пренос хеленске паидеје на следећу генерацију. Генерално се сматра да су грчка наука, технологија и математика достигле врхунац током хеленистичког периода.

У Индо-грчком и Грчко-бактријском краљевству ширио се грчки будизам и грчки мисионари ће играти важну улогу у његовом ширењу у Кину. Даље на исток, грчка Најудаљенија Александрија била је кинеским народима позната као Дајуан.

Римско царство

Између 168. п. н. е. и 30. п. н. е. Рим је освојио цео грчки свет, а готово сви светски говорници грчког света живели су као грађани или поданици Римског царства. Упркос својој војној надмоћи, Римљани су им се дивили и на њих су снажно утицала достигнућа грчке културе, отуда и чувена Хорацијева изјава: Грчка је, иако заробљена, одвела свог дивљег освајача у заробљеништво (лат. Graecia capta ferum victorem cepit). У вековима након римског освајања грчког света, грчка и римска култура стопиле су се у јединствену грчко-римску културу.

У верској сфери ово је био период дубоких промена. У духовној револуцији која се догодила, дошло је до опадања старе грчке религије, чији је пад почетком 3. века пре нове ере настављен увођењем нових верских покрета са Истока. Култови божанстава попут Изиде и Митре уведени су у грчки свет. Заједнице хеленизованог Истока које су говориле грчки играле су кључну улогу у ширењу раног хришћанства у 2. и 3. веку, а рани хришћански вође (међу њима најпознатији Апостол Павле) углавном су говорили грчки, мада нису потицали из саме Грчке. Међутим, и сама Грчка је имала тенденцију да се држи незнабоштва и није била једно од утицајних средишта раног хришћанства: заправо су неке древне грчке верске праксе остале у моди до краја 4. века, са неким областима, као нпр. југоисточни Пелопонез, које су остале незнабожачке све до средине византијског 10. века нове ере. Регион Цаконија остао је незнабожачки све до деветог века и као такви његови становници, у смислу да су били незнабошци, називани су „Хеленима“, од стране њихове хришћанске грчке браће који су припадали византијском друштву.

Иако су етничке разлике још увек постојале у Римском царству, оне су постале споредне у односу на верска разматрања, а обновљено царство користило је хришћанство као средство за подршку својој кохезији и промовисало снажни римски национални идентитет. Од раних векова заједничког доба, Грци су се самоидентификовали као Римљани (грчки: „Ῥωμαῖοι“ Rhōmaîoi). До тада је назив Хелени означавао пагане, али је поново обновљен као етноним у 11. веку.

Средњи век

Źródło i licencja