Манастир Благовести Пресвете Богородице и Св. Апостола Јована Богослова, или Супраслска лавра је један од пет православних мушких манастира у Пољској. Налази се у граду Супрасл. Припада Бјалисточко-Гдањској епархији Пољске православне цркве.
Манастир је основао Александар Ходкиевич пре 1497. У почетку је његово седиште било у Гродекову. Године 1501. почела је изградња комплекса манастирских зграда у Гродекову, али су се неколико година касније монаси преселили на друго место - у пустињу Сухи Хруд код данашњег Супрасла. Године 1510. у новом седишту манастира почели су радови на главној цркви - одбрамбеном храму Благовести. Монаси су одржавали широке контакте са другим православним монашким заједницама у русинским и српским земљама и на Балкану, чиме је манастир у Супраслу постао један од најзначајнијих православних центара у Првој Пољској Републици у 16. веку. Монаси су се бавили и прикупљањем и преписивањем књига. У њој су се на посебан начин клањали икони Супраслске Богородице, која се сматрала чудотворном.
Након закључења Брестовске уније, монаси манастира на челу са архимандритом Иларионом одбили су да прихвате њене одлуке. Сукоб око јурисдикцијске припадности манастира трајао је неколико деценија. Коначно, захваљујући подршци манастирских монаха и краља Сигисмунда III Васе, 1635. године манастир је коначно прешао у руке унијата и под управом базилијанаца до 1824. године. Ова наредба значајно је проширила комплекс грађевина, а на иницијативу кијевског унијатског митрополита Кипријана Жоховског отпочео је издавачку делатност у Супраслу. Већина богослужбених књига за потребе Унијатске цркве у Комонвелту настала је у Супраслској штампарији, а од 18. века у њој су штампана и световна дела.
Након што се Супрасл нашао под руском влашћу, 1824. године, манастир је преузела Руска православна црква. Православни мушки манастир је радио до 1915. године, када су монаси кренули у бекство. У међуратном периоду манастирске зграде припадале су салезијанцима. Године 1944. Немци који су се повлачили дигли су у ваздух главну манастирску цркву. После рата у манастирским зградама радила је пољопривредна школа, од осамдесетих година 20. века зграде су постепено пренете у Пољску аутокефалну православну цркву и реновиране.
Манастирски комплекс се налази у улици Klasztornej 1. У њему је и седиште Супраслске академије и локалне православне парохије (у Бјалисточком деканату). У манастиру се налази и Музеј икона.
2022. године у манастиру је било осам монаха.
Историја
Православни манастир (16. – 17. век)
Оснивање манастира у Гродекову мини|Порта-звоник манастира; у позадини: црква Благовештења Пресвете Богородице Пре 2013. године, примарни извор за историју манастира у Супраслу била је хроника историје манастира коју је 1799. године написао Василијански свештеник Миколај Радкиевицз. Према хроници, манастир су основали Александар Ходкјевич, маршал Велике Кнежевине Литваније, и Јозеф, православни епископ Смоленска, 1498. године. Оснивањем манастира Ходкевич је желео да на свом имању успостави значајан центар православног верског живота, као и да подигне престиж своје породице. У почетку је седиште заједнице било у Гродекову. Године 2013. Антони Мироновицз, на основу нових истраживања и анализе раније непознатих докумената везаних за манастир, као и копије из 17. века споменика игумена Пафнуција са прелаза из 15. у 16. век., наводи да је монашка заједница у Гродекову основана пре изградње замка на тим истим локалитетима, дакле пре 1497. године, можда чак и неколико десетина година раније. Манастир није био ценобитски – монаси су живели у засебним испосницама и састајали се само суботом, недељом и великим празницима за време заједничких служби. Миронович је такође довео у питање учешће епископа смоленског у самом стварању манастира, тврдећи да