Генерални штрајк је штрајк у којем учесници прекидају сваку привредну активност, као што је рад, да би ојачали преговарачку позицију синдиката или постигли заједнички друштвени или политички циљ. Организују их велике коалиције политичких, друштвених и радничких организација, а могу укључивати скупове, маршеве, бојкоте, грађанску непослушност, неплаћање пореза и друге облике директног или индиректног деловања. Поред тога, генерални штрајкови могу искључити раднике који се баве помагајућим професијама, као што су лекари и медицинске сестре.
Историјски гледано, термин генерални штрајк се првенствено односио на акцију солидарности, што је вишесекторски штрајк који организују синдикати који заједно штрајкују како би извршили притисак на послодавце да започну преговоре или понуде повољније услове за штрајкаче; иако сви штрајкачи можда немају материјални интерес у међусобним преговорима, сви они имају материјални интерес у одржавању и јачању колективне ефикасности штрајкова као алата за преговарање.
Историја
Прекурсори веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:AduC_173_Volney_(C.F.C.,_comte_de,_1757-1820).JPG|десно|мини|Константин Франсоа де Шасбеф, чија је рана концепција генералног штрајка поставила основу за његово систематско формулисање у 19. веку. Рани претходник генералног штрајка биле су јеврејске традиције шмита и јубилеја, од којих потоња укључује широко распрострањено отпуштање дуга и прерасподелу земље. Secessio plebis, у време Римске републике, такође је забележен као претеча генералног штрајка.
Ране концепције генералног штрајка предложили су током ренесансе Етјен де ла Боеси, и током доба просветитељства Жан Мелије и Оноре Габријел Рикети. Са избијањем Француске револуције, идеју су преузели радикали као што су Жан-Пол Мара, Силвен Марешал и Константин Франсоа де Шасебеф, који су предложили штрајк који је укључивао трговце и индустријалце поред индустријских радника и пољопривредника. У свом есеју , Шасбеф је предложио генерални штрајк "сваке професије корисне друштву" против "цивилних, војних или верских агената владе", супротстављајући "народ" против "људи који ништа не раде". Његово дело је имало велики утицај у Великој Британији, где га је Лондонско дописно друштво дистрибуирало широм земље, док је његово поглавље о генералном штрајку прештампано деценијама након првог објављивања. Ту идеју су касније преузели британски економиста Томас Атвуд и француски комуниста Луј Огист Бланки.
Током првих година индустријске револуције, радници у Нотингему и Манчестеру су изразили лоше дефинисану концепцију генералног штрајка, али јој је недостајала систематска формулација. Током раног 19. века постојали су периодични штрајкови који су се слободно могли сматрати 'генералним штрајковима'. У Сједињеним Државама, генерални штрајк у Филаделфији 1835. трајао је три недеље, након чега су штрајкачи постигли свој циљ десеточасовног радног дана и повећање плата.
Концепт веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:William_benbow_punch.JPG|десно|мини|286x286п|Вилијам Бенбоу на слици у Punch-у 1848. Идеју о генералном штрајку први је формулисао Вилијам Бенбоу, квекер и обућар који се укључио у британски радикални покрет раног 19. века. Након што је ухапшен због својих политичких активности, Бенбоу се окренуо од реформизма и почео да објављује низ антиауторитарних и антиклерикалних полемика. састанцима Националне уније радничке класе, Бенбоу је изразио нестрпљење због напретка реформског закона и позвао на оружани отпор влади.
У јануару 1832. Бенбоу је објавио памфлет под називом Grand National Holiday and Congress of the Productive Classes, у коме је изнео своје предлоге за генерални штрајк. Бенбоу је позвао и саме раднике да прогласе једномесечни „одмор“, који би био финансијски подржан прво радничком штедњом, а затим и наплатом „доприноса“ од богатих. Такође је предложио формирање радничких савета који би одржавали мир, делили храну и бирали делегате за конгрес, који би сам спровео широке друштвене реформе. Неколико месеци након објављивања памфлета, Бенбоу је ухапшен јер је предводио демонстрације од 100.000 људи, које је намеравао као „генералну пробу“ за предложени „државни празник“.
