Сакраменто кингси () су амерички кошаркашки клуб из Сакрамента, Калифорнија. Играју у НБА лиги (Пацифичка дивизија). Најстарија су екипа у НБА.
Кингси су основани у Рочестеру, као Рочестер ројалси. Ројалси су једни од првих 11 клубова који су се такмичили у НБА лиги и шампиони НБА лиге у сезони 1950/51. Ројалси су се 1957. преселили у Синсинати, а 1970. су прешли у Канзас Сити (Мисури), где су променили име у Канзас Сити Кингси, пошто се у граду већ налазио бејзбол клуб Канзас Сити ројалси. Коначно, у Сакраменто су прешли у сезони 1985/86.
Најуспешнији период након селидбе у Сакраменто су имали током почетка 2000-их, када су у стартној постави играли Владе Дивац, Крис Вебер, Пеђа Стојаковић, Даг Кристи, и Мајк Биби. У том периоду је Б92 преносио НБА мечеве у СР Југославији, а један од коментатора је био Илија Ковачић. У сезони 2001/02 су у регуларном току сезоне са учинком 61-21 били први на Западној конференцији, и у финалу Западне конференције су у веома контроверзној серији изгубили са 4:3 од будућих шампиона Лос Анђелес лејкерса. У сезони 2004/05 екипу су напустили Дивац, Вебер, и Кристи, и екипа је ушла у период лоших резултата.
Од 2006, закључно са 2022, Кингси су имали низ од 16 сезона без учешћа у плејофу, што је најдужи такав низ у неком од четири најпопуларнија северноамеричка спорта.
Историја 1923—1944: Рочестер сиграмси Основа за формирање потпуно професионалног тима у Рочестеру у држави Њујорк, који је званично настао 1945. године, био је полупрофесионални тим који је под спонзорством постојао читаве две деценије — -{Rochester Seagrams}-. Канадска дестилерија Сиграм била је главни спонзор тима и убирала је већи део оствареног прихода. Током сезоне 1932/33, Сиграмси су заправо играли професионално у Окружној кошаркашкој асоцијацији (-{District Basketball Association}-), док су у периоду од 1933. до 1936. године уместо тога наступали у Окружној кошаркашкој лиги (-{District Basketball League}-). Једна од првих звезда тима био је Лестер Харисон, који је стекао приличан јавни углед као звезда локалне средњошколске кошарке пре него што се придружио тиму. Харисон је касније, током наредне две деценије, постао капитен, тренер, менаџер и главни скаут тима. Међу познатим екипама које су гостовале у Рочестеру и играле против Сиграмса били су Ориџинал селтикси, Њујорк ренси и Харлем глобтротерси.
1945—1957: Рочестер ројалси мини|лево|150px|Лого Рочестер ројалса Са вестима да се Други светски рат ближи крају, Национална кошаркашка лига (-{NBL}-) објавила је проширење, а Харисону је приступљено с питањем да ли је заинтересован за франшизу. Иако је спонзорисани полупрофесионални тим устукнуо пред додатним трошковима које би то донело, Харисон и његов брат Џек, који је био адвокат, оберучке су прихватили прилику. Скупили су новац како би подмирили високу котизацију од 25.000 долара и добили су франшизу у -{NBL}- лиги. Њихов нови тим, Рочестер ројалси, избацио је Сиграмсе из њихове локалне дворане, прилично мале Арене Едгертон Парк (-{Edgerton Park Arena}-).
Најбољи доступни играчи били су повратници из морнарице и копнене војске који су у то време отпуштани из војне службе након рата. Будући да у лиги тада није постојао драфт за избор нових кошаркаша, Харисон је успео да приграби неколико звучних звезда за свој нови тим, међу којима су били Боб Дејвиз, Ред Холцман и Вилијам „Фази” Леван, као и слободни агенти из -{NBL}- лиги попут Џорџа Гламаца и Ала Цервија. Резултат тога био је изузетно јак тим који је већ у својој првој сезони постојања као Ројалси освојио наслов првака лиге у сезони 1945/46.
Тим је имао још две успешне сезоне током својих година у -{NBL}- лиги, што му је омогућавало да игра и утакмице против противника ван саме лиге. Током све три године, од 1945. до 1948, тим је одиграо преко 300 утакмица у укупном збиру, при чему је био домаћин у већини њих.
