Сигмунд Фројд (, право име Сигисмунд Шломо Фројд; Фрајберг ин Мерен (Прибор), 6. мај 1856 — Лондон, 23. септембар 1939), био је аустријски неуролог и оснивач психоанализе, клиничке методе за процену и лечење патологија за које се сматра да потичу из сукоба у психи, кроз дијалог између пацијента и психоаналитичара, и карактеристичне теорије ума и људског деловања која произилазе из тога.. Kindle Edition.
Фројд је рођен од родитеља галицијских Јевреја у моравском граду Фрајбергу, у Аустријском царству. Доктор медицине постао је 1881. године на Универзитету у Бечу. По завршетку хабилитације 1885. године, именован је за доцента неуропатологије, а 1902. постао је придружени професор. Фројд је живео и радио у Бечу где је тамо основао своју клиничку праксу 1886. Након немачке анексије Аустрије у марту 1938. године, Фројд је отишао из Аустрије да избегне нацистички прогон. Умро је у егзилу у Уједињеном Краљевству 1939. године.
У оснивању психоанализе, Фројд је развио терапијске технике као што су коришћење слободне асоцијације и открио трансфер, успостављајући његову централну улогу у аналитичком процесу. Фројдова редефиниција сексуалности како би укључила њене инфантилне форме навела га је да формулише Едипов комплекс као централно начело психоаналитичке теорије. Његова анализа снова као испуњења жеља пружила му је моделе за клиничку анализу формирања симптома и механизама потискивања у основи. На основу тога, Фројд је разрадио своју теорију несвесног и наставио да развија модел психичке структуре који се састоји од ида, ега и супер-ега.Mannoni, Octave (2015) . Freud: The Theory of the Unconscious, pp. 49–51, 146–47, 152–54. London: Verso. Фројд је постулирао постојање либида, сексуализоване енергије у коју су обложени ментални процеси и структуре и која генерише еротске везаности, и нагон смрти, извор компулзивног понављања, мржње, агресије и неуротичне кривице. У свом каснијем раду, Фројд је развио широку интерпретацију и критику религије и културе.
Иако је у општем паду као дијагностичка и клиничка пракса, психоанализа остаје утицајна у психологији, психијатрији, психотерапији и широм хуманистичких наука. Стога наставља да генерише опсежну и веома спорну дебату у вези са њеном терапијском ефикасношћу, њеним научним статусом и да ли унапређује или омета феминистички покрет.For its efficacy and the influence of psychoanalysis on psychiatry and psychotherapy, see and
For the influence on psychology, see For the influence of psychoanalysis in the humanities, see For the debate on efficacy, see , For the debate on the scientific status of psychoanalysis see , Gay. and For the debate on psychoanalysis and feminism, see Appignanesi, Lisa & Forrester, John. Без обзира на то, Фројдов рад је прожео савремену западну мисао и популарну културу. В. Х. Оден у поетском одавању почасти Фројду из 1940. описује да је Фројд створио „читаву климу мишљења / под којом водимо наше различите животе“."In Memory of Sigmund Freud"
Биографија Детињство мини|Фројд и његова мајка Амалија Фројд, 1872. године: picture caption "his adored mother"
Сигмунд Фројд рођен је 6. маја 1856. године у месту Фрајберг у Моравској (место се данас зове Прибор, а налази се у Чешкој) као -{Sigismund Schlomo Freud}-. Фројдов отац Јакоб био је духовит и оштроуман трговац вуном. Фројдова мајка Амали била је жена ведра духа, уједно друга супруга свога мужа која је уз то била 20 година млађа од њега. У 21. години родила је свог првог сина, Сигмунда. Он је имао два полубрата и шесторо млађе браће и сестара. Када је Фројду било четири године с родитељима се сели у Беч, јер очев посао трговине вуном више није био исплатив.-{R|For Jakob's Torah study, see .}- -{R|For the date of the marriage, see .}- Још док је био дете родитељи су уочили како је мали Сигмунд изразито бистро дете те је стога уживао и посебан статус унутар породице. Иако су живели у малом стану са седмеро деце Сигмунд је имао властиту собу и уљану светиљку, док су остала деца за расвету при учењу користила свеће. Као дете маштао је о томе да постане генерал или министар, али како је био Јевреј није му било допуштено да се бави се било каквим занимањем осим медицинског и правног. То га није спречавало да научи да говори француски, енглески, италијански и шпански језик, те да се посвети проучавању дела познатих писаца и филозофа, а посебно дела Ничеа, Хегела, Шекспира, Шопенхауера и Канта.