Усвајање Закона о реформи донело је са собом колапс радикалног покрета, укључујући Бенбоову Националну унију. Шест година касније, у атмосфери растућег разочарања напретком политичких реформи, чартистички покрет у настајању усвојио је Бенбоову платформу за „национални празник“. Чартисти су планирали да проведу свој једномесечни национални празник у августу 1839, али након Бенбоуовог хапшења, кампања је напуштена. Бенбоу је суђено и проглашен кривим за побуну. Иако је покушао да настави своје чартистичке активности из затвора, након што га је Фергус О'Конор екскомуницирао из покрета, Бенбоу је прекинуо своје политичке активности.
Рани изрази веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Statue_commemorating_the_1842_Plug_Plot_Riots_outside_the_Corn_Exchange,_Preston_-_geograph.org.uk_-_1725137.jpg|десно|мини|Статуа у знак сећања на генерални штрајк 1842. У априлу 1842, након што је Британски парламент одбацио другу петицију чартиста, захтеви за праведнијим платама и условима у многим различитим индустријама коначно су експлодирали у први генерални штрајк у једној капиталистичкој земљи. Штрајк је почео у рудницима угља у Стафордширу и убрзо се проширио широм Британије, погађајући фабрике, млинове и руднике од Шкотске до Јужног Велса. Иако је генерални штрајк започео као аполитичан захтев за бољим условима рада, он се до августа 1842. директно повезао са чартистима и попримио револуционарни карактер. Владине снаге су интервенисале, сузбиле протесте и ухапсиле њихове вође, на крају присиљавајући да се врате на посао.
Штрајк радника у Барселони одиграо је истакнуту улогу у Шпанској револуцији 1854. године, која је уступила место прогресивном периоду који је проширио низ грађанских слобода на шпанске раднике. Раднички немири су расли пошто су нове власти поново забраниле слободу удруживања и обуставе рада, што је довело до избијања каталонског генералног штрајка 1855, првог у шпанској историји. После вишемесечног штрајка и покушаја преговора, генерални штрајк је угушен, а нацрт устава суспендован у удару Леополда О'Донела.
Током Америчког грађанског рата, милиони црних робова су побегли са јужних плантажа на територију Уније, лишавајући Конфедерацију њеног главног извора радне снаге у ономе што је Вилијам Едвард Бергарт описао као „генерални штрајк“ у својој књизи Black Reconstruction in America. Међутим, ову концепцију је одбио афроамерички економиста Абрам Линколн Харис, који је одбацио Бергартове тврдње о генералном штрајку као фантастичне. А. А. Тејлор је такође одбацио Бергартово тумачење, напомињући да бекство са плантажа није представљало организовани покрет за постизање економских или политичких уступака. Амерички историчар Артур Чарлс Кол критиковао је оно што је описао као „неподударности између добро утврђених чињеница и екстравагантног уопштавања“ у Бергартовим тврдњама о генералном штрајку.
Дебата у Првој интернационали веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Bakunin_Nadar.jpg|десно|мини|Михаил Бакуњин, вођа антиауторитарне фракције Прве интернационале, која се залагала за револуционарни генерални штрајк за рушење државе и капитализма. 1864. године, Међународна радничка асоцијација (IWA) је основана као савез синдиката од стране делегата из Енглеске и Француске. Француски синдикални делегати, као што је Ежен Варлин, видели су настајућу Интернационалу као средство за координацију подршке штрајкачким акцијама њених чланова. У првом тому Капитала, објављеном 1867. године, Карл Маркс је замислио генерални штрајк као средство за изградњу класне свести.
