Манастир Покрова Пресвете Богородице (пољ. Monaster Opieki Matki Bożej) је православни женски манастир у Турковицама, у Лублинско-хелмској епархији Пољске православне цркве.

Основан је 1903. године као један од неконтемплативних манастира основаних у западним епархијама Руске православне цркве уз подршку цара Николаја II и његове супруге Александре Фјодоровне. Турковице су изабране за градњу манастира због култа Турковичке иконе Богородице међу локалним украјинским становништвом. Монахиње су се углавном бавили радом у заједници: водили су школе, болницу, апотеку и сиротиште. Манастир је такође основан ради јачања утицаја православне цркве и руске културе на територијама укљученим у састав Руског царства под поделом Пољске. То је такође било важно одредиште ходочашћа. Радио је све док монахиње нису отишле у бежанство, од којих се већина није вратила.

У међуратном периоду, Пољска аутокефална православна црква је безуспешно покушавала да обнови манастир. Неколико монахиња које су се вратиле из Русије настанило се прво у селу, а затим у оближњем Сахрину. С друге стране, у зградама манастира постојале су добротворне установе које су водиле слушкиње, а након њихове ликвидације у НР Пољској - пољопривредна школа. Манастирска црква је срушена двадесетих година 20. века, а друга манастирска црква је адаптирана за световне потребе.

Куповином некадашње куће у коју је православна Лублинско-хелмска епархија примала ходочаснике омогућила је поновно активирање манастира, што је извршено 2008. декретом архиепископа Авеља. Преостали постманастирски објекти нису коришћени од 2013. године. Манастир је центар култа Турковичке иконе Богородице и монахиње Параскеве, која је у њему живела 1912–1915.

Од 2019. године манастир Турковице подлеже Св. Николаја Чудотворца у Холешову.

Историја

Корени монашког живота у Турковицама Није познато када је основана прва монашка заједница на подручју данашњег села Турковице. Према легенди, када је принц Владислав Опољчик носио икону Ченстоховске Богородице из Белза у Јасну Гору, зауставио се у околини Турковица да се одмори. Када је хтео да оде, коњи нису могли да вуку кола на којима се налазила чудесна икона. Тек након удвостручења напора, поворка је напустила место заустављања. С друге стране, на месту где су стајала кола појавила се светлост у којој се јасно видело Маријино лице. Спонтано је прешла на платно, стварајући икону Богородице, препознату као чудотворну у Турковицама.

Православно становништво које живи у овом крају подигло је на том месту православну цркву. Поред ње се, према православним ауторима, развио мушки манастир. Датум његовог настанка је непознатred. G. Kuprianowicz, „A Turkowyczamy...”, s. 45. Према овој верзији, након потписивања Брестовске уније 1596. године, монаси су прихватили њене одредбе, придруживши се Василијанском реду. Међутим, то се није догодило одмах по потписивању уније, већ најраније у другој половини 17. века. Године 1749. манастир је затворен по налогу унијатског епископа. Анџеј Гил, пак, доказује да нема доказа о средњовековном пореклу култа Турковичке иконе Богородице, нити о постојању православне монашке заједнице у граду. Према његовом мишљењу, Василијански манастир, основан у првој половини 18. века и који је деловао неколико десетина година, био је први манастир у овом граду, а потом је основана унијатска парохија у Турковицама. Према речима Кшиштофа Грзесијака, легенда о Турковичкој икони Богородице настала је почетком 20. века да би оправдала стварање православног манастира са руском основом.

