мини|„Јехова” у Изласку 6:3 (Библија краља Џејмса из 1611. године) Јехова () је латинизација хебрејског , једна од вокализација Тетраграматона (ЈХВХ), властитог имена Бога Израела у Хебрејској БиблијиСтаром завету.The Imperial Bible-Dictionary, Volume 1, p. 856. „С друге стране, Јехова, личност Свевишњег је јасније изражена. То је свуда властито име, које означава личног Бога и само њега; док Елохим више има карактер заједничке именице, која обично, али не нужно ни униформно, означава Свевишњег. Елохим може бити граматички одређен чланом, додавањем суфикса или конструкцијом са именицом која следи. Хебрејски може рећи Елохим, прави Бог, насупрот свим лажним боговима; али никада не каже Јехова, јер је Јехова име само правог Бога. Он изнова и изнова каже мој Бог; али никада мој Јехова, јер када каже мој Бог, он мисли на Јехову. Говори о Богу Израела, али никада о Јехови Израела, јер нема другог Јехове. Говори о живом Богу, али никада о живом Јехови, јер не може замислити Јехову другачије него као живог. Очигледно је, стога, да је име Елохим име општијег значења, с обзиром на то да допушта дефиницију и ограничење на ове различите начине; док је Јехова специфичније и личније име, потпуно неспособно за ограничење.” Тетраграматон се сматра једним од седам имена Бога у јудаизму и обликом Божјег имена у хришћанству.
Консензус међу научницима је да је историјска вокализација Тетраграматона у време редакције Торе (6. век п. н. е.) највероватније Јахве. Историјска вокализација је изгубљена јер је у јудаизму Другог храма, током 3. и 2. века п. н. е., изговарање Тетраграматона почело да се избегава, те је замењивано са („мој Господ”). Хебрејске самогласничке ознаке за додали су Тетраграматону масорети, а резултујући облик је транслитерисан око 12. века нове ере као Yehowah. Изведени облик Iehovah први пут се појавио у 16. веку. Облик Jehovah почео је да се штампа након развоја у 17. веку када је J постало засебно слово за штампање сугласника I.Они су се раније сматрали графичким варијантама истог слова.
Вилијам Тиндејл је први увео вокализацију Јехова за Тетраграматон у свом преводу Изласка 6:3, а појављује се и у неким другим раним преводима на енглески језик, укључујући Метејеву Библију, Велику Библију, Бискупску Библију, Женевску Библију и Библију краља Џејмса.У 7. пасусу дела Introduction to the Old Testament of the New English Bible, сер Годфри Драјвер је написао: „Рани преводиоци су углавном замењивали 'Господ' за [ЈХВХ].[...] Реформатори су преферирали Јехова, што се први пут појавило као Iehouah 1530. године, у Тиндејловом преводу Петокњижја (Излазак 6:3), одакле је прешло у друге протестантске Библије.” Америчка конференција католичких бискупа наводи да је за изговарање Тетраграматона „неопходно увести самогласнике који мењају писане и говорне облике имена (тј. 'Јахве' или 'Јехова').” Јехова се појављује у Старом завету неких широко коришћених превода, укључујући Америчку стандардну верзију (1901) и Јангов дословни превод (1862, 1899); Превод нови свет (1961, 2013) користи Јехова и у Старом и у Новом завету. Јехова се не појављује у већини главних превода на енглески језик, од којих неки користе Јахве, али већина наставља да користи „Господ” или „” да представи Тетраграматон.