је Миколај Радкевич свесно указивао на њега, уместо на Јозефа, митрополита кијевског, и желео да створи утисак да манастир има везе са црквом од самог почетка. мини|Општи поглед на манастир У почетку су истраживачи историје манастира веровали да су први монаси дошли из светогорских манастира и да су побегли од Турака након пада Цариграда. Ова тврдња се заснивала на изгубљеном документу Traditio de translatione fratrum religiosorum Grodeco-Supraslum. Другачију тезу о формирању заједнице од монаха Печерске лавре изнео је манастирски настојатељ и његов историчар Ихумен Миколај (Долматов). Свој став је правдао чињеницом да је Иван Ходкијевич, отац ктитора, био кијевски војвода и да је сигурно добро познавао најпознатији кијевски манастир. Миколај (Долматов) је такође у својим делима цитирао став о пореклу првих монаха са Атоса и тврдио да идиосинкратичност манастира у Гродекову иде у прилог овој тези. Међутим, био је склон да верује да су први монаси дошли из Печерске лавре. Ову тезу усвојила је каснија историографија. Према Јозефу Марошеку, тачност тврдњи о атоском пореклу првих монаха доказује Супраслски законик који се чува у манастиру. Елизабета Киерејцзук, пак, наводи да је међу монасима који су чинили прву групу подвижника који су живели у Гродекобу било монаха са Балкана (укључујући Атос) и из Кијева.E. Kierejczuk, Kodeks supraski wśród zbiorów biblioteki monasteru supraskiego. Kilka hipotez w sprawie czasu przybycia „Minieji Czetnej” z XI wieku do Supraśla, [w:]
Први претпостављени заједнице био је Пафнуци (Сиехен). У манастиру је тада било око 40 монаха.
Томос којим се одобрава изградња манастира издао је цариградски патријарх Јоаким I 1505. године. Овај томос је садржао и смернице за будућу организацију монашког живота. Наредио је да предстојатеља изабере сама заједница, међу монасима манастира. Такође је обавезао монахе да се моле за ктиторе, да трајно бораве у манастиру и да не конзумирају алкохол. Циљ заједнице био је подизање ауторитета Православне Цркве међу неверницима. Надређени изборни поступак био је неуобичајен за православне заједнице Прве републике, јер је значио да су ктитори манастира одустајали од права управе. Чин подизања потврдио је и краљ Александар Јагелон.
Године 1501. подигнута је црква брвнара Св. Јован Богослов. Александер Ходкиевич је желео да на овај начин обележи помен свог упокојеног оца Ивана Две године касније почела је изградња зидане цркве на призив Благовести Пресвете Богородице. Подигао га је из приватних темеља, а хиротонисао је кијевски митрополит Јона III по завршетку изградње 1511. године. При цркви су отворене две капеле: Св. Теодосије Печерски и Свети Борис и Глеб. Према најновијим истраживањима, описане цркве су подигнуте у Гродекову.
Теза о унијатском пореклу манастира Јозеф Марошек је 2000. године изнео тезу да су Супраслски манастири основани као унијатска установа са циљем ширења Фирентинске уније. По његовом мишљењу, локација манастира у Блудовској шуми одређена је краљевском забраном подизања нових и поправке оштећених православних цркава. Марошек тврди да је 1503. године, након оснивања манастира, напуштена концепција његовог укључивања у процес ширења уније; од тог тренутка манастир је имао строго православни карактер, на који је утицао митрополит кијевски Јона. Према овом истраживачу, подаци који доказују унијатску генезу заједнице доследно су уклањани из његових хроника касније чуваних у манастиру.
Тезу о унијатском пореклу манастира доследно одбацују православни аутори (а самим тим и већина истраживача овог проблема) пишући о историји Супраслске заједнице. Међутим, подржава га Војчех Залески. С друге стране, Кшиштоф Пјеткијевић, пишући о проевропским активностима Александра Јагелона, ни на који начин их не доводи у везу са оснивањем манастира у Супраслу.
