Крици и шапутања () је шведски историјски драмски филм из 1972. године, режисера и сценаристе Ингмара Бергмана, у коме главне улоге тумаче Харијет Андерсон, Кари Силван, Ингрид Тулин, Лив Улман, Инга Гил и Ерланд Јозефсон. Филм, смештен у вили на крају 19. века, прати причу о три сестре и служавки који се суочавају са смртоносним раком једне од сестара (Андерсон). Служавка (Силван) јој је блиска, док се друге две сестре (Улман и Тулин) суочавају са емоционалном дистанцом једна од друге.
Бергман је инспирисан својом мајком, Карин Окерблом, и својом визијом четири жене у црвеној соби, филм снимио у замку Таксинг-Несби 1971. године. Његове теме укључују веру, женску психу и потрагу за смислом патње, као и библијске алузије. За разлику од претходних Бергманових филмова, користи засићене боје, посебно гримизну.
Након премијере у Сједињеним Државама, у дистрибуцији Роџера Кормана и компаније -{New World Pictures}-, филм је објављен у Шведској и приказан ван конкуренције на Филмском фестивалу у Кану 1973. године. Након два неуспешна Бергманова филма, Крици и шапутања су постигли критички и комерцијални успех. Филм је био номинован за пет Оскара, укључујући оног за најбољи филм (што је реткост за филм на страном језику). Сниматељ Свен Никвист освојио је Оскара за најбољу фотографију, а филм је освојио награду Златна буба за најбољи филм, као и друга признања.
Радња У великој вили из 19. века са црвеним зидовима и теписима, Агнес је на самрти због рака материце. Њене сестре, Марија и Карин, стижу у свој дом из детињства и смењују се са слушкињом, Аном, чувајући Агнес. Ана, религиознија од сестара, моли се након што је изгубила своју ћерку. Када Агнесин доктор Давид дође у посету, види своју бившу љубавницу Марију. Марија се сећа њихове афере и њеног неуспелог брака са мужем Јоакимом, који се несмртно убоо ножем као одговор на прељубу. Давид јој каже да је постала равнодушнија. Агнес се са већим разумевањем сећа њихове мајке, која ју је занемаривала, задиркивала и фаворизовала Марију, и сећа се да је са њом поделила тренутак туге. Док Агнесине сестре остају емоционално дистанциране, Ана теши Агнес која пати тако што оголи груди и држи је ноћу.
Агнес умире после дугог периода патње, а на њеном бдењу свештеник каже да је њена вера била јача од његове. Марија каже Карин да је необично да избегавају да се додирују или да воде дубоки разговор. Она покушава да додирне Карин, која устукне на тај гест. Карин се присећа раније прилике у вили, где је, борећи се са самоповређивањем, унаказила своје гениталије комадом разбијеног стакла како би одбила свог мужа Фредрика. Карин касније вечера са Маријом, говорећи да је Ана била одана Агнес и да вероватно заслужује неку успомену на њу. Она такође открива своју огорченост због Аниног познанства са њом и Маријом, своје самоубилачке склоности и своју мржњу према Маријином флертовању и плитким осмесима. Сестре се помире после свађе, додирујући једна другу.
У секвенци снова, Агнес се накратко враћа у живот и замоли Карин, а затим и Марију да јој приђу. Карин, одбијена позивом, каже да још има живота и да не воли Агнес толико да јој се придружи. Марија прилази немртвој Агнес, али ужаснута бежи када је она зграби, говорећи да не може оставити мужа и децу. Ана поново улази у собу и враћа Агнес у кревет, где држи мртву Агнес у наручју.
Породица одлучује да отпусти Ану крајем месеца, а Фредрик одбија да јој додели било какву додатну отпремнину, а собарица одбија њену обећану успомену. Марија се враћа Јоакиму, а Карин не може да верује у Маријину тврдњу да се не сећа њиховог додира. Ана проналази Агнесин дневник у коме чита одломак у коме су она, Марија, Карин и Ана, биле заједно на љуљашци. Агнес је написала да „шта год да буде, ово је срећа”.