Оснивање и рад женског манастира мини|Манастир у Турковицима 1916. године У другој половини 19. века дошло је до значајног пораста броја манастира и монаха и монахиња у Руској православној цркви. Штавише, појавио се тип манастира који је био непознат у руској православној традицији – манастири усмерени на друштвени рад, неконтемплативни. Настали су углавном у западној епархији Цркве, односно у областима укљученим у састав Русије током три поделе Пољске. Манастири ове врсте добијали су знатну новчану помоћ од царске породице и богатих приватних донатора; донатори су желели да монаси и монахиње допринесу ширењу утицаја православне цркве, руског језика и културе у окружењу. Први неконтемплативни манастир у Хелмско-варшавској епархији био је женски манастир Рођења Пресвете Богородице у Лесни, основан 1889. године, на чијем је челу била игуманија Катажина (Јефимовска), кокреаторка новог концепта друштвено ангажованог манастира. Монахиње из овог манастира су потом допринеле стварању још неколико монашких заједница у овој епархији, са сличним правилом: манастир Христа Спаситеља у Вирову, манастир Преображења у Теолину и манастир Св. Антонија у Радечници.A. Mironowicz: Kościół prawosławny.... s. 62–63. Уршула Павлучук пише да је главни заштитник овог типа манастира била царица Александра Фјодоровна, која је, након што је прешла у православље са лутеранства, постала ватрени промотер своје нове религије.U. Pawluczuk: Życie monastyczne.... s. 32. мини|Поглед на једну од манастирских грађевина са цркви Св. Еупхросзина Полоцка. Руска разгледница из 1910 Године 1903. у Турковицама огранак манастира био је манастир Св. Антонија у Радечници. Њена претпостављена је била монахиња Магдалена (Горцзакова), која је организовала нову заједницу по узору који јој је познат из Лесне. Монахиње су водиле апотеку, болницу, пчеларску и земљорадничку школу, сиротиште, а од 1910. године и учитељску школу.U. Pawluczuk: Życie monastyczne.... s. 41–42. Рускиње су имале руководећа достојанства у манастиру, али није могуће утврдити њихов укупан број у целој заједници. Комплекс манастирских зграда изграђен је од нуле. У време доласка монахиња на лицу места је радила само црква брвнара. За потребе манастира изграђена је петокуполна саборна црква и комплекс од шест стамбено-пословних објеката (пет дрвених, једна зидана са црквом Светог Сергија и Германа Валамског) (према другом извору – Св. Ефросина ПолачкаA. Radziukiewicz, Cuda Chołmszczyny, s. 7). Главни храм у групи зграда био је дрвени. Највећа њена луковичаста купола налазила се изнад наоса грађевине, остале, ниже и дуже, налазиле су се на узвишеним шаторским крововима изнад предворја, презбитерија и бочних капела.U. Pawluczuk: Życie monastyczne.... s. 42. Инвестицију је суфинансирао Свети владајући синод. Унутар главног храма налазио се троредни позлаћени иконостас израђен у атељеу манастира Св. Антонија у Радечници. Било је и других икона које су допуњавале храмски намештај. Монашка заједница је имала и своје гробље.red. G. Kuprianowicz, „A Turkowyczamy...”, s. 51 Све грађевине су биле у византијско-руском стилу.

Манастир је био важно ходочасничко одредиште. Хиљаде ходочасника долазило је у село за време празника Покрова Госпојине и Полагања Одежди Мајке Божије. Сачуван је анонимни извештај о церемонији, који је написала особа која се потписује псеудонимом „Czerwonorusin“:„Улазимо у шуму и видимо хиљаде кола, не хиљаде него десетине хиљада људи на тргу. Видиш Црвене Русе. Чујете прелеп говор белоруског народа које сретнете, не једног или двоје људи које сретнете, већ десетина хиљада људи из Белорусије. У овим хиљадама људи виде се и стари и млади, и омладина, и грађани, и сељаци, и много интелигенције. Цела светлуцава гомила окупила се из Томашова, Хелма, Замошћа, Краснистава, па чак и из Билгорајског округа, као и из суседне Волиније, да се поклони чудесној икони“red. G. Kuprianowicz, „A Turkowyczamy...”, s. 17 мини|Иста зграда после реконструкције, поглед из 2013. године Године 1906. Еулогиусз, епископ Хелма, предводио је церемонију преноса иконе Турковачке Богородице у манастирски савет и украсио је одеждом са драгим камењем. На овој свечаности окупило се 15.000 верника. Манастир је допринео одржавању овдашњих бивших унијата у православљу након издавања акта толеранције који им омогућава да пређу у католичанство по латинском обреду.