Ројалси су 1948. године прешли у супарничку лигу — Кошаркашка асоцијација Америке (-{BAA}-), заједно са екипама Форт Вејн пистонси, Минеаполис лејкерси и Индијанаполис џетси. Годину дана касније, -{BAA}- и -{NBL}- су се спојиле и формирале Националну кошаркашку асоцијацију (-{NBA}-).
Након преласка у -{BAA}-, Рочестер је смештен у Западну дивизију. Њихов највећи ривал у то време били су Минеаполис лејкерси, предвођени Џорџом Мајканом, који су освојили титулу шампиона -{NBA}- лиге пет пута у периоду између 1949. и 1954. године. Ројалси су били једини тим који је успео да прекине тај низ и освоји -{NBA}- титулу у том раздобљу, савладавши у финалу Њујорк никсе резултатом 4—3 у сезони 1950/51. То је до данас остала једина -{NBA}- шампионска титула у историји ове франшизе.
мини|180px|Ред Холцман Шампионска титула, међутим, није донела финансијски профит Ројалсима. Са својом релативно малом ареном и сада већ ограниченим распоредом такмичења, франшиза је бележила губитке, упркос томе што завршни пласман екипе није био нижи од другог места у својој дивизији како у -{NBL}-, тако и у -{BAA}- / -{NBA}- лиги у периоду од 1945. до 1954. године. Играчки кадар је потпуно промењен 1955. године, са изузетком звезданог бека Бобија Ванзера, који је убрзо постао и нови тренер тима. Тим се 1955. преселио у већу дворану — Ратни меморијални центар Рочестера (-{Rochester War Memorial}-). -{NBA}- лига је чак пристала да тамо организује своју Ол-стар утакмицу 1956. године. До тада су Ројалси већ били у фази реизградње тима и финансијских проблема, а вођство -{NBA}- лиге је вршило притисак на Харисона да прода или пресели свој тим у неки већи град. Напослетку, управа је објавила да је сезона 1956/57. била последња коју су Ројалси одиграли у Рочестеру.
Током боравка Ројалса у Рочестеру, за тим је наступало или радило девет будућих чланова Кошаркашке Куће славних: Ал Церви, Боб Дејвиз, Алекс Ханум, Лестер Харисон, Ред Холцман, Арни Ризен, Морис Стоукс, Џек Твајман и Боби Ванзер. Поред њих, поједини чланови тима остварили су запажене каријере и у другим областима, као што су члан Куће славних професионалног америчког фудбала Ото Грејам, власник звезде на Холивудској стази славних Чак Конорс и Џек Мекмахон.
1957—1960: Ране године Синсинати ројалса У априлу 1957. године, браћа Харисон су преселила Ројалсе у Синсинати, град који је у то време покушавао да добије експанзиону франшизу у -{NBA}- лиги. Овом пресељењу претходила је одлично прихваћена утакмица регуларног дела сезоне, одиграна у дворани Синсинати Гарденс (-{Cincinnati Gardens}-) 1. фебруара 1957. године. Наводило се да су промену локације делимично предложили Џек Твајман и Дејв Пионтек, који су били међу неколико играча у тадашњем саставу Ројалса родом из те регије. Синсинати, који је тада имао снажну базу љубитеља колеџ кошарке и био без франшизе у Националној фудбалској лиги (-{NFL}-) која би му представљала конкуренцију (све док се Бенгалси нису прикључили 1970. године, након две сезоне у Америчкој фудбалској лиги), сматран је најбољим избором за Харисонове, који су разматрали и друге градове. Име Ројалс (Краљеви) и даље је одговарало Синсинатију, који је у народу познат као „Краљица севера” (-{Queen City}-).
Током свог првог -{NBA}- драфта у Синсинатију, тим је ангажовао Клајда Лавелета и бека Џорџа Кинга. Они су заједно са ударним двојцем који су чинили Морис Стоукс и Твајман створили тим који је обећавао да постане озбиљан кандидат за висок пласман већ у својој првој сезони у новом граду. Међутим, повреде и одлазак у војску звезданог бека Сија Грина, који је био први пик на драфту 1956. године, у другој половини сезоне 1957/58. потиснули су тим у борбу за деобу другог места у Западној дивизији -{NBA}- лиге.