Пренос манастира у Супрасл. Манастир у 15. – 16. веку мини|Крст и плоча у знак сећања на место где се, према манастирским хроникама, зауставио чамац који је превозио монахе из Гродека у потрази за погодним местом за заједницу Према Радкијевичевој хроници, која се раније сматрала веродостојном, после две године неки монаси су напустили град, док су се други преселили на забаченије место у пустињи Сухи Хруд. Према манастирској хроници, 1500. године монаси су напустили Гродеков преко рекеСупрасл чамцем и зауставили се на месту где је сам чамац пристао на обалу. Са собом су понели крст са делом моштију Часног Крста. Нови манастир је основан на месту где никада није постојао центар православног богослужења.
Антони Мироновицз је 2013. године, на основу анализе до сада непознатих докумената у вези са манастиром, као и копије споменика игумена Пафнуција из 17. века са прелаза из 15. у 16. век, навео да је историја настанка манастира, како је усвојена у предању, није тачна. Године 1500. монаси више нису могли да располажу вредним моштима са Часног крста, јер су је добили тек 1507. или 1508. године од митрополита кијевског Јосифа. Иако је нема сумње да је заједница Гродeков, због ужурбане природе града, одлучила да се пресели на друго место, то се није догодило у години која је назначена у хроници. Захтев монаха за промену локације манастира подржао је Јозеф Солтан као митрополит кијевски, односно најраније 1508. године. Међутим, заједница није могла одмах да промени седиште. Најранији запис са потпуном сигурношћу који указује на рад манастира у Супраслу датира из 1510. године, а годину дана раније Ихумен Пафнуци је добио краљевску дозволу за подизање зидане цркве. То значи да је, супротно старијим сазнањима, градња Благовештенске цркве у Супраслу почела не 1503. године, већ тек седам година касније, и трајала чак неколико десетина година. мини|Икона Богородице у Супрасљу Године 1510. Александар Ходкевич је дао манастирима у Василкову, Дојлиди, Заблудову и Хорошчу, као и развио, заједно са кијевским митрополитом Јозефом, нову манастирску управу. Посебно је стављен акценат на монахе који остају у манастиру, забрањујући чак и претпостављенима да путују сами, док је сваком монаху било дозвољено да има своје књиге у келији. Захваљујући жени Александра Ходкјевића, Василиси, у манастиру су живели многи образовани монаси, способни да преписују књиге. Отуда је задатак заједнице био јачање верског идентитета локалног православног становништва и ауторитета православне цркве у очима неистомишљеника.
У годинама 1532–1557 подигнут је још један храм - гробљанска православна црква Васкрсења Господњег. Испод цркве су се налазиле катакомбе са 132 нише, у које је планирано да буду сахрањени монаси и мирјани који подржавају манастир.
Манастир у Супраслу је временом постао важан верски и културни центар. Одржавао је блиске контакте са другим православним манастирима у Пољско-литванској заједници и иностранству. У 16. веку значај Супраслског манастира био је упоредив са престижем Кијевско-печерске лавре, а Супраслска икона Богородице (копија Смоленске иконе Богородице, дар смоленског епископа Јозеф, суоснивача заједнице), поштована као чудотворна, била је важно одредиште ходочашћа. Међу заједницама са којима је Супраслски манастир сарађивао, били су манастири у Кијеву, Слуцку, Москви и манастири у Србији, Бугарској и Грчкој. Према инвентару из 1557. године, у библиотеци манастира у Супраслу налазило се 200 штампаних или рукописних књига, па је била једна од највећих манастирских збирки у земљи. Будући краљ Жигмунт Август посетио је библиотеку 1543. године и са дивљењем говорио о њеним збиркама. До 1645. овај број се повећао на 587, од чега су 234 књиге написане на русинском, 201 - на латинском, 152 - на пољском. Плод међународних контаката била је збирка манастирске библиотеке, која садржи рукописе на русинском, српском, бугарском и другим језицима. У земљи је био познат манастирски скрипторијум, где су монаси преписивали или састављали рукописе, а затим дистрибуирали измењене верзије.