Године 1910., такође уз подршку епископа Еулогијуша, манастир се осамосталио, а 1912. године добио је статус прворазредног. Уочи Првог светског рата заједницу је чинило 80 монахиња, а на монашке празнике долазило је чак 30.000 ходочасника. Године 1915. монахиње из Турковица су напустиле Русију са чудотворном иконом која се чувала у манастиру. Привремено су боравили у манастиру Светих Марте и Марије у Москви.

Једна од расофорних послушница у манастиру у Турковицама пре 1915. године била је Параскејева (Матијешина), канонизована 2000. од стране Руске православне цркве као света верска монахиња. мини|Бивша црква и дом Игуманије (лево) Током Првог светског рата у манастиру је основана немачка болница за инфективне болести. Само четири монахиње из првобитне заједнице одлучиле су да се врате у Турковице након завршетка рата. Пратио их је Андрзеј Бојцзук. Међутим, напуштене манастирске зграде преузела је пољска држава и предала их католичкој конгрегацији слушкиња, која је ту организовала сиротиште, школу и старачки дом. Као резултат тога, покушај реактивације православног манастира 1919. од стране монахиња које су се вратиле са бежања био је немогућ. Монахиње су живеле у приватној кући у селу, тада у Сахрињу, у свој дом их је позвао домаћин Ковалчук. Пољска полиција их је оптужила за антипољско деловање, локалне власти су биле забринуте и због чињенице да је Бојчук је водио пастирску делатност без њиховог пристанка. На крају се и овај део некадашње заједнице распршио – монахиње су живеле у разним манастирима Пољске православне цркве.

Међуратни период

Католички манастир 1919. године, по налогу пољских власти, зграде манастира запленило је седиште Главног одбора за помоћ повратку у земљу. Овај одбор је основао дом за ратну сирочад, којим је управљао Католички ред слуга Блажене Дјевице Марије. Од 1921. године манастиром је управљала Станислава Полецхајло. Године 1924. Маријан Дебски, који је у исто време постао шеф Друштва за развој источних земаља, координирао је, између осталог, активности везане за акцију реституције православних цркава и планирану полонизацију региона. Манастир и школа која је при њему деловала, у којој су заједно учила деца пољског и украјинског порекла, описани су као важан центар пољскости. Промењен је спољашњи изглед комплекса. Бивши храм, лишен старања, пропао је након што су монахиње отишле да се беженство; коначно је потпуно срушена. Уништено је и гробље Турковичких монахиња.

Покушаји обнове манастира пре Другог светског рата мини|Православни (старији) део гробља у Турковицима. Овде се налазила капела која је 1924–1938 била култни центар Турковичке иконе Богородице. Према речима Гжегожа Пелице, култ Турковичке иконе Богородице почео је спонтано да оживљава после 1927. године; Други извор указује да су прве литургијске церемоније у њену част после Првог светског рата организоване три године раније. Постојаност култа подстакла је Архијерејски синод Пољске аутокефалне православне цркве да га подржи кроз активности несталних свештенослужитеља посебно делегираних у Турковице: монаха Арсенија (Базијарука), Атаназија (Бокијевића), Атаназија (Мартоша), Јозефа. (Забарни), Варлаам (Јепифанов) и Серафим (Самојлик). У развој култа био је укључен и архиепископ луцки Алекси. Крајем 1930-их Турковице су поново постале ходочасничко одредиште. Популарност култа Богородичине иконе у Турковицама огледа се у народним песмама у којима се село помиње као главно свето место Хелмског краја, упоредиво са манастиром у Јаблецзни и Почајевском лавром (песма о Турковице је написао свештеник Дмитро Павелко). Године 1928. на прославу иконе, организовану на православном гробљу у Турковицама, дошло је 12.000 људи. верника. Годину дана касније, некадашњи монашки храм је срушен, званично због лошег техничког стања и неподобности „за државне потребе“.