Елзе Ласкер-Шилер (, Елберфелд 11. фебруар 1869 — Јерусалим, 22. јануар 1945), била је једна од најзначајнијих немачких песникиња, драмска ауторка, визуелна уметница и кључна личност експресионизма и авангардне модерне. Елза Ласкер-Шилер је оставила дубок траг у немачкој књижевности као једна од ретких жена у експресионистичком покрету, мада она никада није припадала ниједној уметничкој школи у строгом смислу. Ипак, управо је она била једна од најважнијих фигура тог правца, можда и његова најоригиналнија песничка личност. Док су многи уметници, у једном тренутку, оставили своју експресионистичку фазу за собом, она је до краја живота остала верна својој интуицији и поетском изразу. Њена уметност била је целовита и обухватала је: поезију, прозу, позориште, цртеж, а пре свега, њен властити живот, који је претварала у уметничко дело. Није правила границе између стварности и фантазије, између свакодневног и митског, све је у њеном свету било преображено маштом. Њена поезија, препуна фантастичних елемената и дубоке емоционалности, инспирисала је многе уметнике и читаоце широм света. Биографија Детињство и младост Елизабет Шилер (, касније позната као Елзе Ласкер-Шилер), рођена је 11. фебруара 1869. године у Елберфелду (), који је данас део града Вупертала. Одрасла је у Брилу (), угледној четврти Елберфелда у имућној, либералној, јеврејској породици. Била је најмлађе од шесторо деце Жанет Кисинг (; 1838 — 1890), мајке која је постала кључна фигура у њеној поезији и оставила дубок траг на њен уметнички израз. Елзин отац, Арон Шилер (; 1825 — 1897), био је приватни банкар који је касније послужио као инспирација за главног јунака у њеној драми Вупер (). Сматрана је чудом од детета, научивши да чита и пише већ са четири године. Похађала је Лицеум Вест (, ) од 1880. године, али је касније наставила образовање уз приватне учитеље у породичном дому. Када јој је било тринаест година, доживела је велику породичну трагедију, смрт брата Паула (). Већ у младости показивала је уметничке склоности и снажан осећај за индивидуалност. Иако је добила образовање типично за девојке вишег сталежа тога времена, она је већ рано показивала снажан отпор према друштвеним нормама, укључујући брак, религиозне догме и улогу жене у буржоаском друштву. Елзе је била дубоко емоционално везана за своју мајку а њен рани губитак 27. јула 1890. године оставио је трајан траг у ауторкином емоционалном и уметничком животу, који је често био обележен меланхолијом, траумом и митском реконструкцијом личног наратива. Она је касније, овај трагичан догађај (мајчину смрт), описала као „изгнанство из раја“. Први брак и почеци песничког рада мини|Елзе Ласкер-Шилер у свом оријенталном костиму као принц Јусуф (1912.) У свој први брак ступила је 1894. године, удајом за лекара Јонатана Бертхолда Ласкера (; 1860 — 1928), старијег брата чувеног шаховског шампиона Емануела Ласкера (; 1868 — 1941). Након удаје преселила се у Берлин, 1894. године, и убрзо постала део авангардних уметничких кругова где се упознала са водећим интелектуалцима те епохе. Берлин је за Елзе био више од географског појма он је за њу био мит, симбол уметничке слободе и личне трансформације. У овом живописном и често хаотичном културном амбијенту Елзе је пронашла простор у којем је могла слободно да изрази своју уметничку и духовну индивидуалност те тако Берлин постаје центар њене уметничке и животне биографије. Већ у том периоду почиње да се изражава не само као песникиња већ и својим цртежима као сликарка. Уметнички кругови Берлина брзо су је препознали по необичном и ексцентричном наступу. Кретала се кроз друштво одевена у екстравагантне костиме, увек са примесом оријенталне, библијске и бајковите естетике. Њена необична појава у мушкој одећи, са тиркизним