Сенке заборављених предака () јесте совјетска драма из 1965. године коју је режирао Сергеј Парџанов. Сценарио филма је заснован на истоименом роману украјинског писца Михаила Коцјубинсијког.

Филм је био деби за глумца Ивана Николајчука, који је касније постао познати глумац и редитељ, као и један од симбола украјинске кинематографије.

У првој години приказивања, филм је погледало 8,5 милиона људи.

Универзитет Харвард је додао филм на листу обавезних кинематографских остварења за студенте.

Филм се налази на првом месту на листи 100 најбољих филмова у историји украјинске кинематографије.

Сенке заборављених предака имале су значајан утицај на Емира Кустурицу, који је дао омаж филму у појединим сценама свог филма Подземље.

Прича

Два гуцулска клана су у рату неколико година. Усред озлојеђености и непријатељства, припадници сукобљених кланова, млади Иван и Маричке се заљубљују. Иван је приморан да ради на фарми а Маричка умире несрећним случајем. Иван не може да заборави своју вољену. У стању менталног растројства он лута шумом.

Принудни брак са лепом Палагном не помаже Ивану. Он и супруга имају дистанциран однос. Она жели децу и након неког времена се зближава са сеоским врачем Јуријем и они постају љубавници. Видевши их заједно у сеоском ресторану, Иван замахује секиром према врачару Јурку, али га не убија, баца оружје и бежи. Палагна тражи од свог љубавника да баци чини на Ивана. Иван постаје усамљен, Маричкин лик му се појављује изнова и изнова. Пратећи њен дух једне хладне ноћи, он умире. Тек у предсмртној халуцинацији, Иван поново бива срећан, видећи Маричкине одразе у шуми и у води.

Комшије сахрањују Ивана. Парастос је праћен забавом и игром. Деца са прозора гледају Иванову сахрану.

Улоге

| Иван Миколајчук || Иван |- | Лариса Кадочникова || Маричка |- | Тетјана Бестајева || Палагна |- | Спартак Багашвили || Јурко |- | Микола Грињко || |- | Леонид Јенгибаров || Микола |- | Нина Алисова || Иванова мајка |- | Олександар Гај || Петро Палијчук |- | Неонила Гнеповска || Параска, Маричкина мајка |- | Олександар Рајданов || Онуфриј Гутењук |- | Игор Дзјура || Иванко |- | Валентина Глињко || Маричка током детињства

Продукција

Буџет Тачан буџет за Сенке заборављених предака тренутно није јавно познат, а доступан је само у документацији филма у Државном архиву Украјине.ЦДАВО України, ф. Р–2, оп. 13, т. 1, спр. 739., арк. 101–103 (in Ukrainian) Делимични записи које су прикупили украјински историчари филма откривају да су министри владе УкрССР у мају 1966. године упутили оштро формулисану замерку Параџанову због „прекорачивања буџета Сенки заборављених предака за 97 хиљада карбованца “. // Наталя Ховайда (2015). Державна політика у галузі кінематографа УРСР (друга половина 1960–х – перша половина 1980–х рр.): дисертація на здобуття ступеня кандидата історичних наук. Київ: Київський національний університет імені Тараса Шевченка. 240 стор.: C. 122–123 (in Ukrainian) Украјински редитељ Олех Чорњи је, међутим, 2019. године спекулисао да је буџет филма у складу са типичним филмским буџетима тог времена, у распону од 300 до 500 хиљада карбованца.. detector.media. 2 September 2019 (in Ukrainian)

Снимање Филм је био једна од ретких продукција играног филма на украјинском језику у украјинском филмском студију Довженко, који је обично производио само филмске продукције на руском језику, од којих су неке касније синхронизоване на украјински језик за биоскопску дистрибуцију у УкрССР. Владини званичници су тражили од Параџанова да сними руску верзију филма, на шта је он навео да се „дуго опирао превођењу филмских дијалога на украјинском језику на руски језик“ јер је „сматрао да је овај текст неотуђиви део уметничко ткиво филма”. (in Ukrainian) У свом интервјуу са Роном Холовејем из 1988. године, Параџанов је признао да је „министарство од мене тражило да направим руску верзију [филма]. Филм није снимљен само на украјинском језику, већ је био и на хуцулском дијалекту [украјинског језика]. Тражили су од мене да синхронизујем филм на руски, али сам их категорички одбио.“Ron Holloway. Sergei Parajanov Speaks up // Kinema. Spring 1996 Issue

Радња филма смештена је у украјински део Карпатских планина, а снимање сеоских сцена одвијало се у карпатском селу Криворивња. Кућа у Криворивнији у којој се снимало сада је музеј.Ukrainian Program: At the Movies. AY 15–16 Ukrainian Program Highlights. lsa.umich.edu. 06/07/2016Kryvorivnya: Journey to Origins. kharkivobserver.com. 15/10/2017 Снимање у затвореном се одвијало у павиљонима Филмског студија Довженко.

