мини|десно|350п|Мапа држава чланица ОУН од августа 2017. године, са њиховим територијама (укључујући зависне територије) признатим од ОУН (зелена боја)
Државе чланице Уједињених нација су 193 суверене државе које су чланице Организације уједињених нација и једнако су заступљене у Генералној скупштини ОУН. ОУН је највећа међувладина организација на свијету.
Услови за пријем нових чланица у ОУН наведени су у члану 4. главе 2. Повеље ОУН: Пријем у чланство Организације уједињених нација отворен је свим другим мирољубивим државама које приме обавезе садржане у овој Повељи, а способне су и вољне, по оцјени Организације, да те обавезе извршују. Примање сваке такве државе у чланство Организације уједињених нација врши се одлуком Генералне скупштине на препоруку Савјета безбједности.
Препорука за пријем од Савјета безбједности захтијева афирмативне гласове од најмање девет од укупно петнаест чланица, при чему ниједна од пет сталних чланица не смије искористити моћ вета. Препорука Савјета безбједности затим мора бити усвојена у Генералној скупштини двотрећинском већином гласова.
У принципу, само суверена држава може постати чланица ОУН и све тренутне чланице ОУН су суверене државе. Иако пет чланица није било суверено када су се придружиле ОУН, све су постала потпуно независне између 1946. и 1991. године. С обзиром да држава може бити примљена у чланство само уз одобрење Савјета безбједности и Генералне скупштине, одређени број држава које се према Монтевидејској конвенцији сматрају сувереним нису чланице ОУН. Разлог је тај што ОУН не сматра да та држава има суверенитет, углавном због недостатка међународног признања или због противљења неке од сталних чланица.
Осим држава чланица, ОУН позива и држава које нису чланице да постану посматрачи у Генералној скупштини (тренутно двије: Ватикан и Палестина), омогућавајући им да учествују и говоре у Генералној скупштини, али без права гласа. Посматрачи су углавном међувладине организације и међународне организације и ентитети чији државност или суверенитет нису прецизно одређени.
Првобитне чланице
мини|десно|upright=2|Организација уједињених нација 1945. године, послије Другог свјетског рата. Свијетло плаве боје, чланице оснивачи. Тамноплава боја, протекторати и територије чланица оснивача мини|десно|upright=2|Мапа тренутни држава чланица ОУН према датуму пријема.
Организација уједињених нација је званично настала 24. октобра 1945. године, након што је пет сталних чланица Савјета безбједности ОУН ратификовало Повељу ОУН (Република Кина, Француска Република, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Уједињено Краљевство Сјеверне Ирске и Велике Британије и Сједињене Америчке Државе) и већина осталих потписница. Укупно 51 првобитна чланица (или оснивајућа чланица) придружила се те године; 50 је потписало Повељу на Конференцији ОУН о међународној организацији 26. јуна 1945. године, осим Пољске, која није имала представника на конференцији, па је потписала Повељу 15. октобра исте године.
Првобитне чланице ОУН су: Француска, Кина, Совјетски Савез, Уједињено Краљевство, Сједињене Државе, Аргентина, Аустралија, Белгија, Боливија, Бразил, Бјелорусија, Канада, Чиле, Колумбија, Костарика, Куба, Чехословачка, Данска, Доминикана, Еквадор, Египат, Салвадор, Етиопија, Грчка, Гватемала, Хаити, Хондурас, Индија, Иран, Ирак, Либан, Либерија, Луксембург, Мексико, Холандија, Нови Зеланд, Никарагва, Норвешка, Панама, Парагвај, Перу, Филипини, Пољска, Саудијска Арабија, Јужна Африка, Сирија, Турска, Украјина, Уругвај, Венецуела и Југославија.
Међу првобитним чланицама, 49 држава су и даље чланице ОУН или се њихово чланство у ОУН настављено кроз статус држава насљедница; нпр. чланство Совјетског Савеза наставила је Руска Федерација након њеног распада. Двије првобитне чланице, Чехословачка и Југославија, распале су се и њихово чланство у ОУН од 1992. године није наставила ниједна држава сљедбеница.
У то вријеме, столицу Кине у ОУН држала је Република Кина, али је усвајањем Резолуције Савјета безбједности ОУН 2758 1971. године, она предата Народној Републици Кини.