прстењем и шминком сличној староегипатској, као и поетске импровизације, допринеле су касније стварању легенде о принцу Јусуфу, њеном алтер егу. Овакво јавно понашање, далеко од конвенција тог времена, изазивало је чуђење, али и дивљење. Своје прве песме објављује 1899. године, које потписује псеудонимом Елзе Ласкер-Шилер, комбинацијом свог девојачког и супруговог презимена. Исте године родила је сина Паула (; 1899 — 1927). Њена прва збирка поезије излази 1902. године под насловом Стикс (). Ова збирка песама већ тада указује на њен изразито особен стил, спој експресионистичке снаге, лиризма, духовне симболике и унутрашње борбе. Ипак, брак са Бертхолдом Ласкером није потрајао. Растали су се 1903. године, мада је Елзе и након развода задржала презиме Ласкер као део свог уметничког идентитета. Други брак и живот у берлинској боемији Свој други брак склопила је 1904. године. Удала се за немачког песника и издавача Георга Левина (; 1878 — 1941), који ће касније постати познат под именом Херварт Валден (). Он је подржавао њено стваралаштво и објављивао њене песме у експресионистичко - авангардном часопису Дер Штурм (; ), који је основао 1910. године. Прво прозно дело, Књига Петера Хилеа (), објавила је 1906. године након смрти једног од њених најближих пријатеља, песника и писца, Петера Хилеа (; 1854 — 1904). Збирка прозе Тинине ноћи у Багдаду () објављена је 1907. године, да би 1909. објавила драму Вупер (која је изведена тек 1919. године). Објављивањем збирке песама Моја чуда () 1911. године, Ласкер-Шилер се афирмисала као једна од водећих фигура немачког експресионизма. Међутим, након распада другог брака и развода 1912. године остала је без прихода па је живела искључиво од подршке пријатеља. У Берлину, који је почетком 20. века постајао европско средиште уметности и интелектуалног живота, Елзе се брзо афирмисала као упечатљива личност културне сцене. Њен стил живота: номадски, необуздан, обојен фантазијом, савршено се уклапао у дух експресионистичке уметничке авангарде. Била је чест и препознатљив гост кафана и уметничких салона, међу којима се посебно истиче легендарно стециште уметника и интелектуалацам, као епицентар берлинске боемије, Кафе дес вестнс ( или , познат и као Кафе Мегаломанија). Изненадне промене у раду, које је увео власник кафеа и све хладнија атмосфера у њему, допринеле су томе да: уметници, писци, композитори и градска боемија масовно напусте то место и почну да траже ново стециште духа и уметности. Преломни тренутак догодио се када је власник кафеа, Ернст Паули (), забранио улаз Елзи Ласкер-Шилер уз образложење да: „није довољно наручивала“.Hermann-Josef Fohsel: Im Wartesaal der Poesie. Else Lasker-Schüler, Benn und andere. Zeit- und Sittenbilder aus dem Café des Westens und dem Romanischen Café. Das Arsenal, Berlin 1995, Њена реакција била је бурна и иронична, па је написала отворено писмо власнику, што је произвело да се од тог тренутка све више уметника сели у Романишес кафе ( или ), који постаје ново жариште књижевног и уметничког света Берлина. Елзе је била позната по театралности, не само у говору и гестовима, већ и у облачењу. Увек обавијена егзотичним хаљинама, са турбаном или перлама, она је о себи говорила у мушком роду, представљајући се као принц Јусуф (њен песнички алтер его). Такође је била позната по томе што је цртала и илустровала своја писма и стихове, често са архаичним и симболичним фигурама, необичним орнаментима и особеним натписима. Те илустрације, често посвећене пријатељима из уметничких и интелектуалних кругова, биле су део њеног свеобухватног уметничког израза, у којем су реч и слика биле нераздвојиве. У том кругу истицала се и по својим бројним пријатељствима са истакнутим личностима немачке културе, међу којима су били писци, сликари и музичари као што су: Франц Верфел (; 1890 — 1945), Готфрид Бен (; 1886 — 1956), Карл Краус (; 1874 — 1936), и други протагонисти немачког модернизма. Она је знала да изазове дивљење и нежност, али и нелагодност, јер је често прекорачивала границе друштвено прихватљивог понашања. Била је чувена по интензивним, често бурним пријатељствима са неким од најзначајнијих уметника свог доба.