На бриселском конгресу Интернационале 1868. године, белгијски делегат Сезар де Пепе је предложио да се генерални штрајк може искористити за спречавање избијања рата, за који је сматрао да је средство да владајућа класа потчини радне људе. Даље је изјавио да сами синдикати представљају механизам за замену капитализма социјализмом, чије би успостављање ставило коначну тачку на све ратове. У писму Фридриху Енгелсу, сам Маркс је одбацио оно што је описао као „белгијску бесмислицу да је неопходно ударити против рата“. Када се следеће године Михаил Бакуњин придружио Интернационали, он је изјавио да подржава ове предлоге. Бакуњин је одбацио политичко учешће, уместо тога се заложио да радници ступе у штрајк како би побољшали своје радне услове. Он је тврдио да би Интернационала могла бити организација преко које би синдикати могли да преграде такве штрајкачке акције у револуционарни генерални штрајк, који би укинуо капитализам и успоставио социјализам.
Предлоге за револуционарни генерални штрајк за рушење државе марксистичка фракција је одбацила, која је уместо тога предложила стварање политичких партија које би преузеле државну власт. Преко Генералног савета, који је имао централизовану контролу над Интернационалом, Маркс је кренуо да протера Бакуњинову антиауторитарну фракцију на Хашком конгресу 1872. Као одговор, протеране секције су основале Анти-ауторитарну интернационалу, која је била дизајнирана да делује у складу са федералном структуром. Антиауторитарци су подржавали синдикалистичко гледиште о коришћењу Интернационале као координационог тела за подршку штрајкачким акцијама и њихову изградњу ка револуционарном генералном штрајку, који би срушио државу и успоставио радничку контролу над средствима за производњу. Овај став је посебно подржала шпанска регионална федерација, која је сама организовала генерални штрајк у Алкоју, иако су га шпанске владине снаге брзо угушиле.
На Женевском конгресу 1873. белгијски делегати су предложили усвајање генералног штрајка као тактике социјалне револуције. Овај предлог је подржала и Јура федерација, која је додатно нагласила потребу за мањим штрајковима као средством за повећање плата. Дискусије о штрајку на Женевском конгресу поставиле су темеље за оно што је требало да постане познато као анархосиндикализам. Убрзо су антиауторитарци почели да се удаљавају од анархосиндикалистичког модела. Чланови белгијске секције почели су да се залажу за диктатуру пролетаријата и електорализам, док су француски и италијански секције кренули ка анархокомунизму и предложили теорију пропаганде дела. До 1880. дебате унутар Интернационале довеле су до њеног колапса.
Успон револуционарног синдикализма веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:HaymarketRiot-Harpers.jpg|десно|мини|Гравура која приказује аферу Хејмаркет из 1886.Године 1881, револуционарна социјалистичка фракција Социјалистичке лабуристичке партије Америке (SLPA) се одвојила и основала Међународно удружење радних људи (IWPA), које је развило анархистичке тенденције и сматрало се наставком угашене ИВА. Инспирисани примером Париске комуне, чланови IWPA, као што је чикашки анархиста Алберт Парсонс формулисали су неку врсту револуционарног синдикализма који је избегавао генерални штрајк у корист народне побуне. Као одговор на репресију Великог штрајка железница из 1877. године, IWPA је наоружала и убацила своје чланове у радничке милиције, видећи насилну акцију као неопходну допуну штрајкачкој акцији. 1. маја 1886. IWPA је организовала општи штрајк широм земље за осмочасовни радни дан, који је био у фокусу захтева Парсонса и чикашких анархиста. Широм Сједињених Држава, стотине хиљада радника је ступило у штрајк. Епицентар генералног штрајка био је у Чикагу, где су протести против полицијске репресије над радницима у штрајку прерасли у нереде. Осам организатора протеста, укључујући Парсонса, погубљено је вешањем због оптужби за заверу. Након њиховог погубљења, захтев IWPA за осмочасовним радним временом проширио се широм света и 1. мај је проглашен Међународним даном радника.