Стогодишњи хрватско-османски рат (Познат и као Стогодишњи рат против Турака, Стогодишњи рат са Османлијама) био је низ сукоба, углавном ниског интензитета, између Османског царства и средњовековне Краљевине Хрватске (којом су владале династије Јагелонци и Запоље), и касније Хабзбуршке Краљевине Хрватске. Поред периода малих пограничних ратова, сукоб је такође био сведок великих освајачких кампања хрватских земаља које су предузимале Османлије, посебно током 16. века.
Ширење Османског царства је заустављено битком код Сиска 1593. године. Ипак, Османско царство је држало контролу над деловима Хрватске од 16. до краја 17. века, када је већина територија враћена у Великом турском рату, осим земаља познатих као Турска Хрватска (што по територији одговара данашњој западној Босни и Херцеговини) које су остале у османским рукама све до 19. века.
Временски распон Постоји неколико различитих података о тачној дужини трајања рата. Према једној групи историчара, рат је почео битком на Крбавском пољу 1493. године, а завршио се битком код Сиска 1593. године. Према другој групи историчара, рат је трајао од друге половине 15. века и током целог 16. века. Трећа група историчара означава Житвански мир из 1606. године као крај рата. До краја рата, Хрватска је сведена на „Остатке остатака“, а њена територија је бројала само 16.800 квадратних километара.Milan Kruhek: Granice Hrvatskog Kraljevstva u međunarodnim državnim ugovorima, Povijesni prilozi 10/1991., ,
Због људских и територијалних губитака, 15. и 16. век су познати као „Два века Хрватске у жалости у лирско-епској песми Павла Ритера Витезовића из 1703. године.
Позадина До средине 14. века, Османско царство је учврстило своје упориште у Европи око града Галипоља. Ширење је настављено на Бугарско царство и Константинопољ. Османлије су 1361. године освојиле Адријанопољ и прогласиле га својом престоницом. Већи део Моравске Србије пао је под османску контролу након Косовске битке 1389. године, док је Бугарска заробљена 1396. године. Српска деспотовина је постала османски вазал. Ова освајања су отворила пут даље на запад и омогућила Османлијама да стигну до Краљевине Босне, као и Краљевине Хрватске и Краљевине Угарске. Хрватска и Угарска су од 1102. године биле у персоналној унији, а територијом Хрватске је управљао краљевски достојанственик (бан). Средњовековном Краљевином Славоније управљао је посебан бан и та територија није била део краљевске титуле. Жигмунд, краљ Угарске и Хрватске, предводио је крсташки рат код Никопоља против Османског царства 1396. године, који је резултирао поразом хришћанске војске. Потом је фокус усмерио на пограничниа подручја у свом царству. Жигмундова владавина је обележена династичким борбама. Венеција је то искористила и између 1409. и 1420. године успоставила контролу над Далмацијом.
Пад Цариграда (1453) је омогућио Османском царству да ангажује више трупа за даља освајања. Босну је освојио султан Мехмед II у мају 1463. године, након заузимања Бобовца и погубљења Стефана Томашевићапоследњег босанског краља. Османске снаге су потом напале суседну Хрватску и млетачку Далмацију. Долине река Сане и Уне успешно је бранио хрватски бан Павло Шпиранчић током лета 1463. године. Османлије су своје упаде усмерили на југ, на хрватску област Крбаву и око приморског града Сења. Шпиранчић је заробљен у бици у септембру и умро је у заточеништву.
Краљ Матија Корвин је чекао да већина османских трупа напусти регион. У јесен 1463. године је предводио војску и освојио делове северне Босне и градове дуж река Врбас и Усора, укључујући и тврђаву Јајце у децембру, након тромесечне опсаде. Хрватски бан Стефан III Франкопан учествовао је у Корвиновом походу. Султан Мехмед није одмах одговорио на офанзиву. Основао је Босански санџак на територији некадашњег Босанског краљевства, који је постао почетна тачка османских упада у Хрватску. Корвин је именовао славонског племића Емерика Запољу за гувернера Босне, како би припремио одбрану.
