Епархија далматинска

Епархија далматинска је епархија Српске православне цркве. Обухвата сјеверне и средишње области Далмације, а епархијско се сједиште налази у Шибенику, при тамошњој Саборној цркви. Почевши од 2017. године, на служби далматинског епископа налази се Никодим (Косовић).Српска православна епархија далматинска (званичне странице)

Историја мини|десно|265п|Српска патријаршија у 16. и 17. вијекуЦрква у Далмацији је основана још у апостолско доба, већ у првом веку. Апостол Тит, ученик апостола Павла био је оснивач и њен први епископ. О томе сведочи сам Павле у својој Другој Посланици Тимотеју (4,10). А то исто потврђује и Теодорит, наводећи речи Павлове, да је Крискент пошао у Галатију, а Тит у Далмацију, каже, како су ова двојица слободни од онога укора, што је Павле исказао за Димаса, који га је оставио, јер га ови послушаше и пођоше да проповједају, први у Галатију, а други у Далмацију. Јевсевије у својој Историји цркве пише, да је Павле послао Крискента у Галатију, а Тита у Далмацију ради тога, да онај управља оном провинцијом, а овај овом. О томе говори и Јероним у тумачењу поменуте Павлове Посланице.

Титову проповед у Далмацији спомиње и Метафраст. Он наводи, како је апостол Андреј Првозвани прошао кроз Далмацију за вријеме Титово, пошто је већ основао био цркву у Византији и поставио ту првог епископа Стахија. О Титовој проповеди у Далмацији говори и епископ Симеон Кончаревић.

Титова је делатност у Далмацији трајала од 55. до 61. године, и по плодовима је била богата. Титу, у правоме смислу, припада име апостол Далмације. Његово седиште је било у тадашњем главном граду Далмације Солину.

Благодарећи овој Титовој дјелатности у Далмацији, коју је он обратио у хришћанску вјеру по наредби апостола Павла, далматинска црква ушла је у број апостолских цркава, и пуним се правом зове апостолском црквом.

После Титовог одласка из Далмације, апостол Павле је послао у Далмацију свога ученика Ермија за епископа. Шест је година и Ермије управљао далматинском црквом, до 68. године. У житијима источне цркве хвали се делатност Ермијева у Далмацији, и говори да је достојан Павлов ученик и Титов наследник. Православна црква пренела је то у односну службу светог Ермија, те га и данас прославља као “најсјајније свјетлило све Далмације, у којој је као јарко сунце ширио многобројне зраке, и вршећи своју свету службу привео је људске духове из мрака у свјетлост.”

За време Ермијевог апостолата и епископата у Далмацији, посетио је Далмацију и сам апостол Павле, што спомиње у својој Посланици Римљанима (15,19) "да је од Јерусалима и наоколо све до Илирика напунио јеванђељем Христовим". О тој проповеди Павловој у Илирику спомиње и Јероним Стридонски у писму своме Маркели. Сједочи о томе и Григорије Ниски у беседи својој о првомученику и архиђакону Стефану.

После Ермија, спомињу као далматинског епископа, Домна антиохијског. Њега је поставио за епископа апостол Петар 68. године, те га послао у Солин гдје је Домн у својству архиепископа управљао далматинском црквом све до 107. године, када је мученички страдао. Петар је установио био, да буду постављени хришћански првосвештеници у градовима на онај начин, као што је то у старина установљено било код незнабожаца, те у оним градовима, у којима су били незнабожачки предстојници, наредио је да се поставе епископи, а у главним градовима дотичних провинција, да се поставе архиепископи. Таквим је начином за земље дуж Јадранског мора одредио три првосвештеника: Аполинарија за Равену, главни град Емилије, јеванђелиста Марка за Аквилеју, главно мјесто Млетачке и Истре, и Домна за Солин, главно мјесто Далмације. У Солину је Домн за дуго проповедао, многе је обратио из незнабоштва, и не малу цркву Христову основао и ту је на крају мученички страдао за време Диоклецијановог гоњења.

