Хришћанска музика је музика која је створена да би се изразила лично или заједничко веровање у хришћански начин живота и веру. Најчешће теме хришћансе музике укључују молитву, обожавање, покајање или жаљење.

Попут других врста музика стварање, извођење и значај зависе од различитости култура и социјалног контекста.

Развој хришћанске музике

Рани развој хришћанске музике био је под снажним утицајем оријенталне музике, првенствено јеврејске псалмодије. Одликује се богатим мелизмима и интервалима мањим од полустепена. Већ у раном средњем веку, у оквиру Римске цркве развија се форма литургијске вокалне музике коју је папа Гргур Велики сакупио у збирку канонизованих хоралних мелодија.

Према облику, разликују се акцентус и концентус, а касније се развијају химне, тропи и секвенце. Дуго, украшено извођење завршног вокала „а“ у Алелуја, назива се јубилација. Грегоријански хорали користе хексатонске лествице са дванаест модуса.

Узимањем једног хорала као основне мелодије, и додавањем другог гласа у паралелној кварти, настао је органум, први полифони облик европске музике. Основна мелодија се у том случају назива „кантус фирмус“.

Око хиљадите године, оргуље се почињу уводити у цркве западне Европе.

Музика Источног хришћанства остаје искључиво вокална, са препознатљивим облицима као што су тропар и кондак, са најразвијенијом традицијом у Византији, одакле се музика Источног хришћанства шири по националним аутокефалним православним црквама. У православну музику се уводи вишегласје у шеснаестом веку, на подручју Русије.

У традицији Западног хришћанства долази до наглог развоја полифоне (вишегласне) музике у дванаестом веку (-{Ars antiqua}-), а каснијим развојем настаје -{Ars nova}-.

Протестантска реформација уводи нови облик хришћанске музике, познат данас као протестантски хорал. Ова музика има корен у старим, немачким, народним духовним песмама, а изводи се једногласно, уз пратњу оргуља, или хармонизовано у четири гласа. Врхунац развоја протестантског хорала огледа се у делима Јохана Себастијана Баха (1685 -1750).

Света музика

Појам света музика (-{musica sacra}-) потиче из друге половине 19. и са почетка 20. века. То је, заправо, био историјски тренутак када се рађала жеља да се црквена музика реформише, тј. обнови и да јој се придодају обележја која је разликују од профане. То је преузео и Други ватикански сабор када говори о литургији и светој музици. Распознајни знак или битно обележје те музике, тј. придев света, у документима Другог ватиканскога савета није везан за стил музичког писања, него за однос између певања и литургијског чина. Кад Други ватикански савет говори о светој музици, дефиниција коју даје у Конституцији о светој литургији (-{Sacrosanctum Concilium}-) врло је различита од оне која је дотада била позната: „Стога се светом зове она музика која је створена за обављање богослужја и коју краси светост и правилност облика.”Пије X, -{Tra le sollecitudini}-, бр. 2 Наиме у Конституцији свете литургије говори се о светој музици, која је „то светија што се тешње повеже с литургијским чином”. Само таква музика се с правом може назвати литургијска музика.

Инструкција -{Musicam Sacram}- истиче да света музика подразумева специфичну „нарав” и „циљ”, схваћене већ од почетка, од аутора, са жељом да се што више прилагоди светости литургије, којој треба постати „потребан и саставни део”. Бити „обдарена светошћу и правилношћу облика” значи да треба имати посебну предиспозицију њеног конкретног уврштавања у обред, за разлику од друге музике, различите нарави и сврхе. Према томе света музика нужно има литургијску димензију. Наиме литургијска музика је она света музика која се може конкретно уврштавати у богопоштовање. Она осим неопходне светости поседује одређена обележја литургијске својствености и функционалности, као што су: неопходан службени литургијски текст (узет из Светог писма, из литургијских књига, из патристичке литературе) или текст који су одобриле одговорне црквене власти; специфична припадност, тј. прецизна подударност између онога што се изводи и обреда који се слави и литургијског времена у којем се слави; сугласје и склад с рубрикалним прописима – у литургијском, пасторалном и теолошком смислу; прихватљиве димензије композиција, њихова стварна изводљивост, способност да буду схваћене и да буду заиста делотворне на духовном подручју, како се не би претвориле у концерт (у музички моменат сам за себе, у којем народ не може учествовати, или још горе, не може разумети).