мини|Фројдова родна кућа|200x200пиксел|лево
Студије
Као што је претходно речено, као Јевреј у Бечу могао је да бира само између медицине и права и 1873. године одлучио је да студира медицину, иако је у први мах желео да постане адвокат, и сходно томе уписује студије медицине на Бечком универзитету. Ту ће упознати сестрину пријатељицу Марту Бернајс с којом ће се касније оженити. Године 1877, променио је своје име Сигисмунд Шломо Фројд у Сигмунд Фројд. О његовој младости мало се зна јер је у два наврата уништавао списе на основу којих би се могло сазнати више. Први пут је то учинио 1885. године, а 1907. по други пут. Списи који су настали касније били су сачувани и брижно чувани у Фројдовој архиви која је била доступна само његовом животописцу Ернесту Џонсу те неколицини психоаналитичара који су му били блиски.
Након завршетка школовања 1881. са 25 година прихвата радно место у Институту за церебралну анатомију где спроводи истраживања упоређујући мозгове одраслих људи и фетуса. Неколико година касније ради студију о кокаину те 1884. године открива његова аналгетска својства и искушава га на себи. Наредна 1885. година је значајна за Фројдову каријеру. Тада је позван да проведе четири месеца у Паризу и ради с једним од најпознатијих неуролога тога времена Жан-Мартеном Шарком који је истраживао узроке и терапију хистерије путем хипнозе. Године 1886, враћа се из Париза у Беч и отвара приватну праксу. Отворивши приватну праксу Фројд се посвећује оболелима од хистерије, која је у то доба било уобичајавана, и лечи је електротерапијом и хипнозом. Касније ће одустати од хипнозе те применити методу слободних асоцијација и анализе снова. Његове теорије и третман пацијената биле су, а и данас има доста спора о томе, контроверзне. Стога су су његове идеје често обрађиване у разним делима, како стручним тако и лаичким. Фројдови следбеници држе се свог узора, док га други виде (посебно на пољу психијатрије) као филозофског визионара који је преобличавао слику људске природе и помогао у супротстављању табуима, али чије су теорије посрнуле у пракси.
Научни рад
Истраживању проблема хистерије посветили су се нешто касније заједно Фројд и Јозеф Бројер. Из резултата тог истраживања произашла је њихова заједничка књига Студије на подручју хистерије у којој постављају хипотезу да симптоми хистерије произлазе из потиснутих сећања и трауматских догађаја. Но, недуго након објављивања књиге (1895) из јавности незнаних разлога прекидају сарадњу. Поучен искуствима заједничких истраживања Фројд заступа стајалиште да је узрок хистерије сексуалне природе и тада развија део оног што ће касније постати познато као психоаналитичка теорија. Након раскида с Бројером Фројд се и даље посвећује истом проблему. Тако у априлу 1897. открива Едипов комплекс, а 1899. појављују се и његови први значајни текстови. Године 1900, објављује књигу Тумачење снова, своје најзначајније дело, која се темељи на анализи његових властитих снова. Након ње следе: Психопатологија свакодневног живота (1901), Три расправе о теорији сексуалности (1905), Шале и њихова повезаност с несвесним (1905). У књизи Три есеја о сексуалности Фројд износи идеју да се деца рађају са сексуалним потребама, а њихови родитељи су почетни сексуални објекти, након чега је у јавности проглашен лудаком. У делу Фрагмент једне анализе хистерије анализира трауматску функцију сексуалности у хистерији, као и улогу хомосексуалности.
