350px|мини|Амерички авион Б-1 Ланцер баца свој товар касетних бомби. 350px|мини|Демонстранти из Етиопије и Авганистана којима су ампутиране обе ноге протестују против употреби касетних бомби у Даблину маја 2008.

Касетна бомба, распрскавајућа бомба, кластер бомба, касетна авио-бомба (КАБ) је врста слободнопадајуће, аеродинамички обликоване муниције са касетном бојевом главом која се баца из ваздуха или испаљује са земље. У принципу то је невођена авио-бомба, са бојевом главом - специјалним, „контејнером“ у коме је смештена подмуниција која се популарно назива „субмуниција“.

Касетна бомба је конструисана тако да у својој унутрашњости носи субмуницију најразличитијег дејства: распрскавајућег, пробојног, запаљивог или комбинованог. Сврха оваквих бомби је уништавање непријатељске живе силе, уништавање материјално-техничких средстава, запречавање путева и онемогућавање коришћење објеката (нпр. аеродрома). Постоје и бомбе дизајниране да уништавају железничке пруге, далеководе, ослобађају хемијско или биолошко оружје, као и што постоје бомбе, које могу да разбацају неубојити садржај, као што су леци.

Касетна бомба је састављена од контејнера у коме има од неколико десетина до неколико стотина касетних бомбица, где се приликом дејства ослобађа већи број мањих бомбица над широм околином, које представљају опасност по цивилно становништво још дуго година после тога. Такву неексплодирану муницију је врло скупо пронаћи и уклонити. Стога за касетне бомбе можемо да кажемо да су једно од најмонструознијих оружја данашњице од кога и након завршетка рата већином страдају цивили у преко 95% случајева, као на пример у Вијетнаму и Лаосу где и после 30 година велики број њих страда.Голубовић З. и сар. Касетне бомбе-карактеристике, механизми дејства, врсте и последице бомбардовања цивилног становништва. Acta Fac.Med Naiss 1999, 16 (1) 14 UDK 616-014

Норвешка влада је започела процес конвенције о касетној муниције у фебруару 2007. године, са намером да постигне међународни споразум којим би се забранила употреба касетних бомби, чији је текст усаглашен у Даблину маја 2008. године, а потписало га је 95 држава у Ослу децембра 2008. CONVENTION ON CLUSTER MUNITIONS DUBLIN, 30 MAY 2008. Ратификован је 1. августа 2010. године у УН у Њујорку и постао је Међународно правни документ кога морају све државе да поштују. Ову конвенцију је до сада потписало 123 државе, а од тог броја 110Cluster Munition Coalition - Treaty Status Комплетан приказ земаља које су чланице, онда оне које су само потписнице а још нису ратификовале и земље које нису ни чланице ни потписнице је ратификовало, са даљом тенденцијом раста држава које се прикључују забрани касетних бомби.

Опис касетних бомби

Касетне бомбе су намењене за разбацивање, одједном или програмирано, већег броја субпројектила (бомбица) малог калибра, као и противтенковских мина. Конструисане су тако да у својој унутрашњости носе од неколико десетина до неколико стотина малих, али веома опасних бомбица најразличитијег дејства: распрскавајућег, пробојног, запаљивог или комбинованог. Постоје и друге врсте ове муниције, попут хемијских, биолошких и антиелектро касетних бомби са графитним влакнима (БЛУ-114/Б) које су намењене да изазову кратке спојеве, оштете или онемогуће довод електричне енергије у високонапонским далеководима и електро подстаницама. Те касетне бомбе су први пут коришћене на територији тадашње Југославије 1999, а превасходно на Косову, од стране Америке и њених НАТО савезника. Што се тиче хемијског оружја у касетним бомбама, развијали су га током 1950-их и 1960-их година САД и Совјетски Савез. Конвенција о хемијском оружју је 1993. године забранила употребу тог оружја. Постоје и бомбице ЛБУ-30, које могу да разбацају неубојити садржај, као што су леци, који служе за вођење пропагандног рата и утичу превасходно на цивилно становништво као и на војску, а дизајниране су тако да избацују летке у оквиру бомбица, што осигурава да ће они пасти на предвиђену област без претераног распршивања због ветра.