У последњој утакмици регуларног дела сезоне, ол-про звезда Морис Стоукс ударио је главом о паркет након пада приликом борбе за скок. Успео је да ублажи последице пада, иако је накратко остао без свести. Три дана касније, после прве утакмице у плеј-офу, Стоуксова повреда главе се озбиљно погоршала услед притиска у кабини авиона током лета назад у Синсинати на другу утакмицу. Доживео је напад и трајно је хоспитализован, што је била трагедија која је дубоко потресла целу екипу. Стоукс, нестваран таленат који је могао да игра на позицијама центра, крила и бека, био је други у -{NBA}- лиги по броју скокова и трећи по броју асистенција — што је подвиг који су током целе једне сезоне касније успели да понове само Вилт Чемберлејн и Никола Јокић. Губитак Стоукса оставио је толики траг да је тим био на корак од гашења. Шесторица дубоко потресених играча су се након тога одмах повукла из активне кошарке.
Његов саиграч и ол-стар колега Твајман подигао је своју игру на ол-про ниво током наредне две сезоне у Синсинатију, иако је тим у том периоду забележио две сезоне са по свега 19 победа. Екипа Синсинатија из сезоне 1958/59. имала је чак петорицу новајлија (рукија), пошто су Лавелет, Кинг и други кључни играчи напустили тим након Стоуксове трагичне повреде. Желећи да се повуку из кошарке у том тренутку, браћа Харисон су продала тим локалној групи инвеститора коју је предводио Томас Вудс, заједно са управом дворане Синсинати Гарденс и неколико локалних бизнисмена.
Џек Твајман је притекао у помоћ свом саиграчу и чак је правно усвојио Стоукса. Прикупљајући средства за Стоуксово лечење, Твајман му је помагао све до његове смрти у априлу 1970. године. Играни филм из 1973. године под насловом Maurie, у којем су главне улоге тумачили глумци Берни Кејси и Бо Свенсон, екранизовао је њихову животну причу.
Преузимајући огроман број шутева у десеткованом тиму, Твајман је постао тек други -{NBA}- играч у историји који је успео да оствари просек од преко 30 поена по утакмици у једној сезони. Твајман и Стоукс су касније уврштени у Кошаркашку Кућу славних.
1960—1970: Ера Оскара Робертсона мини|Робертсон је бележио просек од преко 30 поена по утакмици у шест сезона и освојио шест титула најбољег асистента НБА лиге током боравка у Ројалсима. Током 1960. године, тим је успео да ангажује локалну суперзвезду Оскара Робертсона. Робертсон је током наредне три сезоне предводио тим у којем су још наступали Твајман, Вејн Ембри, Боб Бузер, Баки Бокхорн, Том Хокинс и Адријан Смит. Доласком Робертсона, Ројалси су потпуно преокренули своју судбину и израсли у озбиљног кандидата за титулу. Међутим, спор око власништва почетком 1963. године урушио је шансе тима у плеј-офу, када је нови власник Луис Џејкобс закупни термин у дворани Синсинати Гарденс уступио циркусу управо током недеље када се играла серија плеј-офа против тадашњих шампиона Бостон селтикса. Због тога су Ројалси своје домаће утакмице морали да играју у дворани Шмит Филд Хаус (-{Schmidt Field House}-) Универзитета Завијер (-{Xavier University}-).
Крајем 1963. године тиму се придружила још једна локална суперзвезда, Џери Лукас. Ројалси су тада остварили други најбољи скор у целој НБА лиги. У периоду од 1963. до 1966. године, Ројалси су били жестока конкуренција Бостону и Филаделфија севентисиксерсима, али нису успели да освоје ниједну титулу. На драфту 1964. године, Ројалси шп изабрали новајлије Џорџа Вилсона, Била Чмилевског, Стива Кортина (који је касније трејдован у Севентисиксерсе) и Хепија Хеирстона. Највеће звезде тима током 1960-их били су Оскар Робертсон и Џери Лукас. Робертсон је низао невероватне индивидуалне успехе, остваривши просечан трипл-дабл у сезони 1961/62 и освојивши признање за најкориснијег играча (МВП) у сезони 1963/64. У свакој од тих сезона, Робертсон је био водећи стрелац и асистент лиге. Лукас је проглашен за новајлију године 1964. године, предводио је лигу по проценту шута, а касније је током четири сезоне бележио просек од 20 скокова по утакмици. Обојица су више пута бирани у прву поставу идеалног тима НБА лиге (-{All-NBA First Team}-). Ипак, тим није успео да задржи неколико перспективних играча и играо је у веома тешкој Источној дивизији, којом су доминирали Бостон селтикси, док је тим из Балтимора три године играо у Западној дивизији, чиме су Ројалси вероватно остали ускраћени за пласмане у велико НБА финале.