Мехмед је 1464. године окупио војску како би повратио изгубљене територије. Стигао је у Босну у јуну и започео једномесечну опсаду Јајца, али је напад био неуспешан. Корвин је повео офанзиву на североисточну Босну и дуж реке Дрине и заузео Сребреник.
Османски стил ратовања лево|мини| Османске трупе одводе хришћанске заробљенике Уобичајена османска тактика састојала се од пљачкања и жестоких препада које је обично спроводила лака коњица (акинџије). Циљ ових рација (донекле сличних <i id="mwzA">„шевашеима“</i> изведеним током Стогодишњег рата) био је застрашивање и деморалисање локалног становништва, исцрпљивање економских могућности и спречавање нормалног економског живота на пограничним подручјима, што би ослабило непријатељску одбрану. Тактика је била позната и као „мали рат“. Региони Крбаве и Лике су у почетку били главне мете османских напада, које су редовно предводили локални санџак-бегови. Планине и шуме средњовековне Хрватске пружале су заклон османским пљачкашким групама, омогућавајући им да дуже остану на хрватској територији. Касније су војводства Крањска, Штајерска и Корушка, Горичка грофовије и територије под млетачком контролом такође биле мета ових напада.
Хрватске и савезничке хришћанске снаге су редовно ишле у контранападе, посебно у првим фазама рата, када су још увек могле да примене офанзивну тактику. Иако су акинџи у нападима покушавали да избегну непријатељску војску, до сукоба је понекад и долазило. Локалне војске пресретале или прогониле освајаче по повратку. У том тренутку, присуство заробљеника које би акинџије заробиле, као и тежак плен који су носили назад, учинили су њихов повратак споријим и стога рањивијим на непријатељске нападе, као што је био случај у бици код Уне 1483. године. Заробљеници заробљени у овим нападима обично су продавани као робови на османским пијацама робља.
Зоне ратне опасности Према речима хрватског историчара Ивана Јурковића, опасне зоне погођене могућим нападима акинџија могу се класификовати у три нивоа:
Прва зона је била територија Краљевине Хрватске, која није имала ефективну контролу ни са једне стране, као и делови Краљевине Хрватске који су били тешко погођени османским војним и паравојним операцијама. Ова зона је била до 50 километара дубоко на хрватској територији. Углавном је покривала подручја дуж границе и касније формирану Војну границу. Инфраструктура је била девастирана, а економски живот је патио. Ова зона је имала високу стопу емиграције, углавном у другу и трећу зону, заједно са емиграцијама у иностранство. Друга зона је повремено била изложена нападима османских редовних и нередовних снага. Подручје су контролисале хрватске власти и економски живот је још увек донекле функционисао. Ниво популације је био стабилан и имао је континуирани прилив расељених лица из прве зоне. Хрватски племићи су ову зону користили као ослонац и базу за одбрану или за покушаје поновног освајања својих поседа у првој зони. Ова подручја су живела као економска подршка војскама. Трећа зона је била углавном зона заштићена од османских напада, у којој већи део зоне није имао османских напада, иако је мало подручја било изложено њиховим налетима.
Хрватска у персоналној унији са Мађарском
Рани сукоби Након пада средњовековног Краљевства Босне под Османлије 1463. године, угарски краљ Матија Корвин основао је бановине Јајце и Сребреник, које су чиниле центар његовог новог одбрамбеног система. Иако се суочавао са потешкоћама у координацији и финансирању, систем је пружао заштиту северној Хрватској, Славонији и јужној Угарској, али су јадранска обала и јужна Хрватска и даље биле изложене нападима. Тврђаве Книн, Клис и Скрадин чиниле су главну линију одбране у Хрватској, док су Крупа, Бихаћ, Оточац и Сењ чиниле позадинску линију. Касније, 1469. године, формирана је Сењска капетанија као војна и административна јединица. Османске акинџије су 1467. године опљачкале околину Задра и Шибеника. Ово се поновило 1468. и 1469. године, заједно са пљачкашким нападима око Сења и преко реке Купе у Војводство Крањско . Још један напад на јужну Хрватску уследио је у јуну 1469. године, када је неколико хиљада људи заробљено. Поседи породица Франкопан и Курјаковић су посебно погођени овим османским нападима. Франкопани су такође били погођени Корвиновим мерама централизације и лишени су Сења и неколико других поседа.