Маса касетних бомби (субпројектила) се креће од неколико стотина грама, па до неколико килограма. Мале касетне бомбе су намењене за уништавање живе силе, утврђених објеката и лако оклопних возила, запречавање одређених земљишних праваца, авио писта и друго. Веће касетне су углавном противтенковске мине које су намењене за уништавање тенкова и других оклопних возила као и запречавање неких стратешких праваца којим би ова возила могла да прођу. Наша земља поседује овакву врсту касетних субпројектила који се испаљују из система Оркан и то је КБ-3.

Постоје и модерније касетне бомбе које су се појавиле у новије време а оне су дизајниране као паметна подмуниција, то јест бомбице које помоћу термовизијских сензора лоцирају мете и свака од њих има свој циљ који треба да уништи. Најчешћи циљеви су оклопно механизована возила. Неке од ових модерних касетних бомби је користила Немачка у Авганистану.

Субмуниција, то јест бомбице могу да се појаве и у облику „коктела“ свих ових бомбица и мина, уз додавање специјалних запаљивих елемената (белог фосфора, напалма или цирконијума), ради изазивања пожара. Када се користе у градовима или гушће насељеним местима, често су прво конвенционалним експлозивом касетних бомбица пробијани кровови и зидови зграда, да би се уједно у тој смеси са експлозивом активирао и запаљиви садржај у виду белог фосфора, цирконијума или напалма који изазива пожаре и у великој мери отежава њихово гашење. Бомбице могу да се активирају одмах приликом пада, могу бити обичне мине са различитим временима успорења или специјалне мине, опремљене разним типовима сензора (ИЦ, акустични и сеизмички) за детекцију и самонавођење на објекат дејства.

Конструкција

Основни део касетне бомбе чини контејнер напуњен са више десетина или стотина касетних бомбица и уређај за њихово програмирано избацивање. Отварање касета зависи од конструкције касетне бомбе, коришћењем једног од следећих принципа: Ротационом силом (код ранијих типова касета са увијеним стабилизаторима), Ваздушном струјом, Пиромеханизмима и барутним гасовима (као нпр. код крстареће ракете касетног типа Томахавк, или код планирајућег аутономно вођеног пројектила касетног типа АГМ-154А), као и Путем темпирних упаљача и сатних механизама.

Посебну групу система за разбацивање субмуниције са авиона чине подвесни контејнери сталног типа (диспензери), који се могу користити више пута. Опремају се са неколико стотина малих авио-бомби у различитим комбинацијама и за различите намене.

Према конструкцији касетне бомбе можемо поделити на: касете сталног типа, неодбацујуће (касетни диспензери) и касете потрошног типа, одбацујуће (КАБ и касетни контејнери).

И једне и друге су облика специјалних контејнера напуњене великим бројем малих авио-бомби. Касете оба типа имају аеродинамични облик и подвешавају се на спољне, унутрашње или подтрупне носаче наоружања ваздухоплова.

Разноликост и врста циљева који су бомбардовани из ваздуха, условили су израду великог броја ваздухопловних касетних оружаних система или, другим речима, ваздухопловних система оружја са касетном бојевом главом најразличитијег дејства и техничких решења.

Обзиром на велику ефикасност употребе ваздухопловних система оружја са касетном бојевом главом за бомбардовање велике површине и територије једним налетом, сва средства за ношење и разбацивање малих бомбица из ваздуха можемо поделити на:

а). Свежњеве малих авио-бомби потрошног типа;

б). Касетне авио-бомбе;

ц). Касете сталног типа (касетни диспензери), неодбацујући (контејнери сталног типа);

д). Касете потрошног типа (контејнери), одбацујући (планирајући контејнери, вођени летећи контејнери, одбациви диспензери, аутономни слободнолетећи касетни диспензери, касетни диспензери или контејнери са ракетним погоном за повећање домета, минијатурне крстареће ракете са касетном бојевом главом итд.);