Кастинг Првобитно, Параџанов је планирао да руски глумац Генадија Јухтина као звезду у успону и магнет за благајне игра протагониста Ивана, али по препоруци редитеља Виктора Ивченка, уз коментаре сниматеља Јурија Иљенка да „Јухтин једноставно није одговарао је тој улози и када се [током пробе] обукао у украјинску хуцулску одећу, то му није одговарало“, Параџанов је касније променио одлуку и уместо ње изабрао украјинског глумца Ивана Николајчука. // J.J. Gurga (2012). Echoes of the past: Ukrainian poetic cinema and the experiential ethnographic mode: Doctoral thesis. London: University College London. 342 p.:

Музика Музику је написао композитор Мирослав Скорик, који је написао партитуру инспирисану украјинском народном културом хуцула. // Узбудљива украјинско-народна музика доприноси величини филма и сматра се једном од Скорикових највећих филмских партитура.

Бројни појединци који су радили на филму признали су да је филм резултат колективних напора и да свакако није ауторски филм који одражава личности и идеје само његовог редитеља Сергеја Параџанова. Конкретно, филм је представљао креативни напор многих украјинских уметника, пре свега композитора Мирослава Скорика.. Edited and translated from the Ukrainian: John KolaskyBohdan Nebesio (1994). Историчар филма Џејмс Стефен у својој књизи Биоскоп Сергеја Параџанова посебно је указао на чињеницу да је „један од најизразитијих аспеката филма употреба [украјинске] хуцулске народне музике на звучној подлози поред Скорикових оркестарских композиција инспирисаних народом.“ и изричито напоменуо да „Скорикова оригинална партитура, композиција налик Бартоку која комбинује живе [украјинске] народне теме и ритмове са модернистичком дисонансом, допуњује традиционалне народне песме коришћене у филму и пружа ефективан емоционални контрапункт слици“.

Филм садржи мотиве који се односе на сваког од главних јунака, као и на дух украјинског Запада (хуцулски регион у Карпатским планинама). Скорикова обрада украјинске народне песме The Willow Board (), коју је отпевао непознати хор; игра се два пута у филму и требало је да дода музичку драму сценама венчања. Још једно од Скорикових музичких дела у филму била је његова композиција за симфонијски оркестар Хуцул Триптих ( ). // Victor Radoslav Markiw (2010). The life and solo piano works of the Ukrainian composer Myroslav Skoryk. Queenston, Ontario: The Edwin Mellen Press. 164 pp.

Темe У свом интервјуу са Роном Холовејем из 1988. године, Параџанов је признао да је, након што је претходно снимио 8 филмова у Украјини, управо у овом филму коначно успео да „пронађе своју тему, поље интересовања: проблеме са којима се суочава [украјински] народ“. Параџанов је даље нагласио да се намерно „фокусирао на етнографију, на Бога, на љубав и трагедију”.

Визуелни прикази филма разликовали су се од званично 'одобреног' стила социјалистичког реализма који је, према совјетској влади, требало да користе сви уметници. Уместо тога Сенке заборављених предака је пун симболке, у филму се често користе украјинске верске и фолклорне слике које укључују крстове, јагњад, гробове и духове. Филм такође користи боју за представљање расположења: период Иванове жалости је приказан кроз црно-белу секвенцу, док су у другим сценама боје често пригушене, дајући контраст живописној употреби црвене и жуте.

Дистрибуција

Фестивалско приказивање Током целог фестивалском приказивања које је било у пролеће 1965. године, филм је представљао „Совјетски Савез“, а не „Украјинску Совјетску Социјалистичку Републику“, упркос чињеници да је био изразито украјински. Године 1965, шеф Државне филмске агенције УкрССР, Свјатослав Иванов описао је у свом дневнику како је заједно са главним глумцима филма отишао у Аргентину на Међународни филмски фестивал Мар дел Плата да тамо представља филм, напомињући да смо „на фестивалу представљали Совјетску Унију, а ми нисмо били украјинска, већ совјетска делегација. Нису ме увредиле поздравне речи упућене Совјетском Савезу (гомила Мар дел Плате је викала: ‘Viva Moscú’, ‘Viva Unión Soviética’) [...] Били смо само представници великог народа и они [Аргентинци] нису сумњали у односа између два народа [Руса и Украјинаца]“. // Historia i Polityka. No. 24 (31/2018). // Іван Дзюба (1968). Інтернаціоналізм чи русифікація?. Мюнхен: Сучасність. 276 стор.: 84–145 ()