Изговор мини|Име Iehova на лутеранској цркви у НорвешкојИзвор: The Divine Name in Norway ,
Већина научника сматра да је име Јехова (такође транслитерисано као Yehowah)GOD, NAMES OF – 5. Yahweh (Yahweh) у New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge, Vol. XII: Trench – Zwingli Приступљено 19. 11. 2014. хибридни облик изведен комбиновањем хебрејских слова (, касније преведено у латинско писмо као JHVH) са самогласницима из . Неки сматрају да постоје докази да је облик Тетраграматона сличан Јехови можда био у употреби у семитским и грчким фонетским текстовима и артефактима из касне антике.Roy Kotansky, Jeffrey Spier, "The 'Horned Hunter' on a Lost Gnostic Gem", The Harvard Theological Review, Vol. 88, No. 3 (July, 1995), p. 318. Цитат: „Иако већина научника верује да је 'Јехова' касни (око 1100. не.) хибридни облик изведен комбиновањем латинских слова JHVH са самогласницима Адонај (традиционално изговарана верзија יהוה), многи магијски текстови на семитском и грчком потврђују рани изговор божанског имена и као Јехова и као Јахве.” Други кажу да је управо изговор Јахве посведочен и у хришћанским и у паганским текстовима ране хришћанске ере.Јарл Фосум и Брајан Глејзер у свом чланку Seth in the Magical Texts (Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphie, 100 (1994), стр. 86–92, репродуковано овде . , наводе име „Јахве” као извор бројних имена пронађених у паганским магијским текстовима: Ἰάβας (стр. 88), Iaō (описано као „грчки облик имена библијског Бога, Јахве”, на стр. 89), Iaba, Iaē, Iaēo, Iaō, Iaēō (стр. 89). На страници 92, они називају „Iaō” „божанским именом”.Kristin De Troyer The Names of God, Their Pronunciation and Their Translation, – lectio difficilior 2/2005. Цитат: „IAO се може посматрати као транслитерација YAHU, трословног облика Имена Божјег” (стр. 6).
Неки караити, као заговорници употребе речи Јехова, наводе да иако је оригинални изговор замагљен некоришћењем говорног имена према усменом рабинском закону, добро успостављене транслитерације других хебрејских личних имена су прихваћене у нормалној употреби, као што су Исус Навин, Јеремија, Исаија или Исус Христос, за која оригинални изговори можда нису познати.Dennio, Francis B., "On the Use of the Word Jehovah in Translating the Old Testament", Journal of Biblical Literature 46, (1927), стр. 147–148. Денио је написао: „Јехова не представља погрешно Јахвеа ништа више него што Јеремија погрешно представља Јирмејахуа. Утврђене конотације Исаије и Јеремије забрањују довођење у питање њиховог права. Употреба им је дала одговарајућу конотацију за означавање личности које ове речи представљају. Слично важи и за Јехову. То није варваризам. Већ има многе конотације потребне за властито име Бога завета Израела. Не постоји реч која би се могла и изблиза упоредити са њом. Вековима је скупљала ове конотације. Ниједна друга реч се не приближава овом имену у пуноћи асоцијација које се траже. Употреба било које друге речи далеко заостаје за правим идејама да би представљала озбиљан недостатак у преводу.” Они такође истичу да је „енглески облик Jehovah англизовани облик Yhovah” и да чува четири хебрејска сугласника „YHVH”.Carl D. Franklin – Debunking the Myths of Sacred Namers יהוה – Christian Biblical Church of God – 9. децембар 1997. – Приступљено 25. 8. 2011. Неки тврде да је Јехова боље него Јахве, на основу њиховог закључка да је Тетраграматон вероватно оригинално био тросложан, и да би стога модерни облици такође требало да имају три слога.George Wesley Buchanan, "How God's Name Was Pronounced," Biblical Archaeology Review, 21.2 (March–April 1995), стр. 31–32.
У чланку који је написао у часопису Journal of Biblical Literature, библијски научник Френсис Б. Денио је рекао: „Јехова не представља погрешно Јахвеа ништа више него што Јеремија погрешно представља Јирмејахуа. Утврђене конотације Исаије и Јеремије забрањују довођење у питање њиховог права.” Денио је тврдио да облик Јехова није варваризам, већ најбољи доступан облик на енглеском, с обзиром на то да је вековима скупљао неопходне конотације и асоцијације за валидну употребу у енглеском језику.