Одређени број првобитних чланица није био суверен у вријеме приступа ОУН, али касније стекли потпуну независност: Бјелорусија (тада Бјелоруска Совјетска Социјалистичка Република) и Украјина (тада Украјинска Совјетска Социјалистичка Република) биле су конститутивне републике Совјетског Савеза, све до стицања потпуне независности 1991. године. Индија (чије је територија у то вријеме, прије подјеле Индије, укључивала подручје данашњег Пакистана и Бангладеша) била је под британског колонијалном управом, до стицања потпуне независности 1947. године. Филипини (тада Комонвелт Филипини) био је комонвелт у заједници са Сједињеним Државама, до стицања потпуне независности 1946. године. Нови Зеланд, иако дефакто суверен у то вријеме, „стекао је пуни капацитет да ступи у односе са другим државама 1947. године када је донесен Акт о усвајања Венстминстерског статута. То се догодило 16 године након што је Британски парламент усвојио Вестминстерски статус 1931. године који је призната аутономија Новог Зеланда. Ако се суди према условима Монтевидејске конвенције, Нови Зеланд није достигао дејуре пуну државност све до 1947. године“.
Тренутне чланице мини|десно|350px|Приступање чланица Уједињених нација хронолошким редом од оснивања до 2008. Списак чланица је исписан ћирилицом, према краћем називу са датумом приступа. Прве чланице, које су потписнице оснивања организације 24. октобра 1945, су приказане масним словима, од којих су 49 и даље чланице или су наследнице првобитних чланица (нпр. Индија уместо Британске Индије или Русија уместо СССР-а). Остале две првобитне чланице су Чехословачка и СФР Југославија . Седиште Кине, Републике Кине је заузела Народна Република Кина (као наследница) 25. октобра 1971.
— 19. новембар 1946. — 2. март 1992 — 14. децембар 1955. — 8. октобар 1962. — 1. децембар 1976. — 28. јул 1993. — 11. новембар 1981. — 24. октобар 1945 — 1. новембар 1945 — 14. децембар 1955. — 17. септембар 1974. — 9. децембар 1966. — 18. септембар 1973. — 21. септембар 1971. — 27. децембар 1945 — 25. септембар 1981. — 24. октобар 1945 — 20. септембар 1960. — 14. новембар 1945 — 22. мај 1992 — 17. октобар 1966. — 24. октобар 1945 — 21. септембар 1984 — 14. децембар 1955. — 20. септембар 1960. — 18. септембар 1962. — 21. септембар 1971. — 15. септембар 1981. — 15. новембар 1945 — 20. септембар 1977 — 20. септембар 1960. — 21. септембар 1965 — 8. март 1957. — 20. септембар 1966. — 21. новембар 1945 — 12. децембар 1958. — 17. септембар 1974. — 17. септембар 1974. — 31. јул 1992 — 25. октобар 1945 — 24. октобар 1945 — 18. децембар 1978. — 24. октобар 1945 — 24. октобар 1945 — 21. децембар 1945 — 21. новембар 1968. — 28. мај 1993. — 24. септембар 1968. — 17. септембар 1991 — 13. новембар 1945 — 1. децембар 1964. — 16. септембар 1975. — 25. август 1980. — 11. мај 1949. — 30. октобар 1945 — 28. септембар 1950 — 21. децембар 1945 — 24. октобар 1945 — 14. децембар 1955 — 19. новембар 1946. — 27. септембар 2002 — 14. децембар 1955. — 18. септембар 1962. — 18. децембар 1956. — 30. септембар 1947 , — 2. март 1992 — 14. децембар 1955. — 7. новембар 1945 — 17. септембар 1991 — 14. јул 2011. — 2. март 1992 — 14. децембар 1955. — 20. септембар 1960. — 9. новембар 1945 — 21. септембар 1971. — 16. децембар 1963. — 24. октобар 1945 — 20. септембар 1960 — 2. март 1992 — 14. септембар 1999. — 5. новембар 1945 — 12. новембар 1975. — 20. септембар 1960 — 20. септембар 1960 — 2. новембар 1945 — 24. октобар 1945 — 14. мај 1963. — 14. децембар 1955 — 17. октобар 1966. — 17. септембар 1991 — 24. октобар 1945 — 2. новембар 1945 — 14. децембар 1955 — 17. септембар 1991 — 18. септембар 1990. — 24. октобар 1945 — 20. септембар 1960. — 14. децембар 1955. — 1. децембар 1964. — 21. септембар 1965. — 17. септембар 1957 — 28. септембар 1960. — 1. децембар 1964. — 12. новембар 1956. — 17. септембар 