мини|Спомен-плоча посвећена Елзи Ласкер-Шилер у берлинској четврти Халензе ()Њени односи са писцима, сликарима и музичарима нису били само површна познанства, они су чинили мрежу дубоких, неретко страствених веза, које су обликовале њен живот и уметност. Један од најважнијих и најтрагичнијих односа био је онај са сликаром Францом Марком (; 1880 — 1916), чувеним експресионистом и суоснивачем уметничке групе Плави јахач (). Елзе га је називала Плави коње, а он њу Мој црни лабуд. Њихова преписка је била поетска, засићена симболима, пуна нежности, уметничке визије и снажних емоција. Смрт Франца Марка у Првом светском рату 1916. године, дубоко је погодила Елзе; он је постао митска фигура у њеној поезији, оличење изгубљене невиности и уметничког идеала. Значајан је био и њен однос са песником Готфридом Беном. Иако су њих двоје били врло различити, она емотивна, мистична и оријентално настројена, а он рационалан, склон цинизму и прецизности, између њих се развила кратка али снажна љубавна веза. Она му је писала писма у којима се преплитала заљубљеност и поезија, док је он у њој видео оличење поетског генија (иако ју је често доживљавао као хаотичну силу природе). Четрдесет година након што се упознао са Елзе Ласкер-Шилер, Готфрид Бен је констатовао:Њена веза са писцем и сатиричарем Карлом Краусом била је још комплекснија. Елзе га је сматрала духовним братом, али и тешким, често неприступачним човеком. Њихов однос био је испуњен сукобима, дивљењем, па и међусобним разочарањем, али никада равнодушношћу. Сва њена пријатељства нису била само лична, већ су чинила део шире уметничке мреже којој је Елзе припадала. Она је живела кроз уметност других, као што су и они налазили инспирацију у њеној неукротивој души. Иако је била сиромашна, често без сталне адресе, одбијала је да се повинује конвенцијама, а своју уметност живела је као глас не само личне патње, већ и универзалног бола света. Својом прозом Чудотворни рабин из Барселоне (), објављеном 1921. године, Елза Ласкер-Шилер ангажовано иступа против нарастајућег антисемитизма. Смрт сина, Паула 1927. године, имао је дубок и трауматичан утицај на њен живот и уметнички рад. Елзе, која је била једна од најзначајнијих фигура немачке модерне поезије и драме, доживела је ову трагедију у тренутку када је већ била у тешкој животној ситуацији, обележеној личним и професионалним изазовима. Смрт Паула, који је био њен једини син, оставила је дубок траг на Елзину психу. У њеним каснијим делима, могу се уочити теме туге, губитка и меланхолије, које су постале централне у њеном стваралаштву, при чему је често користила поезију као начин да обради своје емоције и да се суочи са болом који је осећала. Након смрти Паула, Елза је постала све више усамљена и изолована, што је утицало на њену креативност. Њена дела из овог периода често одражавају осећај безнађа и потрагу за смислом у свету који је изгледао непредвидив и суров. Упркос томе, њена способност да трансформише личну трагедију у уметност остаје један од најзначајнијих аспеката њеног стваралаштва. У песмама из овог периода преплићу се љубав, туга, мит, религијска чежња и свет песничке фантазије, обликован јединственим стилом који није имао претходника у немачкој књижевности. Током овог бурног животног периода, Елзе Ласкер-Шилер се афирмисала као једно од кључних имена немачког експресионизма. Прогон и изгнанство