е). Крстареће ракете са бојевом главом напуњеном субпројектилима

Подела касетних према намени

250px||мини|мини|BLU-3, Америчке касетне коришћене у Вијетнаму Касетне бомбе су почеле да се користе још од Другог светског рата, али њихова експанзија коришћења је била током Вијетнамског рата где су употребљене касетне Америчке производње БЛУ-3. Оне су биле дизајниране тако да су авиони са касетним бомбама морали ниско да лете да би тачно погодили одређени део терена, због чега је долазило до великих губитака авиона услед добро организоване противваздушне одбране Вијетнама. У каснијем периоду током 1970-их година су дизајниране тако да су могле да се избацују и са нешто већих висина али не превише високо због велике непрецизности и великог раштркавања касетних бомбица, па је ефекат дејства био веома мали. У периоду 1970-их и 1980-их касетне бомбе се уводе у многе армије и постају једно од основних оружја држава које су га користиле.

Крајем 1990-их година и почетком 21 века су осмишљене и модерније врсте касетних, такозване паметне које су биле високо прецизно оружје и које имају топлотне сензоре као и визуелне који су у стању да свака бомбица засебно лоцира и уништи своју мету. Такве бомбице имају и механизам за самоуништење у случају да је бомбица омашила свој циљ и у случају да није одмах експлодирала при паду, а после неког одређеног кратког времена она би требало у периоду од 4 до 48 сати сама себе да уништи. Тако да ове бомбице максимално избегавају рањавање великог броја цивила, као што су то радиле претходне, због којих је и почела велика кампања за забрану таквог нехуманог и неселективног оружја. САД већ имају такву врсту касетних ЦБУ-97 и оне су се први пут употребљавале током инвазије на Ирак 2003. године. Ова врста касетних није класификована као касетна муниција у оквиру широко прихваћене дефиниције оружја утемељеног у међународном праву по Конвенцији о забрани касетне муниције.

Према намени касетне бомбе можемо поделити на: Запаљиве касетне; Противпешадијске касетне; Противтенковске касетне; Касетне за уништавање писта; Мино-полагањем; Хемијске касетне; Касетне за прекид протока електричне енергије; Касетна за разбацивање летака; Паметне (смарт) касетне бомбе.

Запаљиве касетне

250px|мини|Совјетске трупе су током зимског рата против Финаца употребили запаљиве касетне бомбе 1939-1940. Запаљиве касетне су намењене за изазивања пожара, нешто као конвенционалне запаљиве бомбе. Оне су посебно дизајниране за ту намену, а у свом саставу има белог фосфора или напалма. Често се дешавало да се праве у комбинацији са противпешадијским и противтенковским минама, а намена им је да се што више отежају напори гашења пожара. Најчешће се користе у градовима да прво конвенционалним експлозивом пробију кровове кућа или зграда, а онда да са том додатом смешом напалма запале тај простор. Један од првих примера коришћења запаљивих касетних се десио у зимском рату 1939-1940. године када су Совјетске трупе користиле против Финаца. Такође су коришћене и у II светском рату при нападу на Дрезден, у Немачкој, као и Токио у Јапану.

Противпешадијске касетне

Противпешадијске касетне бомбе су коришћење само са класичним експлозивом или уз комбинацију са смешом напалма ради изазивања пожара. Оне су нешто мало мањег облика и лакше су од противтенковских касетних. Намена им је да својом експлозијом или фрагментираним деловима убије или рани све који се нађу у њеној близини. Такве касетне су први пут коришћене у Другом светском рату, а најраспрострањенија употреба је била у Вијетнамском рату где је употребљено неколико стотина милиона противпешадијских касетних бомби.

Противтенковске касетне

Противтенковске касетне бомбе су нешто већег облика и имају више експлозива који им служи да пробију оклоп од тенка или лако оклопљеног возила, својом снагом експлозије или фрагментационим парчићима. Данас постоје и модерне касетне бомбе које производе САД ЦБУ-97, које су дизајниране тако да свака бомбица засебно има свој циљ и оне могу да пробију челични оклоп од тенка. Ове бомбице могу да се избацују и у комбинацији са противпешадијским минама.

Касетне за уништавање писта