Након освајања Босне, Османлије су се прошириле и на већи део земље Стјепана Вукчића Косаче до 1465. године. Мостар су освојили 1466. године. У овом подручју је 1470. године основан Херцеговачки санџак.
Војска Хрватског краљевства заснивала се на бандеријалном систему, који је обухватао војнике на платном списку бана и оне који су припадали магнатима и племићима. Због трошкова одржавања и планинског терена Хрватске, пешадија је знатно бројчано надмашила коњицу. Јединице средњег и нижег племства представљале су најбројнији састав хрватских оружаних снага. Овим војскама је недостајала мобилност јер су чланови племићких породица били везани за своје често раштркане поседе, који су били рањиви на нападе акинџија. Хрватски племићи су сакупљали своје трупе на захтев својих грофова или жупана. Такав систем мобилизације био је спор и није могао да реагује на време како би спречио упад коњице. Иако су упади османских акинџија обично били успешни, снаге хрватског бана и локалних племића понекад су пресретале ове групе на њиховом путу назад на територију коју су држали Османлије. Грофови породице Зрински су 1475. и 1478. године из заседе напали османске трупе које су се враћале из напада и поразили их у долини Уне.
Зарад боље војне организације, канцеларија хрватског бана спојена је са канцеларијом славонског бана 1476. године што је допринело процесу политичке интеграције између Хрватске и Славоније. Упркос свему раније поменутом, османска опасност није зауставила унутрашње сукобе између хрватског и словенског племства, што је додатно поткопавало ефикасну одбрану.
Битка код Крбаве мини| Битка на Крбавском пољу 1493. године Упади су се наставили под султаном Бајазитом II, али са мањим интензитетом него 1470-их. Османлије су освојиле Херцег Нови 1482. године, чиме су завршиле освајање Косачиног царства. Војска коју је предводио хрватски бан Матијас Гереб је 1483. године уништила је османску војску у бици код Уне (код Новог Града). Седмогодишњи мировни споразум између Бајазита и Корвина потписан је касније исте године. До тада су стални ратови оставили многа села напуштеним и готово потпуно зауставили главну трговачку руту између Сења и Загреба надаље према Угарској. Корвин је умро 1490. године, а наследио га је Владислав II. Како се мировни споразум ближио крају, непријатељства су обновљена. Хрватске снаге су 1941. године поразиле још једну османску пљачкашку групу која се враћала из Крајске у бици код Врпила у Лици. Пораз је приморао Османлије да обуставе своје нападе током следеће године.
Док су Франкопани покушавали да поврате контролу над градом Сењом у јулу 1493. године, који им је раније одузео краљ Матија Корвин, њихови напори довели су до сукоба са хрватским баном Емериком Деренчином, што је резултирало опсадом Сокоца. Док се ово одвијало, вест о још једном османском пљачкашком одреду који се враћао кроз Хрватску према Босни у августу, приморала их је да брзо закључе примирје и прекину опсаду. Деренчин је окупио војску коју су чинили бројни хрватски племићи и њихове јединице и покушао да блокира османски пут назад у Босну. Одлучио је да се суочи са османском војском у отвореној бици, иако су хрватски племићи безуспешно инсистирали да би постављање заседе у планинама била боља опција. Хрватска војска се 9. септембра сукобила са османским снагама код Удбине у Лици и претрпела је велики пораз у бици на Крбавском пољу. Османска стратегија и тактика коришћена у овој бици показала се супериорнијом од оне коју је користила хрватска страна. Иако исход битке није одмах осећен, она је убрзала пад моћи нижег и средњег племства.