Улоге
| Харијет Андерсон || Агнес |- | Кари Силван || Ана |- | Ингрид Тулин || Карин |- | Лив Улман || Марија (и њена мајка) |- | Андерс Ек || свештеник Исак |- | Инга Гил || тетка Олга |- | Ерланд Јозефсон || Давид |- | Хенинг Морицен || Јоаким |- | Георг Орлин || Фредрик |- | Лин Улман || Маријина ћерка |- | Лена Бергман || млада Марија
Продукција Развој thumb|Хаљина коју је Ингрид Тулин као Карин носила у филму. Беле хаљине на црвеној позадини биле су кључни мотив боја у филму.
Према Бергману, он је причу смислио током усамљеног, несрећног периода на Фореу када је непрестано писао. Он је описао понављајући сан четири жене у белој одећи у црвеној соби, које су шапутале једна другој. Рекао је да то симболизује његов поглед из детињства на душу као безличну особу која је споља црна, представљајући срам, а црвена изнутра. Упорност визије наговестила је Бергману да би то могао бити филм, рекао је, и планирао је „портрет моје мајке... велике љубави мог детињства”. Карин има исто име као Бергманова мајка, али све четири протагонисткиње треба да представљају аспекте њене личности.
Успомена из детињства на мртвачницу Софиахемет такође је утицала на редитеља:
Пошто је Бергманове филмове било тешко пласирати на тржиште, страни капитал није био доступан за финансирање филма. Одлучио је да сними овај филм на шведском, а не на енглеском (као што је био његов претходни филм Додир) и финансира га преко своје продукцијске куће -{Cinematograph}-. Иако је искористио 750.000 круна своје уштеђевине и позајмио 200.000 круна, такође је затражио помоћ од Шведског филмског института око буџета филма од 1,5 милиона круна. Ово је изазвало неке критике, пошто Бергман није био режисер у успону коме су субвенције биле потребне. Да би уштедели новац, главне глумице и Никвист су враћале своје плате као позајмице и биле су номинални копродуценти.
У својој књизи Слике, Бергман је написао: „Данас осећам да сам у Персони — а касније и у Крицима и шапутањима — отишао колико сам могао. И да сам у ова два случаја, док сам радио у потпуној слободи, дотакао тајне без речи које само биоскоп може открити”. У есеју приложеном уз DVD, критичар Питер Кауви је цитирао режисера: „Сви моји филмови се могу замислити као црно-бели, осим Крика и шапутања”.
Кастинг Када је Бергман писао сценарио, од почетка је намеравао да у филму глуме Лив Улман и Ингрид Тулин. Свој избор Харијет Андерсон за улогу Агнес објаснио је: „Веома бих волео да имам и Харијет, пошто она припада овој раси загонетних жена”. Андерсонова није годинама радила са Бергманом и послао јој је белешке, а не комплетан сценарио. Улманова је описала да је примила „лично писмо” од 50 страница од Бергмана у којем је описао причу која је почињала са: „Драги пријатељи: Сада ћемо заједно снимити филм. То је нека врста визије коју имам и коју ћу покушати да опишем”. Андерсонова није добила причу о Агнес; Агнесине сестре су биле удате и имале су децу, али Андерсонова није била сигурна да ли се Агнес икада удала или се разболела у раној младости и живела са својом мајком.
Бергман и Улманова су раније били у љубавној вези, а њихова ћерка Лин Улман се појављује и као Маријина и Анина ћерка у филму. Још једна Бергманова ћерка, Лена, такође се појављује као млада Марија.
Режисер је у почетку рекао да се нада да ће Мија Фароу бити у филму: „Да видимо да ли ће то успети. Вероватно хоће; зашто не би?” Међутим, она никада није изабрана. Кари Силван, почетница у Бергмановим филмовима, добила је ону улогу која је била намењена Мији Фароу.
Претпродукција Неколико претходних Бергманових филмова снимљено је у боји. Црвена је била посебно наглашена, а сниматељ Свен Никвист је направио многе тестове фотографије како би ухватио уравнотежене комбинације црвене, беле и кожне боје. На разочарање чланова Шведског филмског института, Бергман је одбио да снима у њиховим новим, скупим студијима и снимао је на локацији у замку Таксинг-Несби. Пошто је унутрашњост виле била оронула, екипа је била слободна да фарба и украшава по свом нахођењу.
Снимање thumb|alt=Large, two-story tan-and-white house|Филм је сниман у замку Таксинг-Несби код Маријефреда.