1991. — 27. октобар 1961. — 24. април 1968. — 19. април 1948 — 7. новембар 1945 — 17. септембар 1991 — 16. септембар 1975. — 2. март 1992 — 28. мај 1993. — 27. октобар 1961. — 23. април 1990. — 14. септембар 1999. — 3. октобар 1990 — 14. децембар 1955. — 20. септембар 1960. — 7. октобар 1960. — 24. октобар 1945 — 24. октобар 1945 — 27. новембар 1945 — 20. септембар 1960 — 7. октобар 1971. — 30. септембар 1947. — 15. децембар 1994. — 13. новембар 1945 — 10. октобар 1975. — 24. октобар 1945 — 31. октобар 1945 — 24. октобар 1945 — 14. децембар 1955. — 18. септембар 1962. — 14. децембар 1955. — 24. децембар 1991 , — 24. октобар 1945 — 2. март 1992. — 15. децембар 1976. — 16. септембар 1975. — 24. октобар 1945 — 18. септембар 1979. — 16. септембар 1980. — 23. септембар 1983. — 17. септембар 1991 — 8. април 1993. — 21. септембар 1976. — 28. септембар 1960. — 27. септембар 1961. — 21. септембар 1965. — 24. октобар 1945 , — 24. октобар 1945 — 19. јануар 1993 — 22. мај 1992 — 19. септембар 1978. — 20. септембар 1960. — 1. новембар 2000 — 12. новембар 1956. — 4. децембар 1975. — 16. децембар 1946. — 26. април 1964, — 2. март 1992 — 20. септембар 1960. — 14. септембар 1999. — 18. септембар 1962. — 5. септембар 2000. — 12. новембар 1956. — 24. октобар 1945 — 2. март 1992 — 25. октобар 1962. — 2. март 1992 — 9. децембар 1971. — 24. октобар 1945 — 24. октобар 1945 — 18. децембар 1945 — 24. октобар 1945 — 14. децембар 1955. — 13. октобар 1970. — 24. октобар 1945 — 24. октобар 1945 — 10. децембар 1945 — 17. децембар 1945 — 22. мај 1992 — 20. септембар 1960. — 28. јун 2006 — 20. септембар 1960. — 9. јануар 1993 — 24. октобар 1945 — 20. септембар 1977. — 10. септембар 2002. — 19. новембар 1946. — 14. децембар 1955. — 14. децембар 1955.
Седиште Кине
Република Кина је била једна од пет првобитних оснивача УН-а 1945. године. Међутим, на крају Кинеског грађанског рата 1949, влада контролисана Куоминтангом је побегла на Тајван, а комунистичка влада новопроглашене Народне Републике Кине је преузела контролу над већим делом земље. Представници националистичке владе су наставили да представљају Кину у УН-у, мада се често наводило да је ово донекле непоштено, с обзиром на величину надлежности Републике Кине над Тајваном (и осталим острвима) у односу на надлежност Народне Републике Кине над континенталним делом. Октобра 1971. године, Резолуција 2758 Генералне Скупштине Уједињених нација је изгласана од стране Генералне Скупштине и тиме је ефективно избачена Република Кина из свих органа Уједињених нација и место Кине у Савету Безбедности преузела је НР Кина. Многобројни покушаји Републике Кине да се поново прикључи УН-у билу су безуспјешни (јер нису прошли комитет УН-а). Ипак, влада у Тајпеју не представљајући више „целу Кину“ него само „Тајван од 23 милиона људи“ је пуноправни члан многих међународних, па и УН-ових организација, јављајући се под различитим псеудонимима („Тајван“, „Кинески Тајпеј“ итд).
Државе посматрачи и нечланице
Поред чланица набројаних изнад, постоје још и посматрачке државе нечланице: Ватикан и Држава Палестина, које одржавају сталну посматрачку мисију у штабу УН-а.
Швајцарска је била посматрач, од 1946. године до 10. септембра 2002. када је постала пуна чланица, после локалног референдума.
Западна Сахара одржава дипломатске везе са око 70 држава и пуна је чланица Афричке уније као Демократска Арапска Република Сахара. Пошто нема ефективни суверенитет, јер држи мали део земље на територији Западне Сахаре, и са владом у егзилу у избегличким камповима у Тиндуфу (Алжир), она се не налази у УН-у.
Неке интернационалне, невладине организације или ентитети чији суверенитет није тачно дефинисан, као рецимо Европска унија, Међународни комитет Црвеног крста и Суверени војни ред Малте имају сличан посматрачки статус, али не као „државе нечланице“.
Бивше чланице