Светом музиком Католичка црква сматра ове садржаје: Хорско певање. Све до Другог ватиканскога савета хорско је певање било „службено” певање католичке литургије, али и после савета оно и даље остаје првом црквеном музиком и узором свим осталим облицима црквене музике. Стога и данас папа Бенедикт -{XVI}- у апостолском позиву -{Sacramentum Caritatis}-, бр. 42, поновно истиче: „На крају, водећи рачуна такође и о различитим усмерењима и различитим традицијама достојним сваке похвале, желим, како су то тражили синодски оци, да се прикладно вреднује грегоријански хорал, као певање властито римској литургији.” Народна црквена попевка. По својим обележјима, црквена народна попевка је најомиљенији облик певања верника у цркви, а тиме пасторално, тј. евангелизацијски најуспешнији. Тога је било свесно црквено учитељство и на Другоме ватиканском савету те стога истиче важност црквене народне попевке у литургији. За народне црквене попевке вреде сва правила која се односе на литургијску музику. Полифонија. Документ -{Sacrosanctum concilium}-, у тачки 116, одмах после грегоријанског певања спомиње и полифону – вишегласну музику, као другу врсту своје богате музичке баштине. Дела полифоне музике имају места у литургији, али само ако испуњају услове литургијске прикладности. Полифона врста свете музике пристаје више литургијским чиновима који се обављају с већом свечаношћу. Црква подстиче на чување и изношење наслеђеног блага полифоне црквене музике, те на стварање нових полифоних дела која ће одговарати свим критеријима литургијске музике и тако бити употребљена на славу Божју и посвећење верника. Инструментална музика. Хришћански култ не тражи нужно инструменте, за разлику од певања. Музички инструменти су допуштени само ако помажу певању и изражавају значења светих обреда. Стога у одређеним тренуцима литургије могу свирати и сами музички инструменти, без певања. Или, како наводи Други ватикански сабор, да се свирање на музичким инструментима у литургији допушта уколико они могу „црквеним обредима додати диван сјај, те срце веома уздићи ка Богу и ка небеским стварима”. Инструментална музика у литургији није и не би смела бити одвојена од литургијскога догађања. Напротив, као и сви облици свете музике, тако и инструментална музика мора бити „служитељицом” литургије и мора поштовати захтеве светога чина. Дакле инструментална се музика, као и певање, мора по свом облику и начину прилагодити „литургијском тренутку”.

Духовна музика

Музичка литература изазвана осећајима који су, макар и уопштено, верски, може бити названа духовном музиком. Међутим духовна музика није оспособљена за литургију. Она, истина, може наћи место у цркви, али „изван литургијских славља” – дакле само на духовним концертима, у музичким медитацијама или у сличним догађањима. Према томе у духовну музику улазе све композиције – такође и изворна ремекдела историје музике – која, ипак, нису замишљена за литургијску службу, попут светих сказања, похвала, духовних мадригала и кантата, ораторијума итд, а такође и све песме и религиозни напеви савремених кантаутора. Заправо, све су то композиције које, премда одговарају побожним или духовним намерама и циљевима, нису интегрални моменти литургијскога чина, а нису ни биле изворно замишљене као такве.

Може се дакле рећи да духовна музика није ни света, ни литургијска; односно, света музика је духовна, али не и аутоматски литургијска – тј. она то може постати захваљујући накнадним функционалним својствима. Једино литургијска музика поседује како предуслове, тако и прикладна обележја за духовну и сакраменталну сврховитост, па се зато с правом назива светом. „Света ће музика бити то светија што се тешње повеже с литургијским чином, било да угодније изрази молитву, било да промовише једнодушност, било да свете обреде обогати већом свечаношћу.” Папа Бенедикт -{XVI}- у документу -{Sacramentum Caritatis}-, бр. 42, у вези с тиме пише: „Уистину, у литургији се не може рећи да једна песма вреди колико и друга. Зато треба избегавати површну импровизацију или увођење музичких родова који не поштују смисао литургије. Будући да је песма литургијски елемент, она се треба интегрисати у облик властит слављу. Зато све – текст, мелодија и извођење – треба одговарати смислу мистерије која се слави, деловима обреда и литургијским раздобљима.”

Види још Црквено појање

Референце

Литература

Спољашње везе

-{Gregorian chant, liturgical music (CD, scores, learning) }- -{The Gregorian chant of the abbeys of Provence in France (fr. with Translator)}- -{New England religious music}- -{Hibba's Web Anthology of Traditional Jewish Music}- -{Religious Music - Greek}-

М Категорија:Музички жанрови