Године 1902, оснива Психолошко друштво средом у којем окупља своје прве ученике (Фердерн, Ранка, Адлер). Од 1912. бави се питањем оца, појмовима нагона живота (ерос) и нагона смрти (-{thanatos}-), принципа стварности и принципа задовољства. Године 1913, објављује текст Тотем и табу у којем расправља о културно историјском феномену забране инцеста, 1915. објављује три метапсихолошка огледа: Нагон и нагонске судбине, Потискивање и Несвесно, а 1916. Жалост и меланхолија. Због епидемије грипа (1920) умире Фројдова кћерка Софи, а исте године он предлаже нови модел друштвеног склопа у коме се појављују его, ид и суперего. Његов истраживачки допринос укључује и откривање нових особина живчаних ћелија код златних рибица и постојање тестиса код мужјака јегуље. Ипак, најважнијим открићем сматра се чињеница да кокаин може бити употребљен за лечење многих болести. Сам Фројд је узео дрогу без појаве неких штетних учинака, но његово одушевљење овим открићем убрзо се смањило због спознаје да кокаин ствара зависност. Године 1922, установљен му је рак непца. До смрти се подвргавао низу операција, након којих није био излечен. Упркос протесту антисемитских кругова 1930. године прима награду -{Goethepreis}- (награда града Франкфурта) за рад Нелагода у култури.
Након што су нацисти анектирали Аустрију 1938. године, а пре тога у Берлину јавно спалили Фројдове књиге, Сигмунд Фројд напушта Аустрију и пресељава се у Енглеску, где до саме смрти, узроковане раком непца, лечи своје пацијенте. Дана 23. септембра 1939. 3 сата ујутро Фројдов кућни лекар је установио његову смрт, а након смртоносне дозе морфија, коју је Фројд сам затражио.
Сигмунд Фројд је деда сликара Луциена Фројда, комедиографа и писца Клемента Фројда, а прадеда новинарке Еме Фројд и модне дизајнерке Беле Фројд.
Фројдова схватања Примарно заинтересован за психолошку терапију, Фројд је морао да развије хипотезу о људској природи (та се хипотеза сада назива дубинском психологијом), помоћу које би могао да изведе своју терапију. У својим каснијим списима, он је развио импликације ове хипотезе. У човековој психолошкој структури разликовао је три чиниоца, Ид, Его и Суперего. Ови чиниоци, уз појмове несвесног (цензура, репресија, сублимација), и хипотезе о улози сексуалности у људском животу, чине оквир његовог гледишта.
мини|Улаз у Фројдову собу за испитивање
Его је центар рационалне свесности и ефективне делатности. Суперего је дестилат притисака и захтева друштва, и оно је извор моралних прописа и упутстава. Ид је извор притицања либида у психу. Пошто је та енергија по својој природи сексуална, его је, такорећи, ухваћен између притисака ида и суперега. У тој ситуацији, его тражи начин да ове различите притиске доведе у хармонију, па задовољава једне, а одбацује друге.
Када је захтев ида у превеликом сукобу са суперегом, его и суперего ће га се отарасити потискујући његов садржај у несвесни део психе. Тај репресивни чин је назван цензуром. Иако проширује појам психе тако да поред свесног у њега укључује и несвесне садржаје, Фројд је остао присталица емпиризма, и инсистира на томе да је сваки несвесни садржај некада био свестан и да је у психу ушао преко искуства.
Пошто потиснути садржаји задржавају своју ефикасност, они утичу на наш свесни живот на разне скривене начине. Тако се извор креативности у свим пољима објашњава помоћу сублимације овог складишта енергије у прихватљиве и плодне канале. Неуроза се јавља кад нормални канал репресија-сублимација из неког разлога не функционише како треба. У тој ситуацији, повратак у нормалност може се постићи помоћу психоанализе. Психоанализа је процес испитивања несвесног који води аналитичар који стимулише сећање и користи фрагменте снова да би обновио и разумео проблематични садржај који је изазвао блокаду. Претпоставка је да незгодни садржај, када се једном синтетише у свести, губи своју моћ да омета нормално функционисање психе.
Најчешће потискивани јесу они садржаји који се концентришу око инцестуозних односа, поготово у Едиповом и Електрином комплексу (жељи сина за мајком, и кћери за оцем).