Према јеврејској традицији развијеној током 3. и 2. века п. н. е., Тетраграматон се пише, али се не изговара. При читању, заменски изрази мењају божанско име тамо где се () појављује у тексту. Широко се претпоставља, како је предложио хебрејски научник из 19. века Вилхелм Гесенијус, да су самогласнике замена имена — (Господ) и (Бог) — убацили масорети како би указали да се те замене морају користити. Јехова, властито име врховног Бога код Јевреја. Каснији Јевреји су, неколико векова пре Христовог времена, било заведени погрешним тумачењем одређених закона (Изл. 20:7; Лев. 24:11), или следећи неки стари сујеверни обичај, сматрали ово име толико светим да се није смело ни изговарати (види Филон, Vit. Mosis t.iii. стр.519, 529). Кад год би се, стога, овај nomen tetragrammaton појавио у светом тексту, они су обичавали да га замене са , и тако су самогласници именице у масоретском тексту стављени испод четири слова , али са овом разликом, да почетни Јод добија обичну а не сложену Шеву [], а не ( []); префикси, међутим, добијају исте ознаке као да их следи [...] Овај обичај је већ био у моди у данима преводилаца Септуагинте; и тако су они свуда превели са ὁ Κύριος (). (H. W. F. Gesenius, Gesenius's Hebrew-Chaldee Lexicon to the Old Testament, (Grand Rapids, Michigan: Baker Book House, 1979 ), стр. 337). Када претходи или следи након , масорети су ставили самогласничке ознаке од у Тетраграматон, стварајући другачију вокализацију Тетраграматона (), која се читала као .На пример, , (други пример), (други пример), На основу овог резоновања, неки су облик () окарактерисали као „хибридни облик”,R. Laird Harris, "The Pronunciation of the Tetragram," in John H. Skilton (ed.), The Law and the Prophets: Old Testament Studies Prepared in Honor of Oswald Thompson Allis (Presbyterian and Reformed, 1974), па чак и „филолошку немогућност”.
Преводиоци раног модерног доба занемарили су праксу читања (или његових еквивалената на грчком и латинском, и )Латинска Вулгата Светог Јеронима преводи име као у Изласку 6:3 уместо као . уместо Тетраграматона и уместо тога комбиновали четири хебрејска слова Тетраграматона са самогласничким ознакама које су их пратиле (осим у синагогалним свицима), што је резултирало обликом Јехова. Овај облик, који је први пут ступио на снагу у делима датираним из 1278. и 1303. године, усвојен је у Тиндејловим и неким другим протестантским преводима Библије.У 7. пасусу дела Introduction to the Old Testament of the New English Bible, сер Годфри Драјвер је написао о комбинацији самогласника Адонај и Елохим са сугласницима божанског имена, да то „није постало ефективно све док се Yehova или Jehova или Johova нису појавили у два латинска дела датирана у 1278. и 1303. годину; скраћено Jova (деклинирано као латинска именица) ушло је у употребу у шеснаестом веку. Реформатори су преферирали Јехова, што се први пут појавило као Iehouah 1530. године, у Тиндејловом преводу Петокњижја (Излазак 6.3), одакле је прешло у друге протестантске Библије.” У Женевској Библији из 1560. године, Тетраграматон је преведен као Јехова шест пута, четири пута као властито име, а два пута као имена места.Женевска Библија користи облик „Јехова” у Изласку 6:3, Псалму 83:18, Јеремији 16:21, Јеремији 32:18, Постању 22:14, и Изласку 17:15. У Библији краља Џејмса из 1611. године, Јехова се појављује седам пута.У Постању 22:14; Изласку 6:3; 17:15; Судијама 6:24; Псалму 83:18, Исаији 12:2; 26:4. Strong's Exhaustive Concordance of the Bible (Iowa Falls: Word, 1994), У Ревидираној верзији (English Revised Version) из 1885. године, облик Јехова се појављује дванаест пута. У Америчкој стандардној верзији из 1901. облик „Je-ho'vah” је постао регуларан енглески превод хебрејског , у целости, уместо раније доминантног „”, који се генерално користи у верзији краља Џејмса.Према предговору, ово је урађено зато што су преводиоци сматрали да „јеврејско сујеверје, које је Божанско име сматрало превише светим да би се изговарало, више не би требало да доминира у енглеској или било којој другој верзији Старог завета”. Такође се користи у хришћанским химнама као што је химна из 1771. године, „Guide Me, O Thou Great Jehovah”.Оригинална химна, без „Јехова”, компонована је на велшком 1745. године; енглески превод, са „Јеховом”, састављен је 1771. године (Guide Me, O Thou Great Jehovah ).
Развој