Филм је сниман од 9. септембра до 30. октобра 1971. године. Никвист је користио -{Eastmancolor}- филм, који је повећао резолуцију и био је најосетљивији на боје. Последња сцена на љуљашци на отвореном снимљена је рано у продукцији како би филмски ствараоци обезбедили сунчеву светлост пре хладнијих времена. Улманова је рекла да је свака сцена снимљена при природном светлу, користећи велике прозоре за унутрашње сцене.
Андерсонова је описала расположење на сету као лагано, противотров за тешку тему филма. Рекла је да иако је обично читала сценарио и рано одлазила у кревет током продукције, филмски ствараоци су је држали будном до касно како би побољшали њен уморни, болесни изглед. Глумица је своју сцену смрти направила по узору на смрт свог оца, а Бергман је режирао њене дубоке, насилне инхалације.
Теме и интерпретације Претходни Бергманови филмови били су фокусирани на привидно одсуство Бога, али стручњак Џулијан Рајс је цитирао Бергмана који је рекао да је отишао даље од те теме. Рајс је написао да су Крици и шапутања, након Тишине (1963) и Персоне (1966), више засновани на психологији и индивидуацији. Академик Ева Рушман је рекла да је психоанализа очигледно средство за проучавање филма, с обзиром на подсвесне везе између ликова.
Породица и отуђеност thumb|alt=Elaborate ink-on-paper drawing of Hansel and Gretel and a witch|Илустрација „Ивице и Марице” Лудвига Рихтера; попут филма Крици и шапутања, бајка сугерише породично напуштање.
Професор Егил Тернквист је испитао наслов филма. Млада Марија шапуће својој мајци, а Карин и Марија шапућу једна другој док се повезују. Према Тернквисту: „Крици се односе на супротне емоције: бол, немоћ, усамљеност”. Професорка Ема Вилсон описала је породичну невољу, при чему се Карин осећала угроженом додиром, а Марија је тражила „еротски” додир. Међутим, Марију одбија Агнесино труљење и њено мртво тело. Рушманова је објаснила Каринину одбојност према додиру као резултат њеног степена изолације и уздржаности. Сцена у којој Ана љуља Агнес сугерише да додир и сензација умирују, упркос „непрозирном” питању њихове везе, које се може упоредити са сестринством.
Представа чаробне лампе у којој сестре уживају је „Ивица и Марица”, која открива Агнесино осећање напуштености и мајчино наклоност Марији; према Рушмановој, прича браће Грим о јединству брат и сестре супротставља се отуђености сестара. Историчар кинематографије П. Адамс Ситни је написао да су родитељи Ивицу и Марицу напустили у шуми (симболизам), а Агнесин рак је еквивалент вештици у причи браће Грим. Каринино сакаћење стиднице значи да њен муж неће имати секс са њом, а црно вино симболизује крв из материце. Тернквист је написао да Каринин пренос крви из вулве у уста значи да неће имати секс нити говорити, а спречавање комуникације појачава усамљеност. Ситни је написао да је породица најјединственија када чита Пиквик папире Чарлса Дикенса, који описују „мушку солидарност и шиканирање, угрожене женским сплеткама за брак”. Према Френку Гадоу, отуђење се враћа након Агнесине сахране. Ана је отпуштена без топлине и саосећања, а мушкарци јој ускраћују новчану награду упркос годинама службе. Марија такође одбија „сентименталне апеле” Карин.
Филмски стручњак Марк Џервајс написао је да Крици и шапутања немају дефинитивно решење о томе да ли патња и смрт имају икакво значење, цитирајући свештеника који изражава своје сумње и страхове када хвали Агнес. Џервајс је ово упоредио са протагонистом Бергмановог ранијег филма Зимско светло, Бергмановим сопственим конфликтним осећањима и његовим односом са оцем, Ериком, проповедником Цркве Шведске. Према Џервајсу, крај представља Бергманово решење: додир, у одређеним приликама, може учинити живот вредним. Тернквист је упоредио крај са крајем Бергманових Дивљих јагода из 1957. године; он „указује на прошлост, на рајско постојање у овом животу, на заједништво својствено детињству које је касније изгубљено”.
Полне и родне улоге