Рунске азбуке су низови повезаних алфабета који користе слова позната као руне. Пре су их користили германски језици, највише у Скандинавији и Британским острвима, као и у Данској, Холандији, Аустрији, Италији јер су се туда кретали Германи. О њиховом пореклу мало се зна. Стара германска реч руна има два значења прво је „шапутати” а друго је „тајна”. Реч блиска руни је раунен и не зна се која је од које потекла. Словни знак руне је веома једноставан јер се састоји од правих линија које се нагло прекидају и на одређеном месту ломе.
Историја и употреба thumb|Натпис који користи шифре руна, старији футарк и млађи футарк, на рунском камену Рек из 9. века у Шведској thumb|Натпис у млађем футарку на рунском камену Ваксала из 12. века у Шведској
Руне су биле у употреби међу германским народима од 1. или 2. века нове ере. Овај период лингвистички одговара касној општегерманској фази, са континуумом дијалеката који још нису јасно раздвојени у три гране каснијих векова: северногермански, западногермански и источногермански.
У сачуваним рунским натписима се не прави разлика између дугих и кратких самогласника, иако је таква разлика свакако фонолошки била присутна у говорним језицима тог времена. Слично, нема знакова за лабиовеларе у старом футарку (такви знакови су уведени и у англосаксонском футорку и у готском алфабету као варијанте п; погледајте .)
Порекло
Формирање старијег футарка завршено је почетком 5. века, при чему је Килверов камен био први доказ о уређењу футарка као и о п руни.
Конкретно, ретичко писмо Болцана се често промовише као кандидат за порекло руна, са само пет руна старијег футарка ( e, ï, j, ŋ, p) које немају пандан у алфабету из Болцана. Скандинавски научници имају тенденцију да фаворизују извођење из самог латиничног писма у односу на ретичке кандидате.. Тезу „северноетрурске“ поткрепљује натпис на Негау шлему који датира из 2. века пре нове ере. Ово је на северном етрурском алфабету, али има германско име, Харигаст. Ђулијано и Лариса Бонфанте сугеришу да руне потичу од неког северноиталског писма, посебно венетског: али пошто су Римљани освојили Венето после 200. године п. н. е, а затим је латинско писмо постало истакнуто а венетска култура смањила значај, германски народ је могао да усвоји венетски алфабет унутар 3. века п. н. е. или чак и раније.G. Bonfante, L. Bonfante, The Etruscan Language p. 119
Стари Футхарк
Англосаксонске руне центар|380п
Словенске руне Словенске руне или руница је прехришћанско словенско писмо које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице (види чланак: Прехришћанско словенско писмо).
Види још Рунски камен
Референце
Литература
. . . .
. Birkett, Thomas. 2010. "The alysendlecan rune: Runic abbreviations in their immediate literary context". Preprints to The 7th International Symposium on Runes and Runic Inscriptions, Oslo 2010. Last accessed 29 August, 2021. University of Oslo. . Boydell & Brewer. . .
.
. .
. . .
. . . .
. . . . .
. . .
Спољашње везе
Руне „Омниглотове“ странице о рунама Развој древног германског писма „Увод у визионарско писмо Северног Света" (titus.uni-frankfurt.de, слика Негау шлема) Енкодинг Code2000 Уникодни фонт Џејмса Касе Friskfonter 1.0 - Збирка рунских и готског фонта (бесплатна) Уникодни распоред (ПДФ) Дивинација Значење руна Индекс руна . . .
. Old Norse Online by Todd B. Krause and Jonathan Slocum, free online lessons at the Linguistics Research Center at the University of Texas at Austin, contains a lesson on runic inscriptions
Категорија:Писма