До Марина, који је био епископ солински, почев од 316. године, и о коме се поуздано зна, да је тада заузео солинску катедру и затим за 12 година управљао далматинском црквом о осталим епископима, не зна се много.

Византијско раздобље Током раног средњовјековног раздобља, приморски градови Далмације су заједно са појединим острвима били под врховном влашћу Византијског царства, а у административном погледу су припадали тадашњој византијској теми Далмацији. У већим мјестима византијске Далмације постојале су локалне епископије у којима су се преплитали утицаји западног и источног хришћанства. На заседању Седмог васељенског сабора (787) учествовали и епископи из појединих приморских градова византијске Далмације: Јован из Сплита, Урсо из Раба, Лаврентије из Осора и Јован из Котора.

Данашњу јужну Далмацију населили су Срби већ у доба сеобе на Балканско полуострво, а у сјеверну Далмацију почели су прелазити од 10. вијека. У 14. вијеку јављају се већ и три православна манастира: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), које су помагали и српски деспоти из Сријема 1494. године. Главна сеоба Срба у сјеверну Далмацију била је у 16. вијеку. Њу су извели Турци послије 1540, кад су освојили ту област, да населе пусте земље, пошто су се многи Хрвати пред Турцима уклонили на острва и у Италију.

За вријеме Турака Далмација је, с Ликом и Крбавом, сачињавала клишки и лички санџакат босанског пашалука. Стога је и Српска православна црква у сјеверној Далмацији, послије обновљења Пећке патријаршије, дошла под власт дабробосанског митрополита, као патријархова намјесника — егзарха. Ради тога је митрополит из Бање у Дабру пренио крајем 16. вијека своју столицу у западну Босну, а нарочито у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. У самој Далмацији био је и даље, као и раније под Угрима, замјеник митрополитов игуман манастира Крке, кога су бирали представници цркве и народа, а епископ производио у чин. Над Боком которском и јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски, а главно средиште црквено-народног живота постао је манастир Савина.

У приморским градовима и на острвима, а нарочито на острву Хвару, било је тада још понешто православних Срба, али много више Грка. Сви су они од 1420. били под млетачком влашћу, па су Млечићи за њих поставили нарочитог епископа у Млецима, с називом архиепископа филаделфијског, који је био подвргнут цариградском патријарху. Млетачка република је настојала, да све своје поданике, Србе и Грке, поунијати, те су у православним црквама дизани римокатолички олтари. Тако је било у Задру, Шибенику, на Хвару и у Трогиру. Затим су те цркве претворене у латинске.

Кад је 1699. и 1718. сва данашња Далмација дошла у руке млетачке, сва српска црква у Далмацији и Боки которској одузета је испод власти пећког патријарха и предана грчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Никодим Бусовић је постао владика за Далмацију 1693. г. од унијате (од 1690. г.), филаделфијског архиепископа Мелетија Трипалдија с циљем унијаћења православних Срба. Срби у Далмацији нису се хтјели одрећи свога патријарха, те су они у Боки све до почетка 19. вијека признавали за свог духовног старјешину цетињског митрополита, а Шибеничани су успјели, да у сјеверној Далмацији управља српском црквом, бар неко вријеме, пребјегли у Далмацију херцеговачки митрополит Саватије Љубибратић. За то је вријеме и пећки патријарх Мојсеј Рајовић (1712—1725) једном успио, да лично дође у Далмацију.

Но, убрзо послије Саватијеве смрти прогнали су Млечићи његова синовца и насљедника Стефана, који се као епископ био настанио у манастиру Драговићу. Отада Млечићи нису више дали далматинским Србима епископа, те су се они по потреби, и против воље власти, обраћали епископима у Хрватској, Славонији и Босни. Чак су православни Далматинци 1750. године сами изабрали себи за епископа проту бенковачког Симеона Кончаревића. Њега је, по наредби пећког патријарха, рукоположио за епископа дабробосански митрополит, али су га млетачке власти прогнале, те је управу црквом и даље водио архимандрит манастира Крке (Никанор Богуновић Скочић), а духовне су послове обављали епископи из Хрватске и Славоније. Послије дуге борбе, устанака и руске интервенције, укинут је 1780. у Млетачкој републици закон да православни морају признавати унију, а српска црква у Далмацији потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која је добила надлежност и над свима православнима по Истри и Боки.

Године 1790. умро је посљедњи грчки епископ у Млецима, а Далмација је 1797, миром у Кампоформију, постала аустријском провинцијом. Међутим, и Аустрија није хтјела да призна изабраног српског епископа Ивковића за Далмацију, те је и опет сва српска црква у Далмацији потчињена римокатоличким бискупима, иако је архимандрит Герасим Зелић признат за духовног управитеља њеног.

Миром у Пожуну 1805. изгубила је Аустрија Далмацију и њени господари су постали Французи. Они су одмах издали закон о вјерској трпељивости. По жељи православних Далматинаца Наполеон је већ 1808. потписао рјешење да се у Далмацији има установити самостална српска епископија, конзисториј и богословија о државном трошку. 1810. постављен је за првог далматинског епископа Венедикт Краљевић, пребјегли епископ из Босне. Сједиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри, Пули и Пероју, које су у 16. вијеку населили Срби из данашње Црне Горе. За епископског намјесника у Боки постављен је архимандрит Зелић.

Кад је 1814. Аустрија поново добила Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за вријеме Француза, али су њени управници опет покушали да проведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810—1827). Представници народни, чим су то осјетили, отпочели су енергичну одбрану, и кад је Краљевић 1820. довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да отворе богословију у Шибенику, хтио је народ убити епископа, и притом је погинуо један од доведених професора (1821). Венедикт Краљевић је послије тога морао напустити Далмацију и 1827. је пензиониран.

Ускоро затим, 29/12 1828, дошла је српска црква у Далмацији под духовни надзор карловачког митрополита и отпочела је мирнији живот и развитак, иако је имала и сада да издржи борбу с унијом. Краљевића је наслиједио епископ Јосиф Рајачић (1829—1834), потоњи српски патријарх у Карловцима. Он је успио да оснује богословију у Шибенику (1833), али је, због снажног опирања унији, премјештен у Вршац.

За њим је дошао за далматинског епископа Пантелејмон Живковић (1834— 1836), а кад је и он морао да оде, управљали су црквом разни архимандрити, намјесници карловачког митрополита (1836—1843). За то вријеме пренесено је сједиште епископа из Шибеника у Задар (1841). Ускоро затим дошао је за епископа Јеротеја Мутибарића (1843—1853), који није успио да оснује консисториј, иако је 1849. проглашена у Аустрији равноправност вјероисповијести, и знатан се дио унијата повратио у православље.

Опис материјалног стања свештенства у епархији током овог периода добро описује слеће писмо:

Збиља су православни свештеници у Далмацији најгоре плаћени од свештеника ма које хоћете друге покрајине. Од народа добијају врло мало, од земаљске владе и мање. Прилог једног свештеника на најбољој епархији не износи више од 1000 форината, а то је онолико, колико у Србији даје и најсиромашнија парохија.

Устројство православне далматинске цркве успјели су да изведу тек др. Стефан Кнежевић (1853—1890) и др. Никодим Милаш (1890—1910), два врло заслужна јерарха српске цркве. 1870. основана је за Боку и Дубровник посебна епископија, са сједиштем у Котору, а 30. марта 1874. обје далматинске епископије (у Задру и у Котору) ушле су у састав нове Буковинско-далматинске митрополије. Дотле је српска црква у Далмацији била самоуправна, а само је била у духовној зависности од карловачке митрополије.

Епархија